Što sam se više približavao parku,bilo mi je sve gore.Uh,što jednostavno ne mogu da se okrenem i pobegnem?Hajde,za ime svega,smiri se!To mora da se učini i gotova priča.Ne,ne mogu to da uradim! Sad je sto posto sigurno,Džoana mi se sviđa i to mnogo,ali to nije prolazna zaljubljenost,samo da mi je slatka a sledeći dan nađem još dve kao ona,nego zam se baš zatreskao u nju.Eto,ja sam živi dokaz da ljubav uništava ljude,ili demone ako hoćete.Prvi problem je bio što nisam mogao da je ovako izigram,a drugi,još gori,je da sve jedno nikad nećemo moći da budemo zajedno.Zašto život ne može da mi bude jednostavno normalan,a ne ovako komplikovan?!Mrzim svoj život! Polako sam prilazio klupi na kojoj su sedeli njih dvoje i rekao glumeći ležernost (iako sam iznutra hteo da eksplodiram):

-Hej,pa gde ste vi?

Umesto Džo odgovorio je Kai,iako pomalo ljuto,sa malim prizvukom radosti:

-Bolje da mi to tebe pitamo.Gde si ti do sad?!Čekamo te već pola sata!

-Ma znaš ti mene.Ako ne spavam bar 15 sati,ne mogu ni da razmišljam.

Džo je ustala sa klupe i skočila mi u zagrljaj:

-Mislila sam da ti se nešto dogodilo!

-Dušo,šta može da se desi opasnom dečku kao što sam ja?

Nisam mu gledao facu,ali mogu da se kladim na to da je Kai prevrnuo očima na moju izjavu.Očigledno je.sam skapitao da ja ne bih mogao da povredim ni nekog duplo manjeg o mene.Naravno,i da ga je gledala,Džo to nebi ni primetila jer je njen pogled bio fiksiran na meni.Činilo mi se kao da sam ja jedina osoba koju vidi.Naš nali romantični trenutak je prekinuo Kai rekavši podrugljivo:

-Hajde,golupčići,ne morate takve stvari da radite ovde.Gde idemo danas?

Džo je sad njega fiksirala pogledom,koji je bio potpuna suprotnost onom prethodnom.Ovaj je bio pun besa,koji mu je poručivao da smesta umukne.Očigledno je ona smatrala da treba da se deai još nešto,na primer poljubac.Čudno,ali za dve nedelje koliko smo ,,zajedno'',nismo se ni jednom poljubili stvarno,što je za mene skoro nezamislivo,jer se obično sa devojkama ljubim dva dana pošto se upoznamo.Ali je sad bilo mnogo drugačije nego ikad,pa sam se suzdržavao što sam više mogao da se ne bih previše vezao za nju,ali izgleda da mi se zbog toga što nisam smeo da imam ništa sa njom još više sviđala.Prokleta bila moja tako glupa logika!Ali ne mogu da se oduprem tome,niko ne može da se odupre ljubavi jer je ona,pored mržnje,najjače osećanje,a ne možeš da biraš u koga ćeš se zaljubiti,zar ne?Inače,ja se uvek zaljubim u devojku u koju ne bih smeo,mada je to obično bilo jer su one zauzete,ali ovaj put je komplikovanije,mnogo,mnogo komplikovanije.Ovaj put je rizik bio mnogo veći od straha da ćeš dobiti par nokauta od ljubomornog dečka,sad su u pitanju bili životi.Nismo znali šta ćemo da radimo,pa smo seli u jedan kafić u parku da popijemo nešto.Ja sam,po nekom starom običaju,uzeo limenku piva,dok su njih dvoje pili kapućino i gledali me u čudu zbog toga što tako lako na eks popijem celu limenku.Inačr,jedna limenka se na kraju pretvorila u tri,zamalo i u četri da me njih dvoje nisu odvukli odande.Džo me je kritikovala dok smo se šetali tražeći nešto zanimljivo,a što ne uključuje opijanje(dakle,nešto nepostojeće):

-Ti si stvarno nemoguć!Izađemo malo da se prošetamo,a ti se odmah napiješ,alkoholičaru jedan!

-Ja?Napio?!Ljubavi,ne možeš ni da naslutiš koliko ja moram da popijem da bih se napio.

To je bila čista istina.Mogao sam da popijem baš dosta a da ne osetim nikakve posledice tog trenutka,mada je sutra ujutro glavobolja nepodnošljiva,ali sam ja već skoro doktorirao sve u vezi toga,tako da mi mamurluk ne smeta previše.Da nekim čudom ja i Džo uspemo da budemo zajedno,sigurno bi amo ae ojo toga najviše svađali,jer je ona bila jedna od onih dobrih devojaka koje me odobravaju nikakve poroke.Iskreno,ne znam da li bi smo nas dvoje uopšte izdržali zajedno.Mnogi kažu da ljubav menja muškarce,ali nisam baš preterano siguran u to,bar.ne u mom slučaju,jer sam ja nepromenljiv.Ustvari,možda još nisam našao devojku koja bi me promenila.Mislio sam.da je prava devoka za mene bila Roks,ali izgleda da sam se prevario,izgleda da devojka mog života upravo stoji pored mene i vraća joj se dobro raspoloženje,a ja ću uskoro da joj uništim život.Ne,ne mogu to da uradim!Neću to da uradim,neču da povredim nekog kog volim! Odjednom,naglo sam stao,a njih dvoje su se okrenuli i pogledali me upitno,a jasam rekao natmureno:

-Moramo da pričamo.

-U vezi čega?-pitala je iznenađeno.

-U vezi nečeg mnogo važnog.Moramo da se sklonimo negde gde je bezbedno.

Nije ni srigla da odgovori,a ja sam ih oboje povukao za ruke i tek tako smo se stvorili u mojoj,tačnije maminoj kući.Nisam hteo da idem u stan zato što mi treba miri i tišina da ovo obavim.Moram da ih upozorim da moraju da beže pre nego što ih nađu.Kako smo se stvorili ovde?Prosta stvar zvana teleportacija,jedna od najboljih moći koje imam,ali to nisam mogao da izvedem kao čovek,pa sam na brzinu morao da postanem demon,što nije ni malo prijatno.

-K-kako?Gde smo to mi?-mucala je Džo dok je Kai samo nervozno gledao okolo.

Okrenuo sam se ka njima i oboje su raširili oči i vilica im je lupila o pod.Kao što rekoh,do sad sam sa njima bio kao čovek,a sad sam bio demon,dakle,sa crvenim očima.Kaiden je već zauzeo napadački stav jer mu je ipak bilo u krvi da nas napada i siguran sam da bi to i uradio da ga Džoana nije sprečila i pitala me zbunjeno:

-Rekse,šta se dešava?

-Sedi,objasniću ti...

Samo je Džoana sela,dok je pores nje Kai još bio spreman da me napadne,a sumnja od pre dve nedelje mu se ponovo vratila i beani pogled.Ja sam im polako govorio o svemu što se izdešavalo,objašnjavajući im sve kako i zašto,a svoj iskaz sam završio sa:

-Ali,nisam mogao to da uradim jer...Jer umesto da samo glumim da mi se sviđaš,ja sam se stvarno zaljubio.Džoana,stvarno mi se mnogo sviđaš!

Umesto nje,prvi je progovorio Kai pitajući me sumnjičavo:

-A kako sad da ti išta verujemo posle svega?!

-Nikako.Ni ja sam sebi ne bih verovao da sam na vašem mestu.Nisam trebao uopšte to da prihvatim,ali...

-Ne moraš da se pravdaš.Ja...Razumem te.-prekinuo me je Kai.

Čekaj!Jel sam ja to dobro čuo!?Iakreno,mislio sam da če sad da tupi Džoani kako je ona kriva,kako nisu smeli da veruju nepoznatom čoveku,blablablabla...,a on mi kaže da me razume?!Izgleda da je i nju to začudilo,pa je podigla glavu i gledala ga u čudu,a lice joj je bilo natopljeno suzama.Pitam se zašto li je plakala.Izglrda da jr Kai zapazio našu vidnu iznenađenost,pa je nastavio:

-Znam kako ti je.I ja bih dao sve da sam mogao da pomognem mojoj porodici kad je trebalo...

Oborio je pogled i nisam morao da mu čitam misli,a da shvatim šta se dešava.I dalje je pričao:

-Da sam samo bio tamo,sve bi bilo mnogo drugačije.Možda saž mogao da im pomognem...

Par suza su mu se slile niz lice,a za jedan sekund mu je lice opet poprimio onaj ozbiljan izraz i čvrstim glasom rekao:

-Ali,to je stvar prošlosti.Vreme ne može da se vrati,ali te ipak razumem,zato ćemo da ti pomognemo.

-Kako?-pitao sam iznenađeno.

Objasnio mi je svoj plan koji je u svakom pogledu bio fenomenalan,ali smo morali da čekamo deset sati da bi smo ga izveli.Sve je bilo spremno,samo treba da čekamo još par sati.Kai jer rešio da ide malo da odspava jer mu je trebala sva snaga kad dođe vreme za akciju,a ja i Džo smo ostali u dnevnoj sobi.Neko vreme smo ćutali i oboje gledali negde u daljinu,kad sam prekinuo tišinu pitanjem:

-Nego,šta se to dogodilo Kaidenu pa je bio tako tužan dok je pričao?

-Izgubio je celu porodicu.Tek tako,svi su otišli...

-Kako misliš otišli?

-Poginuli su u saobraćajnoj nesreći.Njegovi roditelji,brat i dve sestre.

-Zašto onda krivi sebe?

-Zato što misli da se ništa od toga ne bi dogodilo da njega nije bilo.

-Šta je loše uradio pa da se smatra krivim?

-Nikad mi ništa nije deteljno ispričao,ali znam da su se on i njegov otac posvađali zbog toga što Kai nije hteo da bude Lovac,kao što su to bili njegov otac i brat.To je porodična tradicija,pa se smatra da je ogromna sramota ako muškarac to ne prihvati bez nekog dobrog razloga.

-A žene?Ima i ženskih Lovaca,zar ne?

-Naravno da ima,ali ne toliko.Nama se oprašta ako to odbijemo.

-Dobro,šta se posle desilo sa njegovom porodicom?

-Trebali su da idu na neki porodični izlet,a Kai je toliko bio besan na svog oca da nije hteo da ide sa njima.Kasnije su mu saopštili da je njihov auto sleteo sa puta i da su avi poginuli.Ostao je bez porodice sa 14 godina.Smatrao je da je kriv jer je mislio da je njegov otac,koji je vozio,bio toliko potresen zbog njegove tvrdoglavosti da je izgubio kontrolu nad automobilom i da su zato poginuli.Takođe misli da bi nešto bilo drugalije da je i on krenuo.Misli da je mogao nekako da im pomogne.Zbog svega toga je postao.Lovac,da bi se nekako iskupio za sve to.Čak je postao i najbolji u klasi,zbog čega je postao moj čuvar.

-A kakav je to problem sa tobom i tvojim starim?

Odjednom,lice joj se naglo smrklo na pomen njegovog imena.Rekla je sa gorčinom u glasu:

-Ništa osim što je on jedan obični kreten kog najviše mrzim,kao i cela moja porodica.

-Zašto ih toliko ne voliš?

-Upoznao si ga,video si kakav je.Njegov posao je da brani ljude,a ne da ih kidnapuje okolo.

-Hm,to je nešto što sam i ja pomislio.

-Ali ne!Jedino važno jr da sve bude po njegovom.Iskreno,mnogo sam ti zahvalna što si nas upozorio.

-Siguran sam da ne bi povredio sopstvenu ćerku,zar ne?

-Ne bi,ali sve bih dala da je tako.Radije bih da me ubije nego da moram da ga trpim celog života.

-Zar je toliko loš?

-Ne možeš da zamisliš koliko!Sve uvek mora da bude kako on kaže!

-Šta,na primer?

-Na primer,zato što je to što nisam htela da postanem Lovac,zato što iskreno smatram da je taj posao postao krajnje korumpiran i da je dovoljno da nekom platiš da imaš sveu životu,da uopšte ne smem da izlazim iz kuće dok me ne prati bar deset čuvara,da ne smem da se družim ni sa kim,da ne smem da idem u običnu školu da ne bih našla loše društvo,nego sam morala da prisustvujem nastavi kod kuće,zbog svega toga nikad nisam imala prijatelje,ako izuzmemo Kaidena koji je ujedno bio i moj čuvar.Inače,on je jedina osoba sa kojom sam mogla iskreno da popričam.On mi je čak i pomogao da pobegnem odande iako zna da neće baš dobro da proše ako ga uhvate.Optužiće ga za izdaju,završiće karijeru Lovca i možda čak završi u zatvoru zbog toga.

-A ostatak porodice?I njih ne voliš?

-Mrzim ih.I majku,i Tejlora i Samjuela

-Ko ti je to?

-Moja dva brata.I njih mrzim kao i ostale.Uvek se slažu sa našim ocem kako nikako,ne trebam da idem okolo i radim ,,nedolične'' stvari.

-A šta je sa majkom?Zar majke obično nisu najveća podrška svojoj deci?

-Eh,da je barem tako...Ona je prenaporna,mora sve da bude kako ona odredi,moram da se oblačim po njenom ukusu,da hodam i pričam kako se njoj sviđa...Ali najgora stvar kod svih njih je to što žele da mi narede za koga ću da se udam.Non stop mi ispiraju mozak o tome kako trebam da nađem nekog dobrog,finog,bogatog naravno...I da oni moraju da ga odobre,što znači da je to nemoguća misija.

-Hah,šta li će pomisliti kad saznaju za nas?

-Ništa dobro,veruj mi...Jel istina da ti se stvarno sviđam?

-Zašto bih te lagao?Ti si jednostavno divna!

-Pa...I ti si najzgodniji demon kog sam ikad videla.

-Koliko si ih do sad videla?

-Sigurno manje od jednog.

-Dakle,nemam ozbiljnu konkurenciju.

-Sve jedno,ti si divan.

Dok smo mi tako pričali,Kai je već ustao,sav raščupan i podsetio nas da je već 9:50.Vreme je za naš plan...

30 minutes later...

Svo troje smo trčali što smo brže mogli mračnom ulicom dok smo slušali besne povike naših progonitelja.Učinilo mi se da su se umorili i da su se vratili.Hvala nebesima,plan nam je uspeo,osim ako nas nisu zeznuli po pitanju moje porodice.Ne,nisu,eno ih tamo!

FLASHBACK

20 minutes ago...

Sve je spremno za naš idealan plan.U podrumu sam našao neki kanap i obadvoma ovlaš vezao ruke,kao u igri ,,kauboji i Indijanci'' i seli su na kauč.Preko telefona mi Eliot,očekivano,nije verovao da sam sve to mogao da uradim za par sati,pa je morao da dođe da se uveri.Džo je,kao i svaka druga devojka,bila profesionalac sa šminkom,pa je meni i Kaidenu napravila lažne modrice i posekotine.Nrate,izgledali smo kao da smo se obojica do sad borili do smrti.Najgora stvar je bila ta što sam skroz morao da pokvarim frizuru jer su male šanse da ti kosa ostane netaknuta posle tuče.Tačno u 10:00,začulo se zvono na vratima.Nisam morao da koristim nikakve moći da znam ko je to.Kad sam otvorio,Eliot me je pogledao u čudu u smislu ,,Šta je sa tobom,jel te poplava izbacila?''.Preduhitrio sam njegovo pitanje i rekao:

-Ne pitaj ništa.Onaj dečko se stvarno dobro bije.

-Koji dečko?

-Kaiden valjda.Jel tako beše?

Još više je razgoračio oči,a usta su mu se otvorila tako jako da čak mislim da je to fizički nemoguče.Par sekundi je bio krajnje zbunjen,pa je pitao:

-Ti...Nisi me zezao za to?

-Za ime svega,neću da se zezam sa takvim stvarima.Ako hoćeš,idi se uveri,pa da što pre završim sa vama.

Kad je ušao u dnevnu sobu,ako je to moguće,još više se iznenadio.Džo je uradila extra posao što se tiče šminke,a još je i uspela na silu da zaplače,a Kai je samo posramljeno zurio u pod,pa su njih dvoje uspeli da izgledaju baš kao neko ko čeka neku kaznu.Eliot je neko vreme zurio u njih,pa mu je pogled skrenuo ka meni,takođe tako iznenađen.I ja bih tako izgledao da sam na njegovom mestu,siguran sam u to.Neočekivano mi je pružio ruku i rekao:

-Čestitam ti.Nešto što mi nismo mogli pola godine,ti si uradio za par sati.

Krajnje drsko sam se izmakao i rekao:

-Nema za šta da mi čestitaš.Izvršite svoj deo dogovora i kvit smo.

-Dogovor je dogovor,nema šta.

Izvadio je telefon iz džepa farmerica i pozvao nekog.Pravo da vam kažem,ja ništa nisam razumeo jer su govorili ili na nekom drugom jeziku ili u šiframa (mislim da je verovarnije ovo drugo).Kad je spustio slušalicu,rekao mi je:

-Eto,sad smo kvit,možeš da ideš.

-Naravno da neću da idem.Prvo,ovo je moja kuća,drugo,čekam potvrdu da je sve ok.

Nasmejao se i rekao:

-Kako hoćeš.Sačekaćemo potvrdu ako tako želiš.

Za par minuta,opet je zazvonio telefon i, kad je spustio slušalicu,Eliot mi je rekao:

-Eto ga.Tvoji su ok,kod tržnog centra su,na petnaest minuta odavde.

-Zar neće da ih dovedu ovde?

-Naravno da ne.Ne treba nam još svedoka.

-Ok.Čekamo te tvoje.

To je očigledno bio i njegov plan,jer mu je trebalo pojačanje ako nešto krene po zlu.Tih petnaest minuta me he on ispitivao o tome kako sam uspeo da nađem ovo dvoje za samo par sati i dovedem ih ovde a ja sam smišljao neke gluoe laži,ovo,ono,kad smo čuli da je ispred stao neki automobil.Eliot je poskočio i rekao:

-Evo ih,stigli su.

I ja sam se pridigao i rekao:

-Ok,onda...Sad!

To je bio signal da se Džo i Kai oslobode,što su oni i uradili,a ja sam u tom momentu lupio Eliota pesnicom u facu i on je pao i zanemeo od zbunjenosti,a baš tad je neko ušao na vrata.Odjednom,kuća mi je bila puna nepoznarih ljudi sa kapuljačama i puškama,kao neki specijalci ili teroristi.Odmah su skapirali šta se dogodilo i bez problema nas opkolili.Ipak su za to trenirani ceo život,zar ne?Skroz su nam preprečili pit do vrata,ali zaboravili su na jednu stvar,moju omiljenu moć.Zgrabio sam Kaia i Džo koji su stajali pored mene i za tren smo bili ispred kuće.Valjda će im trebati malo dok skapiraju šta se desilo,tako da imamo malu prednost da smislimo šta ćemo dalje.Kai je pokazao na njihova kola i viknuo:

-Tamo!Hajde,krećite!

Haha,ovi idioti su ostavili ključ unutra,tako da nije bilo problema da ga upalimo.Pošto sam najbolje znao grad,ja sam vozio.Baš kad smo izlazili iz dvorišta,naši progonitelji su izašli napolje,vidno besni jer ih je nadmudrila skupina dece.Sajonara,luzeri!Vozio sam tako pet minuta,kad odjednom...Automobil je stao!E,živote,nestade nam goriva!Brzo smo izašli odande i počeli da trčimo ka tržnom centru,dok smo osećali kako nam se približavaju.

FLASHBACK END

Da,to si definitivno oni.I mama,i Ešli,Rej kojo se grli sa Suza...Stani malo!Odakle on tu!?Čim sam mu video društvo,nije mi trebao odgovor.Ako onaj krimos nešto ne sazna,znači da se to nije ni dogodilo.Pritrčali smo im,skroz zadihani.Svi su bili tu,na bezbednom,bar za sad.Svi su se odjednom trgli,ali kad su videli da smo to mi,opustili su se,a Ešli mi je skočila u zagrljaj i zamalo me oborila.Zatim mi je prišla mama i zagrlila me,malo nežnije od Ešli,a zatim mi je plačnim glasom rekla:

-Dušo,tvoji profesori su mi lepo rekli da či da imam dosta problema zbog tebe.Istina,ne bih verovala da mi je neko tad rekao da će ovo da se desi.

-Mama,ja...Mi...-pokušao sam da joj objasnim,ali me je prekinula.

-Ne moraš da se pravdaš,tvoj drug nam je sve objasnio.Stvarno je fin dečko.

Kad sam shvatio na koga misli,na Brajana,što se videlo po onom njegovom iritantnom kezu od uva do uva,počeo sam da se cerekam.

-Ama,šta je tako smešno?!-pitala je mama uvređeno.

-Što ga zoveš dečko.Nije on toliko mlad.

-Dobro,ima tridesetak godina,ako ćemo tako.I Rej ima toliko pa nikom ništa.

Sad je i Brajan pucao od smeha,a kad se konačno pribrao,rekao joj je sa smeškom na licu:

-Gospođo,hvala na komplimentu.Znam,brinem o sebi,to je očigledno.

-Hoćeš da kažeš da imaš više od trideset godina?!Nemoguće!

-Kao što rekoh,brinem o sebi.Imam malo više od 350,mada se čovek zbuni sa tolikim brojkama.

-Ali...Kako?

Tad sam se ja ubacio jer je očigledno bila skroz zbunjena:

-Mama,on je demon,a mi smo besmrtni.Skroz je normalno da neko od nas ima više od sto godina a da izgleda kao ja ili Rej ili Ešli.

Uzdahnula je i rekla:

-Ah,nikad se neću navići na te gluposti...

Opet se našem razgovoru pridružio Brajan,ovaj put se obraćajući meni:

-I,mali,šta čemo sad?

-Pa,ovde ne možemo da ostanemo,moramo negde da bežimo.

-Gde ćeš da bežiš,boga ti?!

-U Njujork,naravno.

Next day...

Vozili smo se Njujorkom ka Menhetnu.Hvala bogu,u Kaliforniji je postojao privatni aerodrom gde nisu tražili nikakve isprave,što nam je mnogo olakšalo da pobegnemo odande.Ti privatni avioni su obično mali,pa smo jedva našli jedan,najveći na celom aerodromu,gde smo svi stali.Kad smo stigli,iznajmili smo dva automobila i krenuli ka kući.Zato što nas je bilo dosta,podelili smo se u dve grupe.U mojoj su bili mama,Nik,Džo,Kai i,naravno,ja,a odmah iza nas su išli Brajan,Rej,Suzan i Ešli.E,živote,zašto ja nisam sa njima?!Ne,sad sam morao da trpim mamino gunđanje o tome kako ne namerava tamo da ulazi i tako to.Da napomenr.,ako već nisam,moji roditelji se mrze.Ups,oprostite,greška.Ona njega mrzi,a on ne obraća pažnju na nju,prosto je ignoriše.Pre ga se plašila,ali kad se ave izdešavalo i kad sam ja došao da živim ovde,ona je smatrala njega za krivca zbog svega što joj se desilo i jedva čeka da ga dobro izdeveta.Srećno,mama,trebaće ti.I pored ogromne gužve koja vlada u Menhetnu u to doba,tačnije ujutro,relativno brzo smo stigli do kuće.Čudno,kapija je zaključana,a ispred stoje dva Čuvara.Još čudnije je što ih ja ne poznajem,što potvrđuje to da je jedno od njih dvoje bila žena,a zaista bih saznao da imamo ženu u obezbeđenju.Zaustavili su nas i žena je provirila kroz prozor.Inače,ja sam vozio iako nemam vozačku,a druga kola je vozio Brajan.Žena mi je rekla spustibši naočare:

-Dobar dan,gospodine Kiler.Možete li sačekati par sekundi?

-Šta da čekam?

-Da moj kolega pozove šefa obezbeđenja.

-Zašto bi ste ga zvali?!

-Gospodine,tako nam je naređeno.Nr smemo nikog,a naročito vas da pustimo dok ne obavestimo gospodina Marfija.

Ko joj dođe sad taj Marfi?!A,da!To je Maksovo prezime!Uvek zaboravim na to,za mrne je uvek Maks,tako da mi je nekako čudno kad mu se neko tako obraća,ali je on ipak njen šef,mora da bude formalna.Konačno,gospodin Maks se udostojio da dođe,ali to je bilo to.Kreten se nije ni propisno obukao,došao je samo u donjem farmerkama i peškirom preko ramena.Očigledno je pošao da se kupa,po mogućstvu i obrije jer to očigledno nije radio jedno par dana.A mogao je i malo kpsu da sredi,jer mu je njegova uobičajeno doterana crna kosa sad bila potpuno raščupana.Brate,kako se ne smrzava tako,sad je sredina februara!?Još nešto je bilo čudno,ali ne čudnije od tipa bez majice u sred zime,a to je da su mu oču bile crne,što je njegova ljudska boja.Hm,sigurno su mu rekli da su tu i neki ljudi,pa da ne bi privlačio pažnju.Rekao mi je mrzovoljno:

-Nisi mogao da dođeš par sati kasnije?

Izašao sam iz kola i,ignoripući njegovo pitanje,rekao:

-Kakvog šefa obezbeđenja imamo,čudi me kako do sad niamo sto puta opljačkani.Lenštino jedna!-smejao sam se.

I on se nasmejao,zgrabivši naočare za sunce od onog Čuvara na vratima,jer je sigurno do sad spavao,pa mu je smetalo sunce,pa je rekao:

-Hah,vidi ko mi kaže!Najveća lenština u celom Njujorku,ako ne i u celim Sjedinjenim Državama.Ako ništa,opraštam ti što sam bar zbog tebe dobio 1000$.

-Što?

-Ma,kladio sam se sa Ronaldom Karterom i...

-Ko je sad to?

-Znaš ga sigurno,onaj sa zadnje kapije!

-Aha,znam!Šta sa njim?

-Kladili smo se u po soma dolara juče kad ćeš da dođeš.On je rekao tri dana,a ja sam rekao da ćeš da dođeš danas.Mali,častim te picu!

-Ok,super,nego...Zašto ovi ovde kažu da moraju da prijave kad dođem?Zar ovo nije moja kuća?

-Jeste,ali bih radije da te spasem kolko-tolko.

-Zašto?!

-Idi vidi kuću pa ćeš da vidiš.Pola kuće nam uništeno!

-Stari je poludeo,jel da?

-Poludeo je preblaga reč.Zamisli,slomio čovek televizor!

-Televizor?!Pa stvarno ću da ga ubijem!To je najsvetija stvar u kući...Dobro,druga najsvetija,prva je krevet,ali kako god ne sme da ga lomi!

-To nije sve.Došla je ona gospođa Klemens,znaš je?

-Ona luda baba što se stalno nešto žali?

-E baš ta!Došla ona da se žali na buku,i počeli oni da se svađaju.E sad,i baba i on malo fićfirić pa počeše da se biju!

Ja sam već pucao od smeha.

-Njih dvoje?!-pitao sam u neverici daveći se od smeha.

-Boga mi!Počela baba njega da bije sa ono njeno štapče što tera pti e po dvorištu,a on,ludak,je napada.Poubijali bi se da njega Valeri nije odvukla u sobu,a ja babu izneo na ramenima.Srećom je jedna naša kuvarica dobra u brisanju pamčenja,inače bi sigurno podnela prijavu protiv njega.I još da napomenem da skoro više nemamo šampanjca.

-Bože,pa šta mu je kad je toliko besan?

Odjednom,Maks se naglo uozbiljio.Oštrim glasom je rekao:

-Mali,ako uzmem u obzir to da su te sinoć oni iz Saveta Lovaca postavili na sam vrh najtraženijih osoba u oba sveta,kao i to dvoje sa tobom,i ja bih bio tako besan.

-Šta?!Kakva lista?!

-Trenutno si begunac,kao i njih dvoje.Traže vas u oba sveta,samo da znaš.Samo čekam kad će da dođu da nas ispituju,to je drugi razlog zašto imamo ovakvu zaštitu.

Odjednom,pridružio nam se novi glas:

-Eh,ja ceo život radim na tome da budem na toj listi,a on to uspeo za jedno veče!Ne mogu da verujem!

Naravno,ja nisam ni morao da sr okrećem da znam ko je to.Ako ništa,eto mu još jedan dokaz da je kriminalac.Ali kad ga jr Maks video,pa to je bila opšta histerija.Njih dvojica su skakali,bukvakno skakali jedan na drugog,pa neki tajni pozdravi,nadimci...Zamalo da zaboravim da su njih dvojica najbolji prijatelji.Tad mi se Maks,idalje sa smeškom na licu,ponovo obratio:

-E sad nemaš nikakve šanse da se izvučeš,čim je on tu.

-Imam,okriviću njega za sve.

-Neće ti uspeti,samo da znaš.

-Kako god,idem da vidim šta se dešava.

-Srećno!Trebaće ti...

Pošao jam ka ulaznim vratima i uz škripu ih otvorio...

.....................................................................Eto mene ponovo!:D Jeste da ne malo pre nego što sam rekla,ali ok.Zbog te pauze od 5 dana sam napisala malo duži nastavak,tako da se nadam da vam se svidelo.

Pozzz svima
SweetyEvil