Sunce me je lagano budilo.Uf,što me boli glava!Šta sam to juče radio pa me ovoliko boli?Jel moguće uopšte da se ne sećam šta se desilo?!Bili smo u Rejovom stanu,neko je kucao i...Izgleda da sam imao baš realističan san.Bolje rečeno noćnu moru.Čuo sam neko došaptavanje,ali nisam imak volju da uopšte otvaram oči da vidim ko je to.Hm,jedan glas mi je i suviše poznat,ali mi je mozak bio skroz isključen,tako da nisam mogao ni da se setim uopšte odakle,a kamoli čiji je.Promrmljao sam pospano:

-Au,kakav lud san...

-Konačno si se probudio.Uh,hvala bogu,na trenutak sam pomislio da sam te prejako udario.-rekao je poznati glas.

-Šta?Kakvo udaranje i...To sam i sanjao.Neko me je nokautirao.Zamisli,sanjao sam da sam u Kaliforniji,ustvari,prvo u Engleskoj,pa u Kaliforniji,pa svašta...Prava noćna mora!Na mene baš loše deluje ovo njujorško vreme,smrznuo mi se mozak.Nego,koliko dugo sam spavao?

-Oko jedanaest sati.Stvarno bih pomislio da sam te ubio da ne hrčeš toliko.

Ma šta ovaj trabunja?!Hm,izgleda da nisam jedini kome se smrznuo mozak.Ko me ubio,šta priča ovaj?I ja ne hrčem,valjda...Ko je to uopšte?Polako sam se pridigao i osetio nekakvu vrtoglavicu.Čekaj,nije to vrtoglavica...Stvarno se krećem.U nekakvim kolima.Gde sam ja, dođavola?! Čekaj,ono što se izdešavalo...Nije san?!Bio sam na zadnjem sedištu,trenutno u sedećem stavu.Koliko sam mogao zbog vida još mutnog od spavanja i za mene trenutno jake svetlosti sam pogledao napred.Na prednjim sedištima su sedela dva tipa,najverovarnije oni kojima sam otvorio vrata sinoć.E,tako mi i treba kad sam glup pa otvaram ko zna kome!Ah,moj život je tako težak.Umesto da mivim kao svaki normalni dečko mojih godina,ja trenutno proživljavam svoju ličnu špansku seriju.Ustvari,bolje da kažem indijsku,jer mi se čini da ovome nema kraja!Evo dokaza da me je ovaj tip stvarno udario,glava me boli kao nikad.Pogledao sam kroz prozor da vidim gde se nalazimo.Put,samo put,asfalt i ništa više...Ova dvojica su se ućutali,pa sam ja morao da počnem razgovor jednim veoma neočekivanim pitanjem.

-Ok,jel ima nešto da se jede ovde?Gladan sam kao ris!

Onaj koji je sedeo na suvozačevom mestu,čini mi se i onaj sa kojim sam malopre pričao,se naglo okrenuo i pogledao me kao poslednjeg ludaka.

-Šta je bilo?-pitao sam takođe zbunjen njegovom reakcijom-Užasno sam gladan,ne mogu protiv toga,to mi je životna potreba!

A onda sam ga pogledao malo bolje.Konalno mi se vid popravio i...Pa nije ni čudo što mi je glas poznat,ja ovog lika znam.Radosno sam uzviknuo:

-Toni,buraz,pa to si ti!

-Hvala nebesima,setio si se!Stvarno,Rekse,nisam znao da si onako naivan,tek tako otvaraš vrata.Olakšavaš mi život.-odgovorio mi je njegovim klasičnim ozbiljnim tonom.

-Da,super,mada nisam navikao da mi drugar kuca na vrata i lupi me u glavu!

Odjednom,ako do sad nije bio ozbiljan,sad je to bio definitivno.Pogledao me je nekako čudno i rekao:

-Ja i ti nismo nikakvi prijatelji.

-Šta?!O čemu ti to?

-Meni je moj prijatelj nešto obećao,da neće da pravi glupost i da će da me zove ako ima problema.Ali ti si napravio najveću glupost koju si mogao,postao si demon.Obećao si mi da to nikad nećeš uraditi,a ipak jesi.To znači da nikako ne možeš da mi budeš prijatelj.

-Ma daj,nije to toliko loše.A i jedino što se.na meni promenilo je boja očiju,ostalo je sve isto.

-Možda spolja,ali iznutra si se promenio,u glavi.

-Pa,ne mogu da kažem da sam ikad bio previše normalan.Sad mi se čini da sam i normalniji nego pre.

-Samo ti se čini.Sad si opasan,ne mogu da ti budem prijatelj nikako.

-Ok,kako hoćeš...Nego,ja pitah nešto.Ima li nešto da se jede ovde?Hej,šta je tu tako čudno?!

To sam pitao jer me je opet pogledao onako ludno,kao poslednjeg ludaka.Rekao je zbunjeno:

-Pa možda zato što svaka normalna osoba kad se odjednom probudi u nekom automobilu na nepoznatoj lokaciji obično pita šta se dešava,a ne da li ima nešto da se jede.

-Ja sam ti malopre rekao,nisam ja baš normalan,ustvari,nisam uopšte.A i nije mi naš bitno šta se dešava ako mi stomak zavija.

Hteo je još nešto da kaže,ali ga je drugi tip prekinuo i rekao preteće:

-Entoni,ne bi trebalo da pričaš sa njim.

-Dobro,neću.-odvratio je poslušno.

Očigledno je ovaj za volanom bio glavni.Ali,ja kao i uvek mislim o aporednim stvarima,pa sam viknuo:

-Entoni!To ti je pravo ime?

-Da,što?

-Super!Dvoumio sam se da li ti je Toni ime ili nadimak.Dobro je pa sam pogodio.

-Zašto?

Gledao me je kao poslednjeg ludaka,a čini mi se da je i ovaj drugi imao takav izraz iako mu nisam video facu.

-Pa,tako će da mi se zove sin.Jasam ga nazvao po tebi,a ti se tako ponašaš.

Nije mi ni odgovorio.Iskreno,ni ja.ne znam šta bi nekom odgovorio da se.nađem u takvoj situaciji.Opet smo malo ćutali,pa sam ja pitao:

-Kad niko neće da mi odgovori na pitanje,odgovorite mi kuda idemo.

Naravno,opet mi niko nije odgovorio.Postajem nervozan...Stvarno,nadam se da neću sad da.se iznerviram,ne sad,sad moram da budem potpuno pribran.Udahnuo sam duboko par puta i ponovo pitao:

-Dakle,hoće li mi neko odgovoriti?Kuda idemo?

-Izvini,mali,ne smemo da odgovaramo na pitanja u vezi posla.-odgovorio je onaj za volanom.

-Da,a posao vam je da idete od kuće do kuće i odvodite ljude koji samo hoće da se pošteno odmore.I još ste me,umesto da me lepo zamolite da pođem sa vama,vi me nokautirate!Stvarno veoma ,,poslovno'' sa vaše strane.

Sad je glavni preuzeo reč:

-Nije baš da te je iko nokautirao.Entoni ti je samo udario glavu o vrata.Ne znam,činilo mi se da ćeš da budeš pažljiviji.

-Kao što sam rekao,ne očekujem baš da će.neko da dođe da mi zvoni na vrata i da mi udari glavu o vrata.

-Sve jedno,olakšao si nam.Dobro je da nisi toliko borben kao tvoj brat...

-Brat?!Misliš na Reja?

-Aha.Zamalo da nam uništi celu misiju.Dobro je pa smo malo improvizovali.

-Improvizovali?!Dakle,vi ste odgovorni za ono što se desilo?!

-Naravno.Mislim da smo to odlično uradili,nije ostao nikakav trag koji bi nas povezao,osim tcog brata,ali mi se čini da nas nije najbolje video.

-I nije.A ako se išta desi bilo kome od njih,meni ćete da odgovarate!

Nasmejao se.Grrr,kako me nervira kad me neko ne shvata ozbiljno!Dakle,oni su krivi za sve!Uh,kako bih sad da ih dokrajčim,ali ne smem sad da izgubim živce.Moram da ostanem smiren da bi svi oni ostali bezbedni.Ustvari,treba da otkrijem šta se uopšte desilo i šta ovi uopšte hoće.To nisam morao ni da pitam jer se naš vozač malo raspričao(toliko o nepričanju u vezi posla):

-Ne brini,nije im ništa,bezbedni su.Mada,to ne mora još dugo da potraje.To ave zavisi od tebe.Ako,budeš bio dobar dečko i radiš sve što ti se kaže,sve će bit ok.Čini mi se da si razuman momak,ali ako bude nekog problema,dovoljan je samo jedan poziv.

-Dobro,sumnjam baš i da bih izašao tek tako iz automobila u pokretu.

-Zašto ne?Možeš da se teleportuješ ili nešto slično.

-Odakle tebi da ja znam to da radim?

-Kladim se de znaš,ali ne pokušavaj.

-Ne bih baš da rizikujem.Može da se desi da završim ko zna gde,a i ne bih baš da rizikujem bezbednost svoje porodice.

-Lepo ja rekoh,pametan si.Samo nam ne pravi probleme i sve će da bude u redu.

-Ok,dogovoreno,ali me zanima šta ću vam ja.

-Nama dvojici?Nas ti uopšte ne zanimaš,ti si nam samo još jedan zadatak.Trebaš našem šefu.

-A zašto?

-Hteo bi da da ti i on sklopite jedan poslovni dogovor.

-Mogao je lepo da pita,a ne sve ovo da radi.

-On je takav.Hteo je da se osigura da nećeš da odbiješ posao.

-Taj tip je stvarno pametan.U vezi čega je posao?

-Mislim da sam ti previše otkrio.Bolje da ćutim.Ionako smo skoro stigli.

To njegovo skoro je trajalo oko pola sata,ili se bar meni tako činilo jer sam bio nestrpljiv.Enera nije kriva za ovo,što me stvarno čudi.Kako je Brajan znao da nije kriva?Da nije i on umešan u ovo?Ne,nema šanse,sumnjam da bi Lovci sarađivsli sa demonom.Ipak i,to je moguće,ali su šanse premale.Drugi problem je to što Lovci trabaju da štite ljude,a ne da ih kidnapuju,a siguran sam da su ovo Lovci,jer znam da je Toni Lovac,tako da je najverovatnije i ovaj drugi,a sigurno im je i šef Lovac.Dakle,čudi me zašto ovo rade.Konačno smo stigli kad je bilo oko 10 sati.Ako do sad nisu primetili da me nema,sad hoće zbog Bleka,jer sam siguran da će da.digne uzbunu što nisam došao u stanicu.Stali smo ispred neke zgrade u nedođiji,bila je daleko od bilo kakve civilizacije.Ispres je bilo jako obezbeđenje,ko da smo došli u neki zatvor. ,,Zbog bezbednosti'' su morali da me pretresu,da slučajno ne unesem unutra nešto opasno,kao oružije ili nešto slično,ali sumnjam da sam mogao nešto da ponesem onako iznenada,nisam se čak ni obuo,bio sam samo u majici i gornjem delu pidžame.Mislim,mogli su bar da mi daju neke čarape,papuče,cipele,bilo šta,a ne ovako da mi se noge mrznu.Totalna nehumanost ako mene pitate.Zgrada je iznutra u prizemlju ličila na hotel,sa sve recepcijom,čekaonicom i svim ostalim.Toni je nekud otišao,a ja sam pošao za onim drugim tipom liftu.Dok smo išli gore,zagledao sam ga malo bolje.Bio je visok,vojničkog stava,sa crnom kosom i ponekom sedom i zelenim očima i ozbiljnim pogledom.Sve vreme je gledao u neku tačku na vratima lifta i lini mi se da je skroz zaboravio da sam ja uopšte tu.Zbog moje nestrpljivosti mi se činilo kao da su prošli sati dok lift nije stao i otvorio se.Obojica smo izašli i ja sam počeo da razgledam sprat,koji je po mom zaključku bio poslednji.Ovaj sprat nije ni približno izgledao kao hotel,više kao neka firma ili nešto slično.Pored nas su stalno prolazili užurbani ljudi,gledajući nas začuđeno.Sigurno nisu navikli da im u zgradu ulazi demon,ali kako sam bio sa ovim tipom,izgleda da im nisam izgledao kao pretnja.Izgleda da ja nikom nisam izgledao kao neka veća pretnja,što me je jako nerviralo.Konačno,posle još par beskrajnih minuta,stigli smo do nekakve recepcije ili šta je već,a za njom je sedela neka žena od oko 40 godina i nasmejala se kad nas je videla.Rekla je ljubazno:

-Gospodine Ričards,dobrodošli!Gospodin Keli vas očekuje!

-Dobro,najavi nas.

Ona je uzela telefon,a mi smo pošli ka kancelariji pored.

-Ko je taj Keli?-pitao sam radoznalo.

-Moj šef.Edvard Keli.

-On je ovde glavni?

-U ovoj zgradi da.U celokupnom sistemu nije ali ima veoma visoku poziciju.

-Kakvog sistema?

-Nije važno.Sekretarica je rekla da nas očekuje,zato bolje da požurimo.

Ušli smo na velika vrata i prešao sam pogledom po prostoriji.Obična kancelarija,moderna,sa staklenim radnim stolom,kompjuterom na njemu,kožnom direktorskom foteljom koja je bila okrenuta ka ogromnom prozoru i neko je sedeo na njoj,nekoliko stolica ispred stola,par polica za knjige,nekoliko onih polica za dokumenta i ništa više.Zidovi su bili beli,a pod od tamnog parketa.Ovaj tip stvarno voli minimalizam.Tad je Ričards rekao:

-Šefe,stigli smo.

Još uvek se nije okretao,ali je ipak odgovorio ozbiljnim,jezivim glasom:

-Dobro.Zašto ste se toliko zadržali?

-Par poteškoća,ali,ništa ozbiljno.

-Nisam baš mislio da će jedan istreniran tim Lovaca imati problem sa jednim demonskim derištem.

-Ustvari...Imali smo problem sa jednim čovekom...

Odjednom,stolica se okrenula,a lovek koji je sedeo na njoj se smejao kao lud.Šta je tu smešno?Kad se konačno malo smirio,rekao je:

-Stvarno je smešno da ste vas šestorica imali problem sa jednim običnim čovekom.Shvatio bih da ih je bilo više koji su pružili otpor,ali,Eliote,čudno mi je da ste jedva izašli na kraj sa jednim čovekom.

Ovaj je spustio glavu i videlo se.da mu je to povredilo ego.Pogledao sam tip za stolom malo bolje.Prvo što sam zapazio je odelo,a zatim sam proučio njrgovo lice.Smeđokos,sa svetlim,jako,svetlim zelenim očima.Da li su oni hteli još da razgvaraju ili ne,nisu ni mogli jer sam ih ja prekinuo:

-Ej,drugar,nije baš u redu da mi brata zoveš ,,običnim čovekom''.Siguran sam da bi on sredio ove tvoje luzere da nije bio toliko iznenađen.Ipak niko ne očekuje da mu neko uleti u kuću.

Konačno je usmerio svoju pažnju na mene.Hm,čini mi se kao da do tad nije ni primetio da sam ušao u prostoriju.Tad je napravio ozbiljan izraz lica,kao na nekom poslovnom sastanku.Rekao je formalnim tonom:

-Izvinjavam se,gospodine Kiler.Molim vas,sedite.

-Konor.

-Molim?

-Prezivam se Konor.

-Zar ne koristite očevo prezime?

-Dok sam u Kaliforniji koristim Konor,kad sam u Njujorku korisrim Kiler.

-Dobro,gospodine Konor.Pa,Eliot vam je sigurno objasnio o čemu se radi,zar ne?

-Jeste,i mislim da je sve ovo malo preterano.Mislim,em mi kidnapujete skoro celu porodicu,onda mene dovučete ovde u pidžami bez imalo kulture,nisam stigao ni da se obujem,a kamoli išta drugo.Mislim da nije imali potrebe za tim.

-Meni se baš čini da je sve ovo bilo neophodno.Trebate mi za jedan posao,a treba mi osiguranje da me nećete odbiti.

-Pa,o čemu je reč?

-Trebate da mi pronađete nekog.

-Gde da ga pronađem?!

-U Kaliforniji.Tačnije,dvoje ljudi.Trebate da mi ih pronađete i dovedete ih ovde.

-Kao prvo,ne persiraj mi,nemam sto godina.Kao drugo,nisam ti ja CIA ili FBI,pa da tražim okolo ljude.

-Mislim da se nismo baš najbolje razumeli.Sačekaj tren...

Otvorio je neku fioku i izvukao nešto,a zatim mi to dao.Nekakvu ogrlicu.

-Šta je ovo?

-Ne znaš kome pripada?

Pogledao sam je bolje.O,ne...Znam dobro čija je to ogrlica.Ešlina je.Tačnije,ja sam joj je poklonio za 19. rođendan.Pogledao sam ga zaprepašćeno,a on se nasmejao i rekao:

-Po tvom licu zaključujem da si shvatio.Stvarno,sestra ti je baš slatka,za razliku od majke.Bap je živčana,zar ne?Par puta zamalo da me udari.

Da ova situacija nije baš ovakva,sad bih se nasmejao,ali nisam mogao da se nasmejem,bio sam previše zabrinut.Videvši moje kolebanje,nastavio je:

-Stvarno bi bila šteta da im se desi nešto,ali ne odlučujem ja o tome,nego ti.Dakle,prihvataš li?

-Ok,ali ih puštaš čim dovedem to dvoje.

-Naravno.Ja sam čovek od reči,dogovor je takav.

-A kako ću da znam koga tražim?

Otvorio je neku drugu fioku,izvukao dve alike i dao mi ih je.Na prvoj je bila jedna devojka,mislim malo mlađa od mene.Stvarno,izgledala je prelepo.Kosa joj je bila skoro bela,a oči svetlozelene.Šta mi je više sa tim plavušama?!Svaku plavušu koju vidim,svidi mi se.Nije baš ličila na Roksi,ali me je nekako podsetila na nju.Da bih odvratio misli sa nje,pogledao sam drugu sliku.Na njoj je bio dečko,moj vršnjak čini mi se,plavih očiju i smeđe kose.Digao sam pogled i klimnuo glavom.On je nastavio:

-Dakle,devojka se zove Džoana,dečko Kaiden.

Kaiden?!Da to ne liči previše na Aiden? Opet mislim na Roksi.Brate,moram da je izbacim iz glave!Moj novi šef je nastavio:

-Ona ti je.glavni prioritet,ali trebaš da ih dovedeš oboje.Potrudi se.da ih ne povrediš,ali ako je neophodno...Uradi šta se mora.

-A gde su oni,tačno?

-Jedino što znamo je da su u tvom gradu,što te čini još boljim izborom jer poznaješ teren.

-Hm,mislim da bi vam bolji izbor bio Brajan.Čini mi se.da on zna gde s eko nalazi u svakom trenutku.-promrmljao sam,ali me je on ipak čuo.

-Mislim da gospodin Kop i nije najbolji izbor kad se uzme u obzi njegov pozamašan dosije u našoj arhivi.

Dosije?Ha!Lepo sam rekao da je kriminalac!Čim se sve ovo završi,to ću da mu natrljam na nos.Iz mojih osvetničkih misli me je trgnuo glas:

-U redu,sve je dogovoreno.Naravno,ne mogu tek tako da te pustim da radiš šta hoćeš.Eliot će da te posmatra tamo.

Kad sam video Eliotovo lice,izgleda da mu to nije bilo baš u planu.Sad bih se nasmejao da mogu.Ipak,raspoloženje mi je brzo splasnuli kad sam čuo novu činjenicu po pitanju mpg zadatka.

-Inače,imaš dve nedelje.

-Dve nedelje?!Brate,ti nisi normalan!Kako u onolikom gradu da nađem dvoje ljudi za dve nedelje?!

-Ne znma,ali to ti je rok.Vreme ti počinje od kad stignete u Kaliforniju.Možete da idete.

Dok smo išli prema Kaliforniji(jer amo očigledno bili van države),ja sam se sve vreme samosažaljevao.Kako ću to da uspem za dve nedelje?!To je totalno nepravedno!Dok smo se vozili,odjednom mi je zazvonio telefon.Hm,stopala mi se.smrzavaju,ali sam ipak poneo telefon.Koj isam ja genije!Čudno je što mi ga nisu uzeli kad smo došli.Toliko o njihovoj bezbednosti!Nepoznat broj...Više će da mi se zgade svi ovi pozivi!Pta li će.sad opet loše da mi jave?

...................................................................
Samo da kažem,ovaj deo je posvećen pikivikibokibok,srećan joj rođendan!Nemam više ništa da dodam,tako da BYE!

SweetyEvil