-Aha,drago mi je...Sad moram da odem do kuće.-rekao sam užurbano,ali ne he policajac zaustavio

-Jako mi je žao,ali ne smete da kvarite mesto zločina.

-Ali,to je jako važno!Moram odmah tamo.-pokušavao sam da ga zaobiđem.

-Gospodine,ako nastavite ovako da se ponašate,moraću da vas privedem zbog ometanja istrage.

-Ah,dobro...Mogu li bar da vidim Reja?

-Koga?

-Mog brata.Mogu li da ga vidim?

-Što se mene tiče,možete,ali ne znam da li će vam lekari dopustiti.

-Možete li nas odvesti do bolnice?-ubacio se Brajan.

-A ko ste vi?-pitao ga je detektiv sumnjičavo.

-Ja sam advokat gospodina Reksa Konora.Kad je moj klijent čuo šta se desilo,zamolio me je da pođem sa njim.-odgovorio ležerno.

Kakav sad advokat?Jel taj tip normalan?! I šta će mi advokat,nisam ja krivacIzgleda da i detektiv deli moje mišljenje...

-Ne izgledate baš kao advokat.A i zašto bi vam,gospodine Konor,trebao advokat,osim ako niste umešani?

-Naravno da nisam umešan!Zašto bih išta učinio svojoj porodici?-branio sam se.

-Odakle znam?Ima dosts takvih slučajeva.Zbog neke osvete,nivca od osiguranja...Voleo bih da dođete u policijsku stanicu sutra ujutro.

-Ok,samo nemam pojma zašto.A sad,vozite nas u bolnicu.

Slegnuo je ramenima i rekao da ga pratimo.Ušli smo u policijski auto i detektiv i drugi policajac su počeli da se došaptavaju.Grrr,sto posto sam siguran da pričaju o meni,i bez da im čitam misli.Za to vreme,ja i Brajan smo vodili razgovor,ustvari svađu,u glavama.Kako je moguće da si rekao da si mi advokat?!

Pa šta da kažem?

Nemam pojma,ali sad sigurno misle da sam ja kriv!

Mislili bi to i bez da ja išta kažem.Ovako ću bar da ti budem podrška dok te budu ispitivali.Ovaj tip je kul,čini mi se.

I ja to mislim,ali sve jedno,u njegovim očima sam ja trenutno jedini osumnjičeni.

Kako znaš?

Nisi ti jedini koji čita misli.A i bez toga bih zaključio.

Ok.Ako ništa,moćućeš da uđeš u bolnicu.

Ni to nije sigurno.Ko zna,možda nas ni ne puste.

Garantujem ti da će da nas puste.

Zašto?Zbog tvog neodoljivog šarma?

Moglo bi se reći.Ja sam diplomata,sećaš se?Mogu bilo koga da nagovorim na nešto.

Hvala što si mi to rekao.Sad znam da te nikad ne ostavlham samog sa nekim.

Hej,ja bih samo da pomognem!Dobro,kako hoćeš.Neću ni prstom da mrdnem.

Bolje.Ne bih da nas optuže i za to.

Kako hoćeš...Ja sam se ponudio ds pomognem,a ako nećeš moju pomoć,ja te.ne teram.

Odlično!Možeš odmah i da ideš kući.

Naravno da ne mogu.Ja sam tvoj advokat,ne mogu da te ostavim u sred slučaja.

Ne brini ništa,neću da se ljutim,samo idi.

Nemoj da misliš da ćeš lako da me se otarasiš.To što ti smeta moje prisustvo je razlog više da ostanem.

Grrr,koji si ti davež!Ok,ostani,ali nemoj nikog da povrediš.

Ja?!Zašto bih ja nekog povredio?Ja sam dobar tip,pozitivac.Da sam loš,ne bih ti pomogao.

Nije mi baš bil neophodna pomoć,a nisam čuo za dobrog kriminalca.

Prestani tako da me zoveš.Rekoh ti,ja sam diplomata.Većinu stvari rešavam razumom.A i treba da budeš zahvalan jer bi odavno završio karijeru da si neko drugi i da me zoveš kriminalcem.

Wow,kako pretiš!Hajde,da te vidim!Baš ćeš da me povrediš pored policije!

Mogao bih da hoći.Glupi ljudi mi nisu neka prepreka,znaš?

-Evo,stigli smo!-rekao je detektiv kad smo stali.

Ispred je buo ulaz u bolnicu.Hm,ne bih imao problema da sad odmah uđem i nađem tačno sobu jer sam ipak par poslednjih meseci proveo u bolnici,na skoro svim odeljenjima.Trebao bih da pišem knjigu o svom mivotu,zar ne?Naravno,detektiv Blek je morao da ide sa nama.Zašto me više svi ne ostave na miru?!Taman smo stali iapred vrata Rejove sobe,kad nam je put preprečila jedna medicinska sestra.

-Izvinite,ali ne možete da uđete osim ako nemate dozvolu lekara.-rekla je ozbiljno.

-Zašto?!Nije mu dobro?!-pitao sam je zabrinuto.

-Gospodin je dobro ali imam naređenje da nikog ne puštam bez dozvole lekara.

-Moram da uđem,ja sam mu rođeni brat! Zar porodica nema pravo na to!?

-Obično da,ali u ovakvim slučajevima vam treba dozvola.

Tad se ubacio detektiv Blek:

-Gospođo,ja sam detektiv Blek i radim na ovom slučaju.Mislim da ja mogu da uđem jer sam na dužnosti.

Odmahbula je glavom:

-Žao mi je,ali naređenje se odnosi na sve.Moraćete da popričate sa lekarom ili načelnikom bolnice.A sad,nolin vas,idite ili ću zvati obezbeđenje.

-Gospođo,možete li pozvati načelnika ovde?-pitao je Brajan.

-Ne znam,trenutno ima dosta obaveza...Ali,pozvaću ga.

Za par minuta je sa nama bio čovek u ranim četrdesetim,načelnik bolnice.

-Kako mogu da vam pomognem?-pitao je poslovnim glasom

Hteo sam nešzo da kažem,ali me je Brajan ućutkao pogledom i sam počeo da priča:

-Gospodine načelniče,ja sam Brajan Kop,advokat brata povređenog,Reksa Konora.Moj klijent je hteo da vidi brata,kao i detekziv Blek,koji radi na slučaju,ali nam je rečeno da bam treba vaše odobrenje.

Odjednom,načelnikov pogled je postao prazan,očugledno ga je hipnotisao.Za par sekundi je rekao umornim tonom:

-Da,da,naravno da možete...Slobodno,ostanite koliko želite.

-Možemo li dobiti malo privatnosti?

-Naravno.Koleginice,ostavimo ih na miru.

-Ali,gospodine!Moram da budem tu ako se pacijentu stanje pogorša!-usprotivila se.

-Ne brinite ništa,pozvaćemo vas ako bude bilo problema-rekao je detektiv Blek.

Za tren smo bili unutra.Eto ti njegovog razuma i diplomatije!

Šta je bilo?Ovo je bilo preblago?Da nije bilo ovog glupog pandura,odavno bi smo bili unutra.Daš sestri mito,pa da vidiš kako te pušta.

Radije ne bih da kršim zakon,mada će to s tobom biti neizbežno.

Ušli smo u sobu i ja sam prešao pogledom okolo.Bela kao i svaka druga bolnička soba.Uf,toliko ne volim tu boju!Tako je odvratna,depresivna,ozbiljna,sterilna...Sve što ja ne volim.Trebalo bi da farbaju sobe u druge boje.Dobro,nisam ja ljubitelj roze i sličnih boja,ali je definitivno bolje od bele.Razmišljao bih ja još o bojama da mi pogled nije stao na bolničkom krevetu.Tamo je ležao moj brat,sav u zavojima i suznih očiju.Bilo mi je jako teško da ga gledam takvog.Jednostavno,to je za mene previše čudno,previše...Neprirodno.On je odubek bio onaj jak,opasan tip koji me je branio i tešio kad je trebalo.Ne samo mene,sve nas.Siguran sam da mu je još teže palo što se ovo desilo.Gledajući ga takvog,došlo mi je da i ja zaplačem,ali nisam smeo...Ne sad.Sad moram da budem njegova podrška,da mu ulijem nadu da će sve biti ok.Prišao sam mu,a on je pokušao da napravi neki ležeran smešak,ali se u njegovim očima ogledala tuga.

-Batice,stigao si?Zar tako brzo?

-Znaš ti mene.Takav sam.-rekao sam glumeći da je sve ok.

-Aha...Pa,drago mi je što si tu...-odgovorio je sad vidno potresenim,tihim glasom.

-Hej,batice,ne budi utučen.Sve će biti u redu.

Spustio je glavu i tiho,skoro nečujno,je rekao:

-Ja...Žao mi je.

-Nema za šta,batice.

-Naravno da ima.Ja sam kriv.Nisam uspeo da im pomognem.Ja sam kriv što ih nema više.Nik je hteo da mi pomogne,ali...On je čovek u godinama,nije imao šanse.Da sam bio bolji,ne bi uspeli da ih odvedu,pozvao bih policiju i...

-Hej,smiri se.Hajde,nije tvoja krivica...

-Jeste!Ja sam trebao da ih čuvam!Bio sam odgovoran za njih,Rekse.-vikao je.

Više se nije trudio da zadrži suze.Jednostavno,bilo mi je užasno dok sam gledao kako moj brat,uvek nasmejan,veselih sneđih očiju i plave,sa njegovim čudnim tetovažama na podlakticam,koji je oduvek bio moj oslonac,sad bez majice,sav u,zavojima nezaustavljivo plače i krivi sebe za sve.Nisam mogao ništa više da mu kažem,samo sam ga zadržao i šaputao mu da će sve biti u redu.Kad se konačno malo smirio,rekao sam mu:

-Ne brini,biće oni u redu.Sigurno ih je bilo mnogo,čim nisi uspeo da ih savladaš.

-Bilo ih je pet-šest.Ali to nije izgovor.

-Pet-šest!?Batice,ne bih da ti išta loše pričam,ali mislim da je nemoguće da čak i ti savladaš pet ili šest ljudi,koji su očigledno bili istrenirani za tako nešto.

-Da,ali sam ja bio odgovoran da ih zaštitim.

-Ne svaljuj krivicu na sebe.Ipak.sam i ja delom kriv...Da sam bio tamo kao što ste me nagovarali,sigurno bih mogao nekako da ti pomognem,možda bi bilo drugačije.

-Drago mi je što nisi bio tu...

-Zašto?

-Ne bih sebi oprostio da se i tebi nešto desi.Siguran sam da bi te,u najbokjem slučaju,povredili.

-Dobro,ne misli više o tome.Sve će biti u redu.

-Osećam se tako bespomoćno dok ovde ležim.Hteo bih da nešto mogu da učinim,ali to nije baš izvodljivo,rečeno mi je da nema šanse da izađem bar još dva dana.

-Ne brini,sredićemo to.

I sam sam se iznenadio zbog ove svoje izjave,ali ni približno koliko Rej i Blek.Čini mi se da se jedino Brajan nije iznenadio jer je znao na šta tačno mislim.

-Kako to planiraš da uradiš?-pitao je Rej zabezeknuto.

-Pa vidiš...Moj prijat...Hoću reči,moj advokat je veoma dobar pregovarač.Pravi diplomata.Zahvaljujući njemu smo sad ušli.Čini mi se da,ako je uspeo da to uradi,uspeće i da nagovori načelnika da potpiše otpusnu listu.

-Dobro onda.

-Ok.Spremaj se!

-Šta?!-pitali su me svi u jedan glas.

Svi su bili začuđeni zašto tako brzo.

-Naravno da odmah.Nemamo vremena za gubljenje,što pre to bolje.

Zahvaljujući Brajanovim ,,diplomatskim i pregovaračkim veštinama'' smo ubrzo bili ispred bolnice.Bilo je i preteško da dotle dovedemo Reja jer ga je ipak sve još bolelo.Hteo sam da probam da ga izlečim,ali prvi problem je bio što je tu bilo prrviše ljudi,a nije bilo dozvoljeno da koristim moći u javnosti,a drugi je bio što je poslednji put kad sam pokušao da izlečim nekog drugog osim sebe nije prošao baš najbolje.Zbog naše neobične situacije i nemogućnosti da idemo peške,detektiv Blek se ponudio da nas odveze do kuće.Ustvari,zbog toga što su još vršili uviđaj u maminoj kući,rešili smo da prenoćimo u Rejovom i Suzaninom stanu.Kad smo izašli,Blek je pitao Brajana:

-Gospodine Kol,hoćete da i vas odvezem do vašeg smeštaja.

-Ma ne morate.Odpratiću ga ja,hvala vam ipak.-odgovorio sam ja umeato njega.

Pa gde bi ga drugde odvezao.Sumnjam da je imao neki svoj smeštaj u Kaliforniji.Blek me je sumnjičavo pogledao,pa mi,je rekao grubim glasom,bez imalo formalnosti:

-Dobro.A tebe sutra čekam u stanici.Javi se dežurnom,biću tamo od deset.

-Zar još mislite da sam ja kriv!?

-Ne znam.Moja je dužnost da ispitam sve mogućnosti.

-Ah,dobro...Biću tamo u deset.

Koji je ovo davež!U početku je delovao ok,ali saf stvarno počinje da me živcira!Uh,sad ne mogu da mislim na njega.Sutra ću čas otići na njegovo glupo ispitivanje,ali mi je trenutno glavni prioritet Rej,a zatim da saznam šta se desilo.Hm,izgleda da sam sve otkrio malo ranije nego što sam očekivao...Ušli sno u,stan,koji je,nažalost,bio na trećem spratu,što je bilo izuzetno otežavajuća situacija zbog Reja,ali smo nekako uspeli da se popnemo i da ga smestimo u krevet,tačnije,na fotelju.Tad se on prvi put obratio Brajanu:

-Dakle,batice,pričaj.Ko si ti?

-Ja?!-pitao je začuđenost-Ja sam advokat kao što vam je moj klijent i rekao.

-Sumnjam da bi bilo koji advokat prespavao kod nas,zato pričaj!-postao je nervozan.

-Gospodine,gospodin Reks je lepo rekao detektivu Bleku,otpratiće ne kući.

-Stvarno?A kako je to mislio?Sumnjam da ne možeš sam da ideš pešice,a koliko znam,moj brat nema vozačku i trenutno nema čime da te vozi,čak i da ima dozvolu,jer je moj auto ostao kod mamine kuće,čini mi se da su ga odvezli u labaratoriju.Zato prestani da me zoveš gospodinom i da me praviš budalom,nego reci.

-Hm,izgleda da ste svi porodično pametni.Dobro,nemam nikakve veze sa pravom,ja sam pomogao tvom bratu da dođe ovde iz Britanije.

-Britanije?!Nisi valjda išao kod Roksi.

-Pa...-pokušao sam da se izvučem,očigledno neuspešno.

-O,brate...Rekse,moraš da shvatiš da je to gotovo,nema ničeg više između vas!

-Ma dobro,nećemo o tome,nego mi ispričaj šta se desilo.

-Ok,mada ne bih baš.Kao što si i sam rekao,pravili smo porodičnu večeru.Bili smo ja,mama,Ešli,Nik i Su.Bilo je sve extra,kad smo čuli neku lupnjavu.Mama je rekla da to mora da je komšinicina mačka,pa je izašla da he otera.Odjednom,čuli smo vrisak.Ja i Nik smo pošli da vidimo šta se desilo,ali nije bilo ničega.Odjednom,čuo se još jedan vrisak iz trpezarije.Dotrčali smo tamo i video sam četvoricu muškaraca kako drže mamu,Ešli i Su.Onda nu je prišao još jedan iza leđa i pokušao da mi zadrži ruke,ali sam se izvukao i udario ga.Ja i Nik smo se borili sa njima svpm snagom,skroz su nas izudaralu i taman sam bio pored telefona,ali,čim sam dotakao slušalicu,osetio sam tup udarac u potiljak.Kako su ova petorica bili ispred mene,mislim da je taj bio šesti,mada nisam baš siguran,možda se neko u trenutku moje nepažnje prikrao iza i udario me.

-Sa čim te je udario?

-Ne znam,valjda sa stolicom.

-Video si im lica?

-Ne.Imali su nešto preko usta,šalove ili maramr,nisam siguran,samo znam da im nisam video lica.

-Ok.Znaš šta?Trebalo bi prvo da se odmorimo.Ipak moram sutra rano da ustajem.Ne verujem da mi je zakazao ispitivanje tako rano.Zamisli...Deset sati.Ne znam kako ću ostati budan tamo.

-Oh,uvek si bio lenština!-nasmejao se.

-Nisam lenština,nego vi prerano ustajete.Ti spavaj u svom krevetu,a mi ćemo ovde.

Odpratili smo ga u krevet i ja sam otišao da se istuširam.Kad sam se vratio,bilo je već deset sati.Stvarno smo dugo bili u bolnici i sve.Brajan je već spavao i...Brate,zaspao je na kauču!Pa nisam sebi spremio vreću za spavanje,nego njemu!Uf,da li su svi rešili da me nerviraju danas?!Taman sam spremio vreću kad...Zvono na vratima.Ko je sad to u ovo doba?Ko zna,možda neko od stanara želi da se žali za nešto što nismo uradili.Bezvoljno sam otvorio vrata,a ispred su stajala dva tipa sa kapuljačama,tako da im nisam video lice.

-Izvolite?-pitao sam oprezno.

Odjednom,jedan je podigao glavu ali nisam stigao da vidim lice jer sam osetio jak bol u glavi i odjednom...Sve je postalo crno.

..................................................................
Ponovo izvinite zbog kašnjenja!Ne znam šta mi je,baš uaporeno pišem.Kako god,nadam se da vam se sviđa.

PS:Na slici je Rej.

Pozzz svima!
SweetyEvil