Part 23

-Ma,nije potrebna tolika formalnost...Zovi me samo Enera.

Ok,sad sam definitivno zbunjen.Jel ovo ona devojka od juče sa kojom sam se svađao?!Hm,izgleda da je ona tu svađu shvatila malo drugačije i malo preozbiljno.Zar stvarno misli da sam joj se nabacivao?!Pokušao sam da ne delujem previše iznenađeno:

-Pa,dobro...Enera.Drago mi je što te vidim.

-Ni približno koliko je meni!Iskreno,nadala sam se da ćeš da dođeš.

Stvarno,ovo postaje sve čudnije.Odjednom je od razmažene,snobovski nastrojene princeze postala luda za mnom.Šta se to ovde događa?Nastavila je dok sam ja bio izgubljen u mislima:

-Prvi put si ovde?

-Aha...-promrmljao sam iako nisam ni čuo šta kaže.

-Hej,hoćeš da te upoznam sa mojom porodicom?

-Šta?!-trgnuo sam se iz razmišljanja.

-Sa mojom porodicom.Tamo na vrhu stepeništa.Ona ne čelu je kraljica,glavna je ovde i ona je moja tetka,a ona pored nje je moja mama.Sigurno bi htele da te upoznaju,hajde...-molila me je.

-Čekaj,nisam baš najbolji u tim vašim prefinjenim stvarima i tome slično...

-Ma ne brini,samo budi prirodan,iz tebe kipi šarm.Znam po sebi...

Nisam ni stigao da odgovorim,a ona me je već vukla uz stepenište.Au,bila je jaka za jednu devojku.Naravno,lako sam mogao s-da se otrgnem i pobegnem,ali to zaista ne bi bilo u redu...Ma daj,to što izigravam nekog džentlmena me je dovelo do ovoga!Da sam joj samo odbrusio da se skloni,sve bi bilo ok,ja ne bih bio ovde,život bi mi bio lakši bar za jednu stvar.Ali neeee,Reks uvek mora da bude fin...Dođe mi da se sad ošamarim,možda ću konačno prestati da izigravam neku dobricu.Konačno smo stigli na vrh stepenica,što se meni činilo kao večnost.Prvo su naa zapazili Čuvari koji su tu stojali i očigledno čuvali te važne goste,ali im je Enera rekla da sam sa njom,što je privuklo pažnju onih koji su sedeli za stolom.Žena na čelu stola,kraljica Aneliz ili već kako se blago pridigla,odmeravala me delić sekunde pa je ispustila čašu koju je u tom trenu držala,a polomljeno staklo joj je poseklo ruku.Naravno,avi su skočili da joj pomognj,ustvari,skoro svi.Ja sam ostao ukopan na mestu i gledao je iznenađeno.Šta joj odjednom bi pa ispusti tu čašu?Sabrao sam se i pokušao da razaznam glasove.Žena pored nje,Enerina majka,a kraljičina sestra,ju je pitala zabrinuto:

-Aneliz,dušo,šta ti je?!Boli li te nešto?

-On...Podsetio me je na njega...-rekla he nepovezano pokatujuću na mene.

Ja sam pokušao da se izvinim,iako ništa konkretno nisam uradio osim što sam se rodio:

-Dobro,žao mi je što sam Vas podsetio na tog...Nemam pojma koga,ali mi je sve jedno žao,idem ja,zaboravite na mene kao da nisam bio tu.

-Bože,Melani,isto priča kao i on.Čak ima i sličan glas!Ah,pozliće mi.-nastavila je,ovaj put panično.

-Aneliz,za ime svega,on nije tu,niti hoće!.Otišao je zauvek,moraš to da preboliš.Enera,ko je ovaj dečko uopšte?!Zašto si ga dovela,vidiš da ti se tetka sad potresla zbog toga!-besno ju je pitala majka.

-Mama,to je dečko o kom sam ti pričala,Reks Kiler...

-O,bože,nije ni čudo što se tako uznemirila!Hajde,vas dvoje.Idemo negde dok nas ne čuje.-prekinula ju je tiho gurajući nas.

-Šta da ne čujem,Melani?-prekinula ju je kraljica,ovaj put malo smirenije.

Ona je zadrhtala i počela da muca:

-Ma ništa,draga.Samo ti sedi,odmori se...

-Kako se ti zoveš?-obratila se meni,ne obazirući se na kraljicu Melani.

-Ja...Ja sam Reks.

-Reks...Čak su vam i imena slična.Iz koje si grupe?

-Pa,ja sam Slobodan,Vaše Visočanstvo...

-Zaista,potpuno isto kao i on...Ah!-uzdahnula je tužno.

-Izvinite,ako nije problem...O kome se tačno radi?-pitao sam na posletku.

-To zaista nije važno.Enera,pokaži gospodinu Reksu okolinu,a ja ću ostati sa Aneliz,ništa ne brinite...-prekinula nas je Enerina majka.

-Stani,Melani...Hoću da ostane ovde.Želim da se osećam kao nekad davno dok smo ha i Red ovako večerali...-zaustavila ju je Aneliz,pozivajući me da sednem.

-Dakle,Vaš dečko se zove Red?-pitao sam je kad sam se smestio na mesto pored nje.

Da li je samo meni čudno što joj ja ličim na tog njenog,a meni se otac tako zove?

-Ah,volela bih da mi je dečko,ali to su samo puste želje...Ali,takvi su svi muškarci,zar ne?Dođu,ukradu ti srce i jednostavno odu...

-Aneliz,to što ti se desilo jednom,ne znači da će stalno!-ponovo se ubacila kraljica Melani.

-Dušo,sestra si mi i znam da brineš,ali znam da je tako...Nikad neću voleti nekog kao njega.Molim te,sad me pusti da.razgovaram sa njim...

Nije imala šta da doda.Povukla je Eneru sa sobom i počela nešto da joj priča.Sigurno joj je pridikovala što me je uopšte dovela.Odjednom sam se snuždio,počeo sam ponovo da mislim na Roksi.Tiho sam promrmljao:

-Znam kako vam je...

-Čudilo bi me da znaš.Još si jako mlad,mada,i meni se to desilo kad sam bila mlada...Ah,od tad nisam izlazila ni sa kim,nisam mogla nikog drugog da pogledam.

-Šta je taj Vaš bivši tačno uradio?

-Da ukratko kažem,upropastio mi je život.Zaveo me je,bio sa mnom par meseci i zatim samo otišao.Ni ne znam gde je,samo znam da je otišao zbog neke Zemljanke.O,bože...-krenule su joj suze.

-Ako Vam je teško da pričate o tome,promenićemo temu.

-Ne.Ustvari,lakše mi je kad sa nekim delim ovo...Ne mogu da gs mrzim.Jednostavno,možda je loše što je to uradio,ali ja ga još jako volim.Ne.mogu da prestanem da mislim o njemu.

Sad definitivno znam kako joj je.Iako mi je bilo užasno što me je Roks ostavila,čak i pored toga što je trudna,i otišla sa onim glupim Aidenom.Što se njega tiče,nije mi bilo teško da ga mrzim iz dna duše.Mogao sam da ga ubijem,a da.ne trepnem,ali nju...Nju sam voleo više od svega na svetu.Nažalost,jedan mali deo mene se još uvek nadao da će ona da mi se vrati i da ćemo da živimo kao jedna srećna porodica,u maloj kućici na plaži.To je bio naš zajednički san,da nas niko ne uznemirava,da živimo srećno zauvek.Ali sad...Osetio sam da mi oči postaju vlažne,pa sam počeo da menjam temu pitajući je:

-A,ja vam ličim na njega?

-Kao da ste blizanci...Ima samo malih razlika.On je,čini mi se,viši,ima malko drugačije oči i drugačiji glas.

Naravno,za visinu sam mogao da se kladim.Ne postoji osoba koja če da kaže da sam viši od nekog.Stvarno,dobiću kompleks zbog visine.Izgleda nije primetila moju ogorčenost,pa je nastavila:

-Ah,najviše su mi se sviđale te njegove oči,tako specifične...Kao krv.

Zaista,ovo postaje pre-vi-še uvrnuto.Moj otac se zove Red,ima takve oči,viši je od mene,malo drugačiji glas ima,osim toga,ličimos e kao blizanci,on je Slobodan,živi na Zemlji,u vezi je sa Valeri,koja je Zemljanka...Stvarno,ovo postaje sve čudnije i čudnije,mada ne bih išta da joj kažem dok ne budem skroz siguran.Nastavio sam da je ispitujem:

-On je odavde?

-Da,iz plemićke porodice.

-Stvarno?Iz koje?

-Kiler.On je najmlađi sin lorda Edmunda Kilera,čini mi se...

Ok,sad zaista ništa ne verujem.Zašto mi onaj ludak nije rekao da neće da dođe zbog ovoga.Dobro,nije baš da voli svoju porodicu,ali ovo je sigurno pravi razlog.Pitao sam zbunjeno:

-Jel Vi to mene zezate?!

-Zašto?Znaš za njega?-pitala je zbunjeno kao i ja,a zatim rekla-Ah,pa naravno da si čuo za njega.Pored svega što je uradio i one njegove sposobnosti,malo ko nije čuo za njega...

Sad je sto posto sigurno,taj divni čovek njenih snova koji ju je ostavio je ustvari moj otac.

-Da li znam za njega?!Nažalost,znam sve.Čak i živim sa njim već...Ne znam,dve-tri nedelje,u Njujorku,na Zemlji.Dovukao sam ga ovde da poseti porodicu,ali...

-Čekaj!Misliš,on je ovde?Na ovoj zabavi?

-Valjda,ako nije pobegao negde,mada sumnjam da bi otišao bez mene.

-Ti stvarno živiš sa njim?!Neki rođaci ste?

-Ja sam mu rođeni sin.Mislim,to je očigledno,čim ovako ličimo.

-Ne mogu da verujem!Ti si mu stvarno sin!?On je ovde?

-Zašto bih lagao?Nemam razlog...

-O moj bože!Moraš što pre da ga dovedeš ovde!

-Hm,sumnjam da će baš da dođe svojom voljom...

-Molim te!Rekao si da znaš kako mi je.

Da,to je istina,a to sam i mislio.A i definitivno znam kako joj je.Da kod mene kući dođe Roksi,makar i,ne želeći da me vidi,učinio bih sve da je vidim.Rekao sam joj:

-Neće biti šanse da ga ja dovučem ovamo,mada ima šanse ako vi krenete sa mnom.

-Dobro,krećemo odmah!

Ustala je elegantno,a njena haljina se vukla po podu dok je silazila niz stepenice.Nije se obazirala na Čuvare koji su joj dovikivali da sačeka,da neko krene sa njom.Ne,ona ne samo išla napred,pokušavajući da trči u dugoj haljini.Sigurno ga je jako volela,čim je tako uzbuđena.A kako ću sad da ga nađem u ovoj gužvi?Nema šanse da pričamo mislima,ne znam ni da li je još tu.Kad je videla moj namršteni izraz,Aneliz je tužno rekla:

-Nine ovde,zar ne?Znala sam!Zašto se uopšte i trudim?

Krenula je ponovo ka svom stolu,kad sam ga ja spazio.

-Ne,čekajte!Eno ga-rekao sam uzbuđeno.

Da,to je sto posto bio on,na terasi,gledao je u daljinu.Naravno,već se zna,u ruci je držao svoj lični znak,čašu šampanjca.Ma,mogao sam da ga prepoznam i sa kilometra udaljenosti!Polako smo se približavali.Čim smo zakoračili napolje,on sr okrenuo i pogledao nas kao dva duha ili nešto slično.Ali Aneliz nije obraćala pažnju na njega,samo je skočila na njega i počela da ga grli,ponavljajući kako joj je puno nedostajalo.Ah,stvarno su lep par...Prvo je imao onaj pogled ,,šta se to sad događa?''.Očekivano,čim me je video,skapirao je da sam ja za to kriv.Ja sam mu se osmehnuo,pokušavši da ga ohrabrim da je zagrli,ali,dobio sam skroz drugačiju reakciju.Naime,taj kreten je samo odgurnuo Aneliz(stvarno je pravi gad,nije g-trebao bap da je gurne!),prišao mi je,uhvatio me za zglob ruke i povukao mrmljajući nešto što je podsećalo na ,,Moramo da popričamo''.Taj tip stvarno nije normalan,zanalo ruku da mi slomi!Jad smo stigli do izlaza iz kuće,konačno me je pustio.Prostrelio me je njegovim besnim pogledom i rekao je:

-Rekao sam ti da se ne mešaš u moju privatnost!

-A to što si ti mene lagao o razlogu zašto nećeš da dođeš?!To nema veze,jel da?!-suprotstavio sam se odmah.

-Nisam te ništa lagao,a sve jedno,ne trebam ja da tebi polažem račune!

-Možda,ali si trebao da kažeš da ovde imaš devojku koju si,kao najveći gad,tek tako ostavio!

-Za sve postoji razlog.Kao na primer,ovo što se desilo je razlog zašto mi sad idemo!

-Bar popričaj sa njom.Sigurno te mnogo voli,čim je bila onako srećna kad te je videla.

-Ima tu jedan problem.Ja nju ne volim.

-Bar možeš do da joj kažeš u lice,ne da bežiš okolo kao kukavica!

-Nije to tako lako kao što misliš...

-Sve jedno,moraš joj jednom reći.

-Ne mogu i kraj!Nije to tvoja stvar!

-Zar ne misliš da je okrutno da ostaviš devojku tek tako,da se još uvek nada da je možda voliš?!

-Znaš šta?Mislim baš upravo to i nije me briga.Ja imam svoj život,trebalo bi i ona da ga ima.

-Stvarno si odvratan,znaš?

-Šta da se radi,život je nekad fer,nekad nije.-rekao je okrenuvši se,ponovo sa njegovim glasom hladnim kao led.

-Stvarno ćeš tek tako da je ostaviš?!

-Samo me gledaj...

Nije se više ni okrenuo.Prošao je pored nje,koja je bila naslonjena na ogradu terase,ni ne pogledavši je.Htela je nešto da kaže,ali je zaćutala.Bilo mi ju je žao,sigurno joj se srce slama,ali,šta mogu pored ovog kretena?!Prošao sam pored nje,uputivši joj saosećajan pogled.

-Žao mi je...-promrmljao sam.

Ali,nije me pogledala.Lice joj je bilo mokro od suza.Već je uveliko plakala.Drhtavim glasom je rekla:

-Nema veze...Nije tvoja greška,ni njegova.Moja je,jer.sam sebi dopustila da se zaljubim...

-Slušaj,protiv toga ne možeš.Ne moženo da biramo u koga čemo da se zaljubimo.

-U pravu si.Izgleda da nama jednostavno nije suđeno...Možeš li da me ostaviš malo samu?

-Hoćeš da pozovem nekog ili...

-Ne,samo bih da budem malo sama.

Nisam mogao više ništa da dodam.Krenuo sam ka dvorištu,dok su mi bes i tuga prolazili niz kičmu.Kako je to mogao da uradi?!Mislim,tek tako otići,ne reći ni reč,a sad se prema njoj ponaša kao prema nekome koga uopšte ne poznaje.Aneliz je rekla da su bili u vezi par meseci,to nije puno,ali sve jedno,to nije smeo da uradi.Zar jednostavno nije mogao da joj kaže da će ostati prijatelji i tako to,te gluposti za raskid,ali ovo...Ovo je stvarno neoprostivo.I meni je teško pao raskid sa Roksi,i Aneliz bi sigurno to bilo teško,ali bolje tako nego da je ostavi da se nada nečemu.Kao što sam i rekao,jedan deo mene još uvek se nada mom i Roksinom zajedničkom životu,ali bi mi sigurno bilo dupli teže da ne tek tako otišla.U glavi su mi se vrtele misli o tome,nisam mogao da ih izbacim odatle.Lepo mi je rekao,to nije moja stvar,ali mi je ipak bilo žao Aneliz.Odjednom,kao blagi strujni udar,trgnuo me je blagi dodir po ramenu.

-Zašto si tužan?-čuo sam zabrinut Enerin glas.

Sad mi je još samo ona falila!Umesto jednog,brinuću zbog dva slomljena srca! Hteo sam da joj kažem sve što mi je ležalo na duši,možda da preskočim onaj deo o tome kako je ona za mene uobražena gadura,ali uglavnom sve.Taman sam otvorio usta,kad su mi reči zastale u grlu.Šta nu je sad?Do sad sam oca kritikovao što to ne uradi,a sad ja oklevam oko istoga.Stvarno,kao što je i rekao,nije lako kao što sam mislio.Umesto svega toga,rekao sam:

-Tvoja tetka jako voli mog oca,a on je toliki kreten da neće ni da razgovara s njom.

-Znam...Ali,možda je tako bolje.

-Kako misliš bolje?!Nije dobro da samo ćuti,bolje je da joj kaže da je ne voli,bar da zna na čemu je.

-Nije to toliko lako kao što misliš...

-To mi je i on rekao.

-Da.Bolje ovako nego još više da pati.

-Nema šanse da joj bude gore nego što je sad.

-O,ne znaš ti moju tetku.Od kad znam za sebe,slušam priče.o tvom ocu.Mislim da,ako joj kaže da je ne voli,da če je to potpuno slomiti.

-Preboleće.Bolje je tako nego da se uzalud.nada nečemu.

-Možda si i u pravu,ali,oni imaju već dovoljno godina da mogu sami da odluču o tome šta će da rade u svom životu.Bolje da razmišljamo o nama.

-Kad.smo već kod toga,kako si se ti odjednom zaljubila u mene,a juče si mislila da sam najveći gubitnik na svetu?

-Iskreno,ni sama ne znam.Kad sam te videla,jednostavno sam htela malo da se zabavim.Tad sam bila sa bratom,onaj dečko sa mnom,sećaš se?Karakter mi je takav da se obično igram sa momcima,izađemo par puta i onda ja samo nestanem.Znam,zvuči potpuno bezosećajno,ali je tako.Onda,kad sam saznala ko si,Setila sam se svoje tetke i na neki način,htela.sam da se osvetim za sav njen bol.Ali,umesto da se svađaš sa mnom,ti si se ponašao tako fino,tako džentlmenski.Ne znam šta se desilo,ali sam tad počela da se utapam u tvojim očima.Tim divnim očima koje izgledaju kao živa vatra.Mislila sam,to je samo neki glupi trik ili slično,ali sutradan nisam prestajala da mislim na tebe.To su,dok vi niste stigli,saznali svi zahvaljujući mojoj mami.Nisam ni znala da ćeš da dođeš,ali sam se potajno nadala.Bila sam presrećna kad sam te videla...

Počela se igra mojom kosom.Bilo mi je žao da joj kažem da prestane jer će mi pokvariti frizuru.Odjednom,od razmažene glupače,postala je samo jedna zaljubljena devojka željna ljubavi.Poleo je da duva vetar koji je mrsio njenu dugu crnu kosu.Bila mi je sve bliže,mogli smo da se dodirnemo.Lice joj je od jednom porumenelo,narušavajući njen porcelanski bledi ten.Nastavila je,malo nesigurnije:

-Ne znam šta da radim.Jednostavno,svaki put kad zatvorim oči,vidim tvoju kosu i te tvoje crvene oči,koje izgledaju kao dve baklje koje mi osvetljavaju put.Ne znam,kao da me je neko začarao,ne mogu se tome odupreti...

Bilo mi je.sve teže što ću morati da joj kažem da je ne volim.Ona nije blefirala,stvarno je bila zaljubljena.Glas mi je zadrhtao:

-Enera,ja...

-Ššššš...Molim te,samo večeras...Budi moj samo večeras...

Nisam stigao da išta kažem,a njene usne su pritisle moje.Ne,Rekse,ovo je pogrešno! Ne smeš da joj daješ lažnu nadu.Moraš se odupreti.Nema šanse...Nisam imao srca da je pustim,bar ne sad.Ljubila me je tako strasno,kao da je kraj sveta,kao.da.me više neće videti.Kad sam se malo odmakao od nje,pokušao sam da kažem tiho zagrlivši je:

-Enera...

-Molim te...-prekinula me je čežljivo-Ne pričaj ništa.

Ućutao sam.Ućutao i prepustio se njenom poljupcu i zagrljaju.Bilo je to pogrešno,umesto njenog lika,pojavljivale su mi se Roksine plave oči,plave kao nebo koje je osvetljavala njena plava kosa,koja je bila poput sunca.Roksi,koju je sigurno upravo sad ljubio drugi čovek,kog ona nije volela.Da li se i njoj sad priviđalo moje lice,ili me je stvarno zaboravila?Nisam smeo ovo da radim,bar dok je još volim.Lagano sam rekao:

-Enera,ne smemo ovo da radimo...

-Zašto ne?-pitala je gledajući me tužnim očima.-Zar išta može da stane na put ljubavi?

-Ne,ne može...Baš je to i problem.Ja...Ne volim te.

...................................................................
Posle male pauze,evo i 23. dela.Meni je ovaj deo baš tužan,ne znam zašto.Izvinjavam se što malo kasnim,nidam imala inspiracije,ali evo malo dužeg dela da se iskupim :D

Pozzz svima
SweetyEvil

Bạn đang đọc truyện trên: AzTruyen.Top

Tags: #fantasy