Evo ga...Pala je noć,moj poslednji dan na ovom svetu je gotov i sad čekam belookog da dođe.Ne znam kako mu je ime,pa sam ga tako nazvao zbog boje očiju.Roksi je malopre otišla kod drugarice.Sećam se da sam joj kad je izašla doviknuo:

-Roksi,volim te i zauvek ću te voleti.

Ne znam zašto sam joj to rekao...Možda zato pro sam želeo da zna da i ako odem,da ću je voleti.A možda je to bio samo san?Nempguće!Ono je bilo toliko stvarno da je nemoguće da sam sanjao.Ah,kako je moj život težak...Gte ta utvara želi da me odvede?Zaista nisam imao predstavu.Seo sam na krevet i čekao da vidim da li će nešto da se desi.I tada,tačno kad je nestao i poslednji zračak sunca,pojavio se i rekao mi:

-Hajde,idemo.

-Zašto mi jednostavno ne kažeš gde?!

-Zato što mi je zabranjeno da ti išta kažem pre no što stignemo.Takva su pravila...Rećiću ti samo da te vodim tamo gde pripadaš.

-Ja pripadam ovde,na Zemlji.

-To je laž koju su ti pričali od malena.Ti si nešto mnogo više od jednostavne ljudske duše...Oni su samo delići slabe energije u oklopu,zaroblheni u svom telu.Ti si nešto mnogo više,uzvišeno biće...A sada treba da krenemo,dobio sam naređenje da te što pre dovedem.

-Dobro,bar me pusti da pozovem devojku da se oprostim.

-Bolje to ne radi jer će ti biti još teže.Mislim,ti radi kako hoćeš,nije moje da ti to zabranim...

-Želim da je pozovem...Nego,kako tek tako da odem a da niko ne zna gde sam?

-Ništa ti ne brini.Tamo gde idemo,nećeš mpći da odeš sa svojim ljudskim telom,pa ćemo iscenirati da si se ubio.

-Šta?!I da ih ostavim ovde da brinu!?Nema šanse!

-Sad nema povratka,ili tako ili nikako.

-Zar ne može da izgleda da sam nestao ili nešto slično?

-Onda bi se još više brinuli i gajili neku nadu da si živ,zato je bolje ovako...

-Ako već mora tako...Ali ći da je pozovem...
Okrenuo sam Roksin broj.Javila se:

-Šta treba,ljubavi?

-Ništa,samo sam hteo da vidim kako si i...Da ti kažem da te volim...

Suze su mi krenule niz obraze.Nisam mogao sa joj kažem gde idem.Ustvari,nisam ni ja znao,ali nisam smeo da joj kažem da se nisam ubio...

-Ljubavi,jel sve u redu?Jel ti to plačeš?-pitala je zabrinuto.

Nisam hteo da je lažem pa sam samo rekao:

-Zbogom,moj prelepi anđele...-i bacio sam telefon.

Još uvek sam čuo kako me doziva,a zatim je sve zamuknulo.Zgazio sam telefon...Nisam mogao da slušam više njen glas,jer me je to navodilo na plač.Eh,kad bi samo znala da to sve radim da je zaštitim...Klimnuo sam belookom,pokatujući da sam spreman.Odjednom,kao da me je nešto udarilo i zaspao sam...
Probudio me je jak vrisak.Roksin vrisak...Odjednom sam se probudio i video je kako leži pored mene.Mene?!Gledao sam sebe kako ležim na krevetu,bled i hladan.Pored mog tela je stajalo neki papir,koji je ona upravo čitala.Stalno je ponavljala:

-Zašto,Rekse,zašto si to uradio sebi?!

Plakala je.I ja sam počeo da plačem.Uvek me je bolelo kada je plakala.Jedino što je bilo drugačije je da sad nisam mogao da je zagrlim,da joj kažem da će sve biti u redu...Tada je došla policija i hirna pomoć.Mogli su samo da joj potvrde ono što je i sams znala.Da sam otišao...Rekli su joj da sam najverovatnije popio previše tableta za spavanje.Ona je ponavljala:

-Zašto nisam došla čim me je zvao?!Možda sam mogla da ga spasim.

Uveravali su je da sve jedno nije mogča ništa da uradi.Tad mi je belooki rekao:

-Treba da krenemo...I onako već kasnimo.

-Dobro...Kako ćemo otići tamo?

Uhvatio me je za rame i učinilo mi se kao da letim.Nestala je i moja soba,i policija,i lekari,i uplakana Roksi...Sve je nestalo.Činilo mi se kao da je prošla večnost.Odjednom sam osetio tlo pod nogama.Taj osećaj nikad neću zaboraviti.Osećao sam se potpuno drugačije nego na Zemlji.Ne znam kako da opišem taj osećaj...Kao da je neka energija ključala u meni spremajući se da izleti napolje.Pogledao sam oko sebe.Okolina mi ke bila skroz nepoznata.Nije izgledalo kao ijedno mesto na kom sam ikad bio i o kom sam čuo.Izgleda da smo bili u nekom gradu,samo što se mnogo razlikovao od mog grada.Najveća razlika je bila ta što je skoro ceo ovaj grad bio beo,sa tek ponekim parčetom zelene travnate površine i nekom zlatnom nijansom.Ustvari,većina kuća je bila ukrašena nekakvim materijalom nalik zlatu.I vrata su bila zlatna.Sve ostalo je bilo belo,bez ijedne mrlje.Jedino sam odudarao ja i kosa belookog.Zašto mu kpsa nije bela kad je već sve belo?Ko zna,ovo je očigledno čudno mesto.Svugde su stojala zatečena stvorenja nalik belookom.Jedino su oni imali belu ili svetlo plavu kosu.I svi su nam se klanjali.Ustvari,njemu,a mene su gledali u čudu,čak pomalo uplašeno.Jel on bio neki državnik,kralj,šta?Očigledno je bio neko važan čim su ga svi gledali onako pokorno.Krenuli smo niz ulicu,a ljudi,ako ih mogu tako nazvati,su se razilazili.Pitao sam ga:

-Brate,ti si neki opasan lik ovde?

-Šta ti to znači?

-Mislim,ti si neka važna ličnost ovde?

-Kao prvo,moglo bi se reći da sam važan,a kao drugo,kad stignemo tamo,molim te da pričaš normalno,a ne tim tvojim ljudskim žargonom.

-Dobro,brate,što se ljutiš?Nego,hoćeš li mi konačno reći gde smo?

-Ovo je moj dom,Rekson.

-Još jedno pitanje...Da li to što si baš mene doveo ima veze sa mojim imenom?Mislim,ja se tovem Reks,ovo mesto se zove Rekson,ima li to nekakve veze?

-Moglo bi se reći da ima,ali ne prevelike.Toliko ljudi na Zemlji se zove Reks,ali ja sam doveo baš tebe.

-A zašto baš mene?

-Stvarno previše poatavljaš pitanja...Saznaćeš uskoro,ne brini.

Išli smo tako,ne znam koliko dugo i ni jedan od nas dvojice nije progovorio ni reč sve dok se ispred nas nije uzdigla neka čudna građevina nalik dvorcu.Otelo mi se samo jedno ,,wow''.Svako bi isto postupio da je bio na mom mestu.Ta stvar je bila užasno visoka i tako...bela.Još nisam kapirao zašto je sve u pvom gradu belo.Bilo me je pomalo sramota kad me neko od prolaznika pogleda u čudu odmeravajići me pd glave do pete.Ja sam bio i ovako sav preplanuo od sunca jer sam voleo da surfujem na obalama Kalifornije,gde sam do sad živeo a još sam i nosio crnu majcu i farmerke.A svi oko mene su bili u belom ili nijansama bež boje,a bledi kao sir...To moram da skapiram i još šta je ova ogromna građevina.Pitao sam belookog,iako mi do sad nije odgovorio na skoro nijedno pitanje:

-Nego,šta je sad ovo?

-To je prestonica...

-Zar prestonica ne treba da bude grad?

-To i jeste skoro grad.Ne izgleda veliko odavde,ali iznutra je ogromno.Tu se nalazi dom naše kraljice,kasarna,parlament,riznica...Sve.

-Dakle,ovde vlada žensko?

-Takav je zakon.Samo žena može da vlada ovde,to jest da bude kraljica,ali šefovi parlamenta mogu da budu i muškarci i žene.

-Au,ovde je sve drugačije nego na Zemlji.A jel se vaša kraljica udaje?

-Da,ali ne za bilo koga.

-Što,mora da bude neki plemić ili državnik?

-Kao prvo,jedino plemstvo je kraljica i njena porodica,kao drugo,ona može da se uda samo za jednu osobu,a to je Goapodar svetlosti i on treba da je štiti,kao i celu zemlju.Nego,jesi li znao da Reka znači kralj?

-Jesam,nego...Čekaj malo!Ja sam ti taj o kome pričaš?!

-Rekao sam ti da ima veze sa imenom,ali sam mislio da ćeš brže da shvatiš.

-Ma ne može to tako!Neću ja nikog da ženim!Čak je i ne poznajem.

-Ne znači da ćeš morati da je ženiš.To je samo u slučaju da si ti Gospodar svetlosti,u šta nismo još sigurni.Ako jesi,moraćeš da je oženiš.

-A ako nisam?Vratićeš me na Zemlju?

-Ne bi to bilo baš pametno jer si ti tamo zvanično mrtav.Onda ćeš sve jedno ostati ovde...

-Što mi pre to nisi rekao...Bože,koji užas!Pa kad ću morati da je ženim?Mislim ako ja jesam taj?

-Prvo moraš da prođeš vojnu obuku,jer tvoj glavni zadatak je da braniš,a ne možeš to da radiš bez obuke...

-Ok onda.

-Hajde,očekuju nas...