A sad ozbiljno,gotov sam.Čini mi se kao da sam osvojio glavnu premiju u nekoj nagradnoj igri,jer sam izgleda jedina osoba koja je uspela da ga natera da se onoliko razbesni,ali ne onako kao obično,sa ljutitim pogledom,već stvarno,kako se i svaki čovek ljuti.Brate,posle ovoga,horori će da mi budu kao crtaći za decu.Zamislite tolikog čoveka,za kog znate da svakog trena može da vas dokrajči,koji sad izgleda kao besni rotvajler,dakle,bukvalno reži,a još one sablasne crvene oči koje sad izgledaju kao vatra,i još ide na vas.Dakle,mislim da ste shvatili...Nas dvojicu delilo je samo par metara,što je bilo užasno blizu.Ne znam šta ću sad,osim da stojim tu i vidim šta će se desiti.Da bi mi bilo lakše,zatvorio sam oči i razmišljao kako sam sad u svom krevetu,u svojoj sobi i nadao sam se da će se sad desiti neko čudo.Hm,ovo je čudno,ne dešava se ništa.To je malo čudno,sve je u jednom trenutku utihnulo.Da nisam već mrtav? Oči su mi još bile zatvorene,nisam smeo da ih otvorim,plašio sam se šta ću zateći.Prošlo je možda minut od kako stojim tako kao kreten sa zatvorenim očima.Ako neko stoji blizu mene sigurno misli ,,Kakav je ovo sad ludak!?''.Konačno,smogao sam snage da ih otvorim i...Raj,pakao ili gde već ideš kad si mrtav,neodoljivo podseća na moju sobu.Tačnije,isto je,sa sve razbacanom odećom,neurednom posteljinom i ostalim.Dobro je,bar mi niko nije dirao ništa.Uhvatio sam sam sebe za ruku,čisto da proverim da nisam neki duh.Ne,sve je normalno.Da ne sanjam slučajno!Ajoj!Ne,sigurno ne sanjam,u snu ne može ništa da te boli,naročito ne rana od metka.A i ne bi bilo ovolike buke,jer se čula neka jurnjava po kući.Čekaj malo,a da se meni nije desilo nešto kao u onim Sci-Fi filmovima,nešto kao teleportacija ili slično?Pa,ako je to istina,onaj manijak me sigurno traži po kući,zato bolje da bar zaključam vrata.Taman na vreme.Par sekundi nakon što sam ih zaključao,neko je počeo besno da lupa na vrata:

-Rekse,izlazi odatle!-besno je vikao ispred vrata.

-Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan,molimo pokušajte kasnije.-rekao sam jedva dišući.

Genije jedan!Umesto da ćutiš ili bar da pokušaš da ga smiriš,ti ga još zajebavaš?! E,šta će mi onda mozak kad sam izgleda odavno izgubio uputstvo za upotrebu!?

-Tebi je do zezanja?!Kad ti ja dođem
tamo...-nastavio je besno.

-Ne možeš.Zaključano je.-ja mu odgovaram iako pokušavam da začepim usta rukom.

Rekse,ti baš tražiš đavola!Jo,glupa usta,kad ne znate da ćutite!

-Dobro,mogu ja i da ih razvalim!-postajao je sve ljući i ljući.

Kad je to rekao,ja sam prišao krevetu i odgurao ga do vrata,tako da nikako nisu mogla da se otvore.Za svaki slučaj,dogurao sam nekako i fotelju i noćni stočič.Bar će ga to malo usporiti...A sad,da ovaj moj genijalni motak smisli kako da se izvuče odavde.Kroz prozir,to bi bilo ravno samoubistvu,ipak je to drugi sprat.Dobro,već sam u Reksonu skočio sa mnogo veće visine,ali ovo je drugo.A još dodatno napolju ima obezbeđenja kao u Alkatrazu,ne bih stigao do kapije,a već bi me uhvatili.Da li bi mogao ponovo da uradim ono od malopre,samo da se stvorim na ulici?Hm,a šta ako,se slučajno stvorim u Sahari ili u Sibiru?Ma bolje i tamo nego ovde.Dakle,šta sam uradio malopre kad se ovo desilo?Da,razmišljao sam o sobi.Sad samo trebam da se koncentrišem na ulici.Hajde,ulica,ulicaaaaa!Eto ga,na ulici sam.To!Eh,da.sam mogao ovo da radim i kad sam bio na koledžu,ma išao bih svaki dan!Bežanje sa časova bi bilo mačiji kašalj!Dobro je,izgleda da sam uspeo tačno na vreme jer mi se čini da je neko upravo tad upao u sobu,što u svakom slučaju nije dobro.Stajao sam na ulici,par metara od ulaza u kuću.Ok,bolje da idem,dok neko ne skapira gde sam,jer je stvarno nemoguće da me nađu u onolikom gradu.Išao sam tako,išao,i od jednom je opet počeo da me boli stomak.Jao,pa gde sad kad ne treba! Danas je stvarno toliko užasan dan.Ah,da me sano boli,nego je počela i da me boli glava,a i hvatala me je neka jeza kao da sam na -20,a ne na +27!Ma daj,sad da dobijem neku prehladu?!Zašto se to desi uvek u pogrešnom trenutku,a ne kad treba da budem zdrav?Šta da se radi.Počela su i da mi krče creva,tačnije da zavijaju,jer skoro ništa nisam jeo.Tamo u Londonu sam mislio da neću moći zbog rane da jedem jedno mesec dana,ali srećom nije tako.Hvala Bogu!A šta mi je sad to značilo kad nisam imao ni pare,tako da nisam mogao nigde da kupim išta za jelo.I pored svega toga,nastavio sam da trčim.Eh,nikad nisam bio dobar u trčanju,ali je sad to bilo pitanje života ili smrti.Prolaznici su me gledali u čudu,u smislu: ,,Šta je ovom ludaku?Ko duha da je video!''.Ne duha,nego demona,i to jednog veoma besnog,koji me upravo juri da bi me ubio,u najboljem slučaju...Odjednom,sudario sam se sa nekim.Naravno,zamalo da počnem da ga psujem i da ga krivim nešto,ali sam prepoznao glas,iajo lice nisam registrovao jer skoro nisam mogao da gledam na oči.

-Rekse,dušo,ti si?Šta ti je!?

Da,to je bila Valeri.Nekako sam uspeo da vidim da je sa još dve žene,očigledno neke dve drugarice.Pokušavao sam da dođem do daha da bih joj objasnio da me njen dragi dečko juri da me ubije,ali nisam imao više ni atoma snage za to.Probala je da me uhvati za ruku,ali ju je naglo trgnula.Zatim mi je pipnula čelo i zaprepašćeno rekla:

-Bože,dušo,pa ti goriš!

-Ma gde gorim,kad mi je hladno ko da sam u Sibiru!-rekao sam jedva dišući.

-Sigurno imaš neki virus ili nešto slično.Hajde,idemo kući!

-Ne...Ne mogu...Gotov sam...-jedva sam progovarao.

-Šta se desilo?Ti i Red ste se nešto posvađali?

Slabašno sam klimnuo glavom.

-Ne brini ti ništa,ja ću sa njim da se pozabavin,ali ti moraš sa mnom istog trena da krenrš kući!

-Ne...Dobro mi...je.

-Ma kakvi dobro,kreći,hajde.

Povukla me je za ruku,ali san se otrgnuo i nekim čudom ponovo potrčao.Kad sam je izgubio iz vidika,polako sam krenuo parkom.Već je pao mrak,nije bilo pametno ići ovde noču,ali šta da se radi...
Morao sam.Ovde nema šanse da me iko nađe,naročito zato što je mrkli nrak,ne vidi se ni prst pred nosom.Nekako sam u toj tmini napipao klupu i lagano legao na nju.Stomak me je sve više boleo i jako mi se prispavalo.Ne,ne smeš da zaspiš,nikako.Ko zna šta će biti onda.Nije imalo šanse da ostanem budan,jednostavno,kapci su se sami spuštali.Ne bih ni da razmišljam šta bi bilo da se nad mene nije nadvila neka crna senka.Osoba,ili šta god da je,me je pitala:

-Hej,jesi li dobro?

Po glasu sam primetio da je žensko,ali nisam mogao da joj vidim lice zbog ovolikog mraka.Lagano me je pomilovala po obrazu,a zatim rekla:

-Izgleda da imaš temperaturu.Trebalo bi da ideš kod lekara a ne ovde da budeš.

Sve me je više opijao ženski parfem,a njen miran glas je bio tako umirujuči.Obratila se nekom pored sebe:

-Kai,moramo da ga odvedemo u bolnicu.

Iz tame se čuo još jedan glas,ovaj put muški:

-Džo,ne možemo da pomažemo svakog kog sretnemo,biće njemu dobro.Hajde,moramo da idemo.

-Molim te,Kai.

-Ah,dobro,samo brzo,moramo da idemo odavde što pre.

Izgleda da sam tad zaspao ili šta već,samo znam da sam se probudio negde drugde,gdr je bilo mnogo više svetla,čak me je svetlost i zaslepela na neko vreme.Čibi mi se da mi je bilo bolje,mada me je stomak još boleo.Konačno sam mogao da gledam na oči,i prvo što sam video bila je medicinska sestra koja mi je merila temperaturu.Pogledala me je i nežno mise osmehnula:

-Eto,konačno si budan.Izgleda da ti je tenperatura spala.Nije baš pametno da bolestan ideš po gradu noću,znaš?Sačekaj,zvaću doktora...

Izgleda da sam bio u bolnici.Prišao mi je neki stariji čovek,ne onaj od jutros,i nosio je beli mantil.Dakle,sigurno je bio doktor.

-Pa,mali,kako si?-pitao je smešeći se.

-Dobro...-rekao sam tiho.

-Znaš,imao si dosta sreće.Da te ono dvoje nije našlo,ko zna šta bi bilo.

-Koje dvoje?

-Ne znam ko su,ali su te doveli ovde i odmah su otišli.

-Šta mi je bilo?

-Ne brini,sad si dobro.Nego,skoro si učestvovao u nekoj uličnoj borbi?

-Šta?!

-Imaš ranu od metka,čini mi se da ti je pd skoro.

-A,to...To je bila samo nesreća.Ajoj!

-Šta ti je!?

-Ma opet me boli.

-Možeš li da mi kažeš broj tvojih roditelja,da ih pozovemo?

-Ne znam broj...-pokušavao sam da se izvučem.

-Dooobro.Reci mi onda kako se zoveš,pa ćemo da ih nađemo u imeniku.

-Molim vas,ne zovite ih,nema veze...

Tad je u sobu ušla druga medicinska sestra i pitala:

-Doktore,ima li problema?

-Neće da mi kaže kako se zove.

-Zašto?-pitala je tbunjeno približavajući se.

Počela je da me zagleda,a zatim iznenađeno rekla:

-Hej,pa ja tebe znam!Danas sam bila sa drugaricama u gradu.Sreli smo se,sećaš se?Ti si sin Valerinog dečka,za ne?Reks,beše?

Au,brate!Od svih ljudi koji su mogli da naiđu,morala je baš ona!

-Sačekaj.Zvaću Valeri.

Za manje od pola sata,Valeri i Red su ušli u sobu.Prvo mi je pritrčala Valeri i počela da me grli:

-Dušo,tako si me zabrinuo!Zašto si onako otrčao?O,tako mi je drago što si dobro!

Tad mi je prišao i tata i kleknuo pored kreveta.Taman sam pomislio da će sad da mi očita bukvicu i ko zna još šta,ali se on samo nežno nasmešio i rekao:

-Ne brini,mali.Biće sve ok.

Šta?!Gledao sam ga zbunjeo.Mislim,od razbesnelog manijaka se pretvoruo u brižnog i dobrog taticu za primer koji toliko brine za sina?Tad mu je Valeri rekla strogo:

-Rede,dođi da popričamo!

On mi je dobacio jedan prijateljski osmeh i izašao zatvorivši vrata.Iako su se trudili da govore što tiše,uspeo sam da čujem njihov razgovor:

V:Za ovo si ti kriv!

R:Zašto ja!?

V:Kad sam videla Reksa danas u gradu,bio je uplašen i rekao he da ste se posvađali.Nisi valjda ponovo poludeo?!

R:Dobro,malo sam preterao,ali ipak je on kriv.

V:Pa za šta je jadan kriv?!

R:Naljutio me je i nisam mogao da se suzdržim...

V:Oh,šta ću ja sa tobom?Dobro je što ga je Lajla prepoznala,inače ne bi smo ni znali gde je.Nije hteo ni da kaže kako se zove koliko se uplašio!

R:Dobro,dobro,žao mi je!

V:Što se meni izvinjavaš?Izvini se njemu.Ustvari,nemoj,bar ne još...Ovako...Uzeću odmor da budem kući dok se on ne oporavi potpuno,da se ne bi desilo nešto slično.

R:Bilo mu je dobro...

V:Pa sigurno mu nešto nije bilo dobro.A i pogođen je metkom u stomak pre samo nedelju dana,a bio je u bolnici tri dana,i to zato što si ti naterao doktora da ga pusti ranije!Da li si ga barem jednom vodio na kontrolu kod lekara!?

R:Jesam,jutros.Rekli su mi da mu se rana inficirala i da će sve biti ok,ali treba...

V:Treba da odmara!A šta je on radio celo veče?!Jurio po gradu,eto šta!Dakle,moraš da se suzdržiš blizi njega.

R:Ah,dobro,pokušaću.

V:Nema pokušaću,moraš to da uradiš.

R:Dobro,suzdržaču se pored njega!

V:Ok,Doktor je rekao da može d aide odmah,ali mora da se odmara kući i ne sme da izlazi.

R:Dobro,idem da upalim auto...

Tad je Valeri ušla i rekla:

-Duša,hajde,idemo.Trebao si da me poslušaš još danas,vidiš da nije bilo problema.

Došli smo kući,a njih dvoje su mi pomogli da se popnem u sobu.Ne sećam se tačbo koliko je bilo sati,oko 11-12 uveče.Čim sam legao,zaspao sam.Ujutro,pogledao sam u telefon.Imao sam jednu poruki,i to od mame.Naravno,pitala me je da li sam dobro,zašto joj se ne javljam.Odgovorio sam joj da sam se samo prehladio i da sam maltene ceo dan spavao.Naravno,ni ja n ebih poverovao sam sebi,ali sam se nadao da će kako-tako progutati tu priču.Utom se začula škripa vrata i ušao jw moj otac.Zastala mi je knedla u grlu,jer sad nije bilo Valeri da me brani.Ko zna šta će sad da bude.Ali,na moje iznenađenje,on se nasmejao.Nosio je poslužavnik sa hranom.

-Dobro jutro!Bolje ti je?-pitao je veselo.

-Onako...Malo bolje.

-Odlično.Hajde,pojedi nešto,pa će Valeri da ti donese lek da popiješ.

-Aha,dobro...

Nadao sam se da je zaboravio na ono što se desilo,ali izgleda da nije.Naglo se uozbiljio i seo na rub kreveta.

-Moramo da raščistimo ono što se desilo juče...

....................................................................

Tananana!Možda sam mogla da još pišem,ali me stvarno mrzi(koliko je vruće,ne znam koga ne mrzi išta da radi osim da se izležava XD)a i mislim da je zanimljivije ako ovde prekinem.

PS:Na slici je Valeri

Pozz svima
Sweety Evil