Gledala je pravo u mene i nije verovala.Iskreno,ni ja sam sebi ne verujem kako su uspeli da me nateraju da dođem ovde.Ko zna šta joj se sve motalo u glavi,kad joj je misli prekinuo Aiden:

-Roksana,tebi pričam.Zar nije to onaj provalnik od juče.Ti si ga ipak bolje videla od mene.

Nastavila je da gleda u mene,pokušavajući da smisli neki odgovor:

-Hm,ne znam ljubavi....Mislim da to nije on.

-Sigurna si?-pitao ju je.

-Da,jesam,nije to on.

-O,pa onda se izvinjavam,ja sam Aiden,drago mi je.-obratio se meni,idalje me gledajući sumnjivo.

-I meni je drago takođe.Ja sam Reks.-nekako sam se naterao da se pozdravim sa njim,mada to nije bilo lako.

Možda me je samo sekund razdvajao od totalne katastrofe,tačnije,od toga da ga ubijem tu na mestu.

-A ovo je moja verenica,Roksana.-pokazao je na nju,kao u inat meni.

E stvarno,ja ne znam koje ona!Pa živeli smo zajedno ko zna koliko dugo i ja da ne znam ni kako se zove?!Stvarno si glup.Ali sam joj,da ne bi skapirao šta se dešava,prišao i pružio joj ruku:

-Drago mi je,gospođice Roksana.

-I meni takođe.-rekla je zbunjeno.

-Dooobro,kad smo rešili taj nesporazum,možemo da krenemo.-umešao se goapodin Dankan.

Ja sam,sad Aidenu iz inata,seo pored Roksi,kojoj to uopšte.nije prijalo.Tačnije,sve vreme je bila ukočena.Stariji su sedeli ispred,pored vozača,i pričali,a nas troje je sedelo u zadnjem delu limuzine.Ni jedno od nas nije ni reč progovaralo,samo smo se nas d ojica mrko gledali,a Roksi,koja se našla između nas,samo je gledala u pod.Konačno,stigli smo!Hvala bogu,ne znam da li bih izdržao još minut zajedno sa onim kretenom!Pritrčala nam je jedna starija gospođa u svečanoj haljini.Ustvari,ovde su svi izgledali svečano,osim mene.Možda će mi to biti izgovor da ne odem na to glupo venčanje,jer nemam odelo.

-Rede,Valeri tako mi je drago što vas vidim!-rekla je piskavim glasom.

Prišla joj je Valeri i zagrlila je:

-I meni takođe,Sesilija!Koliko dugo se nismo videle?

-Ko zna,znam da nismo dugo.Jao,tako mi je drago što ste došli,mislila sam da nećete.

-Nisi trebala da brineš,Sesilija,zašto bi smo propistili ovako nešto?-umesto Valeri je odgovorio Red,namerno gledajući u mene.

Tada me je videla i ta gospođa Sesilija,koja je sigurno bila žena gospodina Dankana.

-Ovo ti je sigurno sin,zar ne?

On je klimnuo glavom.

-Oh,bože,kako ličite!Drago mi je,ja sam Sesilija Dankan!-pružila mi je ruku.

-I meni je drago.Ja sam Reks.

-Bože,kako si sladak!Hajde,požurite,večera je spremna!

Ih,koja dosada od žene!

Znam...

Grrrr!Prestani više to da radiš!Ne mogu ni da mislim na miru!

Zašto da prestanem?Ovo je baš zanimljivo.

Stvarno te mrzim!Dobro,makar sam smislio izgovor da ne idem na to glupo venčanje!Dobro je pa nemam odelo.Šteta,a tako mi se išlo...

Hah,to ćemo još da vidimo.

-Sesilija,znaš li za neki butik ili nešto slično u blizini?-pitao je on gospođu Dankan.

-Naravno!Šta ti treba?

-Pa,mislim da Reks nema odelo za venčanje,pa da ga kupimo sutra...

-Ma ne brini ništa,dušice,kupićemo ti ga ja i Valeri sutra,taman da se malo ispričamo!-obraćala se sad meni.

Jao,kako te mrzim!Poslednja šansa i ti moraš da mi je pokvariš!

Šta da se radi,takav je život...

Ma prestani to više da radiš,dosado jedna!

Konačno smo ušli u kuću.Nisam je juče baš dobro osmotrio.Bila je pomalo staromodna,dvospratna,sa ogrombim dvorištem.U prizemlju je bila velika,nakićena trpezarija sa ogromnim stolom punom svačega za jelo.Nisam jeo juče ceo dan,pa sam bio gladan kao ris!Taman smo seli za sto,kad je onaj glupan Aiden odmah počeo da me nervira.Za inat je non stop grlio Roks,ljubio je i trudio se da sve to radi dok ih ja gledam.Jo,kad te samo dohvatim!I nije prestajao da priča o tom njihovom venčanju,samo je o tome blebetao.Baš bre mene briga za tvoje venčanje!Pa,kad te se ja dočepam,nećeš moći da prisustvuješ tom svom glupom venčanju!Sa onom forom sa rukama ću da te spalim,pa ću da pepeo koji ostane bacim u ve-ce šolju!Samo čekaj...

Hajde,da te vidim da to pokušaš.

Pa ti meni ne daš ni trunku privatnosti! Zar ne mogu da mislim o čemu ja želim?!

Možeš,samo znam da ne smeš to ni da pokušaš.

Videćeš ti,kad ja završim sa njim,moraćete da zovete i policiju,i hitnu,pa ćete da vidite.Kako ću da ga sredim! Konalno se ova užasna večera završila.Skroz sam izgubio apetit dok sam gledao ono svoje kako se ljubakaju,tako da skoro ništa nisam jeo.Posle večere mi je gospođa Dankan pokazala gde je moja soba,dok su Red i Valeri ostali da pričaju sa njima.Taman sam se bacio na krevet,kad mi je stigla neka poruka.Mislio sam da ju je poslala mama,ali to nije bio njen broj.Ne,taj broj je bio...Roksin?!Zašto mi ona šalje poruku.U njoj je pisalo:

,,Rekse,dođi u sobu pored,moramo da popričamo''

Njena soba je bila pored?!Pa,sigurno je nešto važno kad me zove...Polako sam se izšunjao iz sobe i ušao u onu pored.

-Čekaj,ovo nije tvoja soba?-pitao sam čim sam ušao.

-Ne,ovde je kancelarija gospodina Dankana.Samo budi tih,on ne voli da mu neko ulazi u kancelariju.-dobio sam odgovor.

Na sto na sred sobe je bila naslonjena Roksi,gledajući me popreko.

-I,o čemu bi da pričamo?-pitao sam prilazeći joj.

-Hoću da te pitam,zašto si došao ovde ?! Zašto me proganjaš?!

-Ne proganjam te,naterali su me da dođem.Misliš li da bih došao svojom voljom?!

-To me dovodi do drugog pitanja.Šta ćeš ti sa onim demonom?

-Za tvoju informaciju,živim sa njim.

-Šta?!Zna li tvoja majka za to?!

-Ostavio sam joj poruku gde sam i...

-Stvarno nisi normalan!Žena sigurno umire od brige!

-Svako veče se čujemo,a i zašto je to tvoja stvar?!

-Možda zato što brinem za tebe!

-Šta brineš?!Ostavila si me tek tako!

-Da,ali sve jedno brinem!

-Šta se ovde dešava?-prekinuo nas je glas iza nas.

O,ne...Onaj idiot Aiden mora u sve da se meša!

-Ne dešava se ništa,upravo sam krenuo...-odgovorio sam mu drsko i krenuo ka vratima.

-Stani!Ne ideš nigde.Ni jedno od nas neće da izađe dok mi ne objasnite šta se dešava.-zaustavio me je rukom,a drugom je zaključao vrata i stavio ključ u džep.

-Šta tebe to zanima?!To je moja i njena stvar!

-Zanima me pošto je ona moja verenica,a ti si joj juče upao u sobi,napao je,a.sad se svađaš ovde sa njom!

-Rekao sam ti da joj nisam ja upao u sobu,jesi li gluv,glup ili šta?!

-Slušaj,nisam ni jedno od toga.Previše dobro pamtim lica da te ne bih prepoznao sledećeg dana.Samo,sigurno postoji neki razlog zašto te ona štiti,tako da...Pričaj.

E tad je meni puk'o film.Sad ću sve da mu saspem u lice.

-Slušaj ti mene,pametnjakoviću!Jeste,ja sam upao u njenu sobu juče.I da,ona me štiti,i to zato što mi je ona bivša devojka i još me voli.Juče je nisam napao,hteo sam da je poljubim,ali si ti upao.Shvatio si ili treba da ponavljam?

-Shvatio sam dobro.Samo...Ne kapiram zašto još uvek misliš da te voli.Ostavila te je,to znači da te ne voli.

-Ne pričaj tako!

-Dobro,a zašto te je onda.ostavila?

-To nije tvoja stvar,zato umukni!

-A ko će da mi kaže?!

-Vas dvojica,prestanite da se svađate!-umešala se Roksi.

-Roksana,ne mešaj se!Ovo je između nas dvojice.A sa tobom ću posle ovo da raščistim!-razdrao se na nju.

-Hej,zašto se dereš na nju?!

-Šta to tebe briga?!

-Kao prvo,prestani da je zoveš Roksana,ne voli baš svoje ime...

To je bila istina,nije ga uopšte volela,čak ga je i mrzela.

-Kao drugo...-nastavio sam-Ako još jednom povisiš glas na nju,odgovaraćeš meni!

-Au,sad i pretiš!

Tad je počela tuča.Nemam pojma koliko smo udarali jedan drugog.Video sam Roksi koja pokušava da nas razdvoji i moli nas da prestanemo,a neko je lupao na vrata i pokušavao da uđe.Sigurno su čuli viku,pa su se zabrinuli.Od krvi je počelo da mi se vrti u glavi.Kad sam pokušao da ga udarim,ogurnuo me je u stranu,otvorio neku fioku u radnom stolu i izvukao pištolj,pa mi je pucao u stomak.Mislim da me je pogodio samo jednom.Au,brate,koji užas!Kako boli kad te neko pogodi metkom.Uhvatio sam se za stomak i kad sam opet pogledao u ruke,bile su sve krvave.O,ne,sad ću da sd onesvesti.Čuo sam da je neko razvalio vrata i Roksin glas kako me.moli da se probudim.Posle toga se ne sećam ničeg.Nisam siguran da li neko može da sanja dok je u nesvesti,ali šta god da se desilo,ja se tačno sećam tog sna ili šta god da je.Ja i Roksi stojimo na kalifornijskoj obali,pesak nam greje stopala.Sunce upravo zalazi,nas dvoje se držimo za ruke.Okolo nema nikog.Ona mi se polako približava i ljubi me.Ne sećam se koliko je trajao taj poljubac,kao ni ceo san,ali sam se probudio i video nju kako me gleda,ali ne sa toliko ljubavi kao u snu,nego zabrinuto.Kad je videla da sam otvorio oči,veselo je ciknula:

-Budan je!

Šta se desilo?Iskreno,u tom trenutku sam bio kao nadrogiran.Očigledno su mi dali anesteziju ili nešto slično,pa nisam baš bio pri sebi.Pokušao sam da se pridignem,ali me je zaustavio jak i oštar bol u stomaku.Sad sam se setio svega što se desilo.Naše svađe,tuče,pištolja,svega.

-Gospodine,ne pokušavajte da ustanete,bolje lezite.-rekla mi je jedna medicinska sestra.

-Šta će da mi bude ako ustanem?Ništa.

-Gospodine,može rana da vam se otvori i da se inficira.-upozorio me je doktor.

-Ma pustite me na miru,neće ništa da mi bude...-inatio sam se iako me je užasno bolelo.

Seo sam na krevet i osmotrio ko je sve tu i gde sam ustvari ja.Bila je to bolnička soba,a oko mene su stajali doktor,dve medicinske sestre,Valeri,Red,Roksi i gospođa Dankan.Gde su Aiden i gospodin Dankan?

-Dušo,bolje lezi.-rekla mi je Valeri brižno.

-Ma,šta ste se svi toliko zabrinuli,dobro sam.

-Gospodine,ako pod dobrim smatrate da smo vam jedva spasili život,onda ste odlično.-rekao je doktor nasmejavši se.

-Super,hvala za to,ali meni je odlično.-odgovorio sam nervozno.

Tad je neko ušao u sobu.Bila su to dva policajca.Šta će policija ovde?Jedan od njih me je pitao:

-Gospodine Kiler,kako ste?

-Ti to mene pitaš?-pitao sam zbunjeno.

-Koga drugog?

-A,dobro.Pa evo,dobro sam,lepa je ovo soba,bilo bi bolje da ima nešto da se pojede,ali nema veze...

-Gospodine,vi se to zezate sa mnom?

-Mora neko i to da radi.I ne zovi me gospodinom,nemam sto godina.

-Dooobro.Možemo li da vam postavimo par pitanja u vezi napada na vas?

-Kakav sad napad?

-Pa,gospodin Aiden Dankan je pucao u vas juče uveče,oko 10 sati.

Ok,sad sam imao priliku da mu zagorčam život!Ali mi je pogled odlutao ma Roksino lice koje je govorilo ,,Nemoj ništa da kažeš,molim te!''.Jeste ovaj tip bio pravi kreten,ali ako njega oteram u zatvor,ona njena luda porodica bi joj našla nekog deset puta goreg.Bolje i ovaj,iako odvratan,ali bar znam na čemu sam.Rekao sam glumeći zbunjenost:

-Odkud vam to da me je Aiden napao?!

-Pa svedovi su rekli da je on držao pištolj kad su ušli i...

-Ma o čemu pričate!?Pištolj je sam opalio.

-Gospodine,malo mi je teško da poverujem da je pištolj bio u njegovoj ruci kad je opalio.I odakle pištolj kod njega?

-Rekoh ti da.me ne zoveš gospodinom!A to odakle kod njega pištolj,ja sam kriv.Pomenuo je da njegov otac ima pištolj u kancelariji,pa sam ga naterao da mi ga pokaže.Kad ga je izvadio iz one fioke,pištolj je slučajno opalio i on se toliko prepao da od šoka nije mogao da mi se približi.Posle se ne sećam ničeg,onesvestio sam se...

-Sigurni ste?

-Sto posto.Ne želim da mi prijatelj završi u zatvoru,naročito ne pred venčanje.

-Hm,dobro onda,idemo mi sad...-rekao je sumnjičavo.

Posle toga su svi izašli,ostala je samo Roksi.Kasnije,oko pola sata posle toga,u sobu je ušao Aiden.Čim mi je prišao,pitao me je:

-Zašto si lagao?

-Ok,ja odmah mogu da promenim priču ako ti ae ne sviđa.

-Ne,zahvalan sam ti,ali bih da znam zašto si to uradio.

-Nije sigurno zato što te volim.Tačnije,mrzim te najviše na svetu.Uradio sam to zbog Roksi.Ne želim da ona bude mesrećna jer ja tebe ne podnosim.Ali slušaj ovamo,ako se još samo jednom razdereš na nju,a ja to čujem,proganjaču te ceo život,jasno?

-Jasno...

-Ok,sad možete da idete.

Oboje su u isto vreme izašli,ali pre nego što je zatvorila vrata,Roks mi je uputila jedan zahvalan pogled.Taman što su izašli,ušao je moj otac.

-Sad si ti došao da me nerviraš,zar ne?

-Šta je sa tobom,došao sam samo da te vidim.

-Ok,video si me,ajde ćao!

-Stvarno ne kaširam zašto si lagao za onog dečka.Ipak si rekao da ga ne podnosiš.

-To je moja stvar,ne tiče te se!

-Dobro,dobro,neću više ništa da kažem.

-Sad bar imam razlog da ne idem na to glupo venčanje...

-Koji?

-Pa sigurno neće da me puste odavde jedno nedelju dana,zar ne?

-A,to.Ma ne brini,doktor je rekao da ćeš najverovatnije moći da izađeš tad.

-Šta?!Ne,nema šanse!

-Šta da se radi...Idem ja sad,ti nemoj previše da se umaraš,vidimo se.-i zalupio je vrata.

Jao,kako ga mrzim!Sad ću i pored ovoga da idem na to njihovo glupo venčanje.Ustvari,to je bilo za tri dana.Ta tri dana u bolnici su mi protekli užasno dosadno,totalni užas!Evo,došao je taj dan.Ovaj put su došli samo Red i Valeri,donevši mi glupo odelo,koje mi nije uopšte stajalo.Izgleda da smo malo kasnili,pa su već počeli sa ceremonijom i Roksi i Aiden su stajali ispred matičara.On je izgledao atvarno glupavo,u ton glupom odelu,ali je zato Roks izgledala kao neka princeza,sa dugačkom belom haljinom,tijarom,velom i buketom belih ruža.Ah,kad samo pomislim da sam umesto onog dosadnjakovića ja mogao tamo da stojim,suze mi naviru na oči.Sudbonosno ,,da'' Aiden je izgovorio kao iz topa,dok se Roksi malo kolebala.Pogledom je prešla preko svih gostiju,a najviše je zadržala pogled na meni,pa je tiho rekla:

-D-da...

-Dobro,onda možete da se poljubite.-rekao je matičar i Aiden ju je poljubio u usta.

Nisam više mogao da izdržim,morao sam što pre da odem odavde.Rekao sam Valeri koja je bila pored mene:

-Idem ja do WC-a čas...

-Dobro,idi.

Venčanje se održavalo u nekom hotelu,pa mi je bilo teže da nađem WC.Ko zna kako sam izdržao do tamo.Pogledao sam se u ogledalo i počeo da plačem.Sigurno sam izgledao jadno,jer ipak sam muško i imam 25 godina,a plačem u WC-u kao devojčica od deset.Ali nisam mogao da prestanem.Bilo je to jače od mene.Mama mi je govorila kako je dobro da plačeš kad imaš u sebi neku jaku emociju,ali...Moje misli je zaustavilo kucanje na vratima:

-Rekse,dušo,da li si unutra?-čuo se od spolja Valerin glas.

Udahnuo sam duboko i rekao:

-Jesam,evo izlazim...

-Uh,dobro je,tražimo te celo vreme po hotelu.Pomislili smo da ti je pozlilo zbog one rane ili nešto slično.

-Ma ne,samo sam se zamislio...

-Zamisliti se u kupatilu dva sata?

Dva sata?!Bio sam ovde dva sata?!Ponovo sam se pogledao u ogledalo.Oči au mi bile.skroz crvene od plakanja.Moram to brzo da prekrijem,ne sme niko to da vidi,naročito ne Valeri,jer će ona reći mom ocu,a on će zbog toga da me zeza ceo put.Spustio sam glavu i izašao.

-Dobro si,dušo?-pitala me je zabrinuto.

-Jesam,ne brini,samo...Sviđaju mi se tvoje naočare,mogu li da ih nosim malo?

-Hahah,samo to?Naravno da možeš.-rekla je sa osmehom i pružila mi naočare za sunce.Krenuli smo ka holu hotela,gde su bili moj otac i gospodin i gospođa Dankan.

-Hvala nebesima pa ste se setili da došete!Gde si ti bio sve vreme!?-pitao me je otac vidno nervozan.-I kakve su ti to naočare?!

-To su noje naočare,dragi.Reksu su se svidele,pa sam mu ih dala da ih nosi.-izvukla me je Valeri.

-Ah,dobro,hajde,požurite,nećemo stići na avion.

Ubrzo smo se pozdravljali sa Dankanovima ispred njihove kuće,gde smo se vratili da uzmemo stvari i krenuli.Nije bio predug pit do aerodroma,pa smo za oko sat vremena bili na putu za Njujork.

Šta to je,što si tako nervozan?

Opet mi se ovaj vrzma po glavi!A taman sam zadremao.Nije mi ništa!

Ok,ako ti kažeš...

Bio sam umoran od svog tog uzbuđenja celog dana,tako da sam put prespavao.Celo vreme sam nosio one naočare.I kad smo stigli kući,ja sam odmah otišao u sobu i bacio se u krevet.Dugo sam spavao,ne znam koliko,samo znam da je bilo jutro kad sam se probudio.Onako mamuran,kao da sam se gadno napio,nekako sam se dovukao u prizemlje,u trpezariju.Tamo je sam sedeo moj otac i doručkovao.O,brate,on opet pije onaj šampanjac!Pa taj čovek stvarno nije normalan!

-Šta više imaš protiv toga što ja pijem?!-pitao me je smejući se.

Meni,za razliku od njega,bije bilo do smeha.

-Zato što ćeš jedan dan da se otruješ od tolikog alkohola.-rekao sam mrzovoljno.

-Nemoj ti da se brineš za mene,nego za sebe.Doktor ti je lepo rekao da trebaš da se odmaraš.Rekao je i da trebaš da odeš na kontrolu kad se vratimo kući.

-Pa šteta što ja neću nigde da idem.

-Ok,onda ja nisam kriv ako ti se to pogorša.

-Dobro,sva odgovornost je na meni.Nego,gde je Valeri?

-Otišla je do grada.Kaže da mora da završi nešto važno.

-Aha,ok...Ajoj!-odjednom me je rana jako zabolela.

-Rekoh ja da treba da ideš na kontrolu.Ajde,ustaj,idemo kod lekara!

-A ja sam lepo rekao da nigde ne idem.Au! Dobro sam!

-Čim tako jaučeš,znači da ti nije dobro.Ajde,kreći!

Ok,sad sam morao da krenem,jer je počelo toliko jako da me boli,da sam jedva disao.Bolelo me je i više nego kaf me je onaj kreten upucao.Stigli smo u bolnicu i doktor nas je odmah primio.

-Šta se njemi desilo?!-pitao je doktor zapanjeno kad je skinuo onaj zavoj što sam imao na stomaku.

-Nesrećan slučaj.Bili smo na odmoru i desila se nezgoda sa pištoljem.-odgovorio mu je ćale.

-Odmah ste ga odveli kod lekara?

-Da,došla je hitna pomoć,par dana je bio u bolnici.

-Dobro...Kad je počelo da ga boli?

-Jutros.

-Aha.Pa moguće je da mu se rana samo inficirala.Sestro!

U ambulantu je ušla jedna medicinska sestra,za koju sam mislio da je neka manekenka koja je došla kod lekara.

-Da,gospodine?

-Možeš li,molim te,da se pobrineš za našeg pacijenta ovde?

Ona me je odmerila od glave do pete pa je pitala:

-Šta mu je?

-Ništa strašno,samo inficirna rana.Možeš li to da uradiš?

-Naravno,doktore...-rekla je približavajući se.

-Odlično.Gospodone,možete da sačekate u mojoj kancelariji...-obratio se mom ocu.

Nisam baš obraćao pažnju šta govore,ja sam se zagledao u ovu divnu medicinsku sestru i poželeo da sam svaki dan bolestan ako su sve ovakve.

Ne pravi gluposti dok se ne vratim.

Ah,dobro,dosado jedna,samo idi!

Konačno su njih dvojica izašli,a ona mi je rekla:

-Gospodine,možete li da skinete majicu?

-Molim te,ne zovi me gospodinom,zovem se Reks.

-Dobro,Rekse,molim te skini majicu.

-Zar na prvom sastanku?!

-Slušaj ovamo,dečko,nisam dovoljno plaćena da trpim derišta kao ti!-iznervirala se.

-Nisam ja baš dete...-rekao sam skidajući majicu.

-Za mene jesi.-rekla je natopivši vatu alkoholom.

-Dobro,koliko imaš godina?Ajoj,to peče!

-Haha,glumiš nekog frajera,a jaučeš kao malo dete!

Ostatak vremena je prošlo u tome što sam ja pokušavao da jpj se nabacim,a ona se.non stop vadila.Uf,a nije toliko starija od mene,ima tek 30 godina...Eh,živote! Konačno smo nas dvojica došli kući.

-Ajde nešto da jedemo,crćiću koliko sam gladan!-rekao sam željno.

-Hahahahaha!Šta ćeš da jedeš?

-Sve mi je jedno,samo da je jestivo...

Za tren oka ja sam jeo kajganu sa slaninom,a on je pio,pa...Pogađate šta.

-Stvarno treba da prestaneš tolko alkohola da piješ,nije dobro za zdravlje.-prekorio sam ga.

-Kao što sam ti već rekao,ne brini ti za mene,već za sebe.Nego,imam nekih obaveza,neću da budem tu do pet valjda.Ne znam koliko će Valeri da se zadrži u gradu,tako da ako ti nešto treba,reci Maksu,važi?

-Ok.-rekao sam dok je ustajao.

Kad je bio već kpd vrata,okrenuo se i rekao mi još:

-Samo zapamzi,ne ulazi u moju kancelariju.

-Ok,skapirao sam!

-Dobro,da te podsetim.Vidimo se...

-Ćao.

Kasnije sam sedeo u fotelji i gledao televiziju.Tačnije,pravio sam se da gledam televizor,ustvari sam razmišljao o nečemu.Šta he toliko zamimljivo u njegovoj kancelariji pa ja ne smem da vidim?Dugo me već to kopka,morao sam da saznam.Pogledao sam na sat,bilo je četiri.Dobro,neće da dođe još sat vremena,tako da neće ni da sazna.Ali gde ne njegova kancelarija?Počeo sam da švtljam po kući i na kraju je našao.Prekinuo me je glas iza mene:

-Rekse,šta radiš tu?!

Brzo sam se okrenuo i video Maksa koji me strogo gleda.

-Ma,ništa,onako,šetam...-pokušavao sam da se izvučem.

-Aha,i baš te zateknem ovde...Zar ti otac nije rekao da ne učaziš u njegovu kancelariju?

-Jeste,ali nisam ni hteo da uđem...

-Slušaj,neću ništa da mu kažem,ali moraš što pre da ideš jer ćeš da budeš u gadnom sosu ako te zatekne i blizu ovih vrata.Važi?

-Ah,ok...Idem u sobu.

-Dobro,vidimo se...-rekao je i okrenuo se.

Naravno,nije imalo šanse da ga poslušam.Polako s proverio da li su vrata kancelarije zaključana.Čudno,ja da ne želim da neko uđe u moju sobu,zaključao bih je.Polako sam ušao i blago zatvorio vrata.Šta mu je toliko posebno u ovoj kancelariji?Na sredini je bio radni sto sa dosta fioka i par gomila papira na njemu.Dva cela zida su bila pokrivena policama,sa jedne strane je bila garnitura od dve fotelje i troseda,dakle,ništa specijalno.Okretao sam se po sobi i privuklp mi je pažnju nešto na zidu.Pogledao sam u tom pravcu i...Wow,to je snajper!Zašto mi otac nikad nije rekao da ima snajper?To je tajo cool!Taman sam hteo da ga skinem sa zida,kad sam čuo glasnu dreku:

-Šta?!I ti si ga tek tako ostavio?!Jao,samo da nije...

O,ne,ranije se vratio.Od svih dana,zašto je to morao da uradi baš danas!?Maks mu je očigledno rekao da sam se muvao ispred i skapirao da ja neću tako lako da odustanem.Bučni i besni koraci du se sve više približavali.Progutao sam knedlu,moram negde da se sakrijem,ali gde? Nemam šanse da stignem igde da se sakrijem.Čujem besno otvaranje vrata iza sebe i...Bože,sad sam definitivno gotov!

.....................................................................

Eto 17. i ujedno najdužeg dela,čini mi se.Pa,kako vam se čini?

Pozzz svima od
SweeryEvil