Polako sam se budio.Krajičkom oka sam pogledao u budilnik. Brate, tek je 6 sati ujutru! Šta će ovi ludaci ovde i što me gledaju kao ,kao... Nemam pojma kao šta,ali je bilo mnogo čudno. Protrljao sam oči da vidim ko me ti gleda. Iznad mog kreveta stajala su dva momka i jedna devojka i gledalo su me radoznalo. Ja sam se toliko prepao da sam skočio iz kreveta. Nemam predstavu šta me je toliko uplašilo,znam samo da sam u sledećem trenutku sedeo na krevetu i zbunjeno gledao u njih troje:

-Šta si se prepao? Hahahaha! -počeo je sa se smeje jedan dečko, dok je drugi frknuo sebi u bradu i okrenuo glavu.

-Eh, kako da se ne uplaši kad se taman probudi, a mi buljimo u njega kao u zamorče. -nasmejala se devojka.

Gledala je u mene par sekundi, koji si se činili kao godine,pa se trgla kao da je zaboravila nešto važno:

-Ipak, zamalo da zaboravimo da se predstavimo. Ja sam Amber.. .

-Ja sam Fredi. -nadovezao se prvi dečko.

Sad smo svo troje gledali u onog drugog dečka, koji je samo spustio glavu i, iako mu se ili nisu videle, osećao sam njegov besan pogled na sebi. Amber je uzdahnula beznadežno pa mi je rekla:

-A ono je Toni. -rekla je pokazujući na njega-Izvini zbog njega, on je jedan običan kreten.-naglašavala je poslednje reči.

-Nisam ja kretenu, nego nemam šta sa razgovaram sa njim!-konačno je progovorio- On nam je neprijatelj, tako da ni vi ne bi ste trebali.

Brate, šta sam ja ovom liku skrivio? Amber mi je rekla kad je shvatila o čemu razmišljam:

-Ne brini zbog njega, on samo me bilo baš demone.. .

-Nije da ih ne volim, ja ih mrzim! -ubacio joj se u reč. -Oni su nam neprijatelji,tako da nemam šta fa razgovaram sa njim. Da direktor nije zabranio da ga diramo,odavno bi on bio gotov.

-Jao što rekoh.. .Ne obraćaju pažnju na njega .Nego, nisi nam rekao svoje ime.-rekla je Amber pokušavajući da me uređuje.

-Ajoj, izvini. Ja sam Reks. -rekao sam sav nešto zbunjen.

-Haha, kako si sladak! Hajde, ustaj,uskoro počinju časovi! -rekla je smeškajući se.

-Idemo mi ,a vas dvojica se potrudite da se ne poubijate. -rekao je Fredi u šali dok su njih dvoje izlazili.

Kamo sreće da se šalio.. .Ovaj tip je stvarno nameravao da me ubije! Počeo sam da se oblačim, mada sam sve vreme gledao u njega, kao poslednji ludak.

-Šta više blejiš u mene?!-pitao je iznervirano primerivši šta radim.

-Dobro, nemoj odmah da se ljutiš!

Konačno sam se obukao, isto kao i juče. Izgleda da uniforme nisu bile obavezne, što je bilo extra, jer ja je, očigledno, nisam imao. Stao sam pred veliko ogledalo i počeo da nameštanja frizuru. Jeste da baš ne volim školu i sa ću pola časova da prespavam,ali opet, meni je moja kosa jedan od prijoriteta.Konačno sam uspeo da napravim moju perfektnu hem frizuru, kad je Toni rekao iznervirano:

-Ma, šta se tolko sređuješ?! Kao da ideš na neku svečanu večeru, a ne na časove!

-Nisam ja kriv što ti voliš da izgledaš tako užasno. Ja ne bih da izgledam kao da sam živeo u šumi! O evo ga...-rekao sam namestivši i poslednji čuperak, koji mi oduvek zadaje najviše muke.

Izgleda da se Toniju nije baš svideo moj komentar na njegov izgled, ali šta fa radim kad je to istina. Mislim, izgleda kao da se nije očešljao dva meseca, a kosa mu je bila skoro do ramena. Izgledao je tako jezici sa tim kosom, a taj izgled su dopunjuvale ledenoplave oči, koje su izgledale kao da ćeš da se smrtneš, ako samo baciš pogled na njih. Izlazili smo iz sobe, kad su nam pritrčali Fredi i Amber. Kad me je videla, Amber je stala ispred mene i počela je da me odmerava od glave do pete.

-Wow, kako si se sredio! -rekla je sa smeškom na licu.

-Eh, bar neko ceni moj trud...-rekao sam podrugljivo.

Nisam baš gledao u Tonija, ali sam osetio taj njegov besan, ledeni pogled na potiljku. Kad bi moglo da se ubija pogledom, on bi bio masovni ubica.Ali, ipak se moj komentar odnosio na njega.

-Hajde, idemo na doručak. -rekao je Fredi povukavši me za kožnu jaknu koju sam tad nosio.-Ti sedište sa nama.

-Šta?!Zašto baš da nama?!-pitao je Toni izmeneđeno.

-Razmisli, tupane. Prvo, on je u našem timu, tako da bi zaista bilo glupo da ne sedi sa nama. Drugo, on je nov, pa ne bi bilo lepo da ga ostavimo da sam sedi, a i kod nas ima jedno slobodno mesto.

Zarežao je, što je očigledno bilo upućeno meni,i nastavio bez reči. Stigli smo u ogromnu trpezariju, sa malim milionima stolova,a za svakim je sedelo bar 10 učenika.Brate, ovde ima toliko ljudi! Mislim da bih se negde izgubio da me Fredi još uvek nije vukao za jaknu. Došli smo do jednog stola, koji je inače bio na kraju prostorije, i seli smo. Tu su bile još dve devojke i sva momka, očigledno njihovi prijatelji. Amber im je rekla:

-E, pa ljudi, da vam predstavim novog člana našeg tima. Ovo je Reks. -posluivala je na mene.

-Hm, drago mi je...-rekao sam tiho jer je pola prostorije gledalo u mene jer Amber očigledno ne zna da lešo govori, nego se razdrala da bi mogao da nas čuje i svako oko zgrade.

Dakle,svi su gledali u mene.Baš to hvala, Amber! Zatim je ova brbljivica počela da predstavlja sve za našim stolom:

-Ovo je Lejla, ovo Marija. Njih dve su mu najbolje drugarice. Ovo su Maks i Hari.

Svi au mi se nasmešili i seli smo da jedemo. Tanjiri su se sami od sebe stvorili na stolovima. Wow, zašto ja ovo nemam kod kuće? A još je tu bila i moja omiljena hrana. Pizza!Bez nje ne mogu da živim. Ona je smisao mog života. Bacio sam se na onaj tanjir kao tigar na plen. Izgledalo je kao da nisam jeo nedelju dana. Kad se sve uzme u obzir, to je možda i istina. Moj tanjir je za dva minuta bio čist kao staklo. Čim sam pojeo i poslednji zalogaj, tanjir je nestao. Ok, sad je sigurno, ovo moram da nabavim za kući. Da me Roksi više ne gnjavi da spremam sto. Kad smo već kod nje, ona je počela odjednom da mi jako nedostaje. Baš bih voleo s je sad tu pored mene. Evo, doručak je gotov i nas četvoro smo krenuli niz hodnik. Fredi mi je pružio neki papir.

-To ti je raspored časova. Direktor je rekao da ti ga damo. -reko je kad je video moj pogled koji je govorio ,,šta je sad ovo?''.

Au, ovde časovi traju do 6 uveče?!Pa ja ću da vejnem dok završim sve to. Dobro je pa svo četvoro imamo iste časove. Jedini ratlog što ti nije dobro je što ću morati ceo dan da gledam Tonija. Izgleda da se ni on nije baš puno radovao tome. Prvi čas je bio demonologija.Eto, konačno ću nešto pametno da naučim. Kad smo ulazili u učionicu,Toni me je pitao tiho da ga ostali ne bi čuli:

-Ne znam zašto ideš ovde, to je kao da nosiš drva u šumu...

-Šta ti to znači?!

-Znači da je zaustav glupo što ideš na ovaj čas. Ti si ipak demon,znaš većinu stvari koje ovde učimo...

-Zašto stalno opirenciraš na to ko sam? -pitao sam ga sad već iznervirano.

-Ne možeš protiv toga. To će te zauvek proganjati.

-Jedino što me trenutno proganja si ti. Prestani uopšte da pričaš sa mnom ako nemaš ništa pametno da kažeš.

-Ok, ja to samo kažem.. .

Čas je počeo. Profesor je rekao:

-Danas ćemo učiti novu lekciju, u vezi demonskih klanova. Čini mi se da smo to već pominjali. Može li neko da mu kaže nešto više o tome?

Amber je digla ruku i nastavnik ju je prozvao:

-Demonskih klan je skup demona koji si spojeni nekakvom vezom. -rekla je brzo.

-Da, to je osnovna definicija. Danas ćemo učiti nešto više o ovoj temi. Većin klanova sadrži manje od 10 članova, mada postoje i neki koji broje i 50-100 članova, mada je to retkost. Najmanji broj članova u jednom klanu je tri. Član može postati bilo ko ako ti dozvoli vođa klana. Ali je veoma teško da se postane član jer su demoni veoma obazrivi po tom pitanju, tako da ih je skoro nemoguće prevariti. Ali, ako se nekim čudom desi da vas puste da im se pridružite, onda morate da prošete kroz jedan njihov obred kojim se stvara ta specijalna veza koja obezbeđuje da ih nikad ne izdate. Oni tad postaju vaša porodica. Ova veza ima veoma čudan naziv, zove se krvna veza, mada nije bitno da li su članovi u srodstvu.. .

Tad sam prestao da ga slušam. Na samu reč krv, hteo sam da se onesvestim. Ali, nešto ne je navodilo da saznam nešto više o tome, tako da sam udahnuo duboko i nastavio da slušam.

-Krvna veza se stvara posebnim obredima, gde je neophodno da prisustvuju svi članovi. Tada vođa svojim mačem zaseče kožu na vratu novog člana,ali to mora da bude tačno tamo gde je njegov beleg. Zatim, uzima njegovi krv i čuva je kod sebe. On tad postaje njegov gospodar i skoro je nemoguće da se za veza raskine, osim u retkim slučajevima...

Nemam pojma šta je posle rekao, znam samo da se meni vrtelo u glavi .Dignuo sam ruku i pitao:

-Nastavniče, mogu da izađemo, nešto mi nije dobro?

-Naravno. Hoćeš da zovem doktora?

-Ne, ne, nije ništa ozbiljno.

Kako da ne! Bilo je jako ozbiljno. Uleteo sam u WC i odmah se ispovesćao. Bože, zamisli da se to meni nekad desi. Sada,posle ovog ,nema više šanse da postanem demon, nikada! Otišao sam nekako do sobe, što je bio pravi izazov, jer mi se toliko vrtelo i toliko sam se ljuljao da bi neko pomislio, da me je takvog video, da se drogiram,ili, u najboljem slučaju, da san se gadno napio.Evo ga, konačno moja soba. Valjda. Nadam se da neću prvi dan da se izblamiram i sa pogrešim sobu. Dobro je, ova je moja. Znao sam ti zbog moje torbe koja je bila neutrdno bačena pored kreveta. Legao sam u krevet i zaspao. Ko zna koliko sam spavao. Sećam da samo sa je neko počeo da me drma.To je bio Toni. Šta će on ovde? A, da ,zaboravio sam,ovo je i njegova soba, nažalost. Rekao mi je kad je video da san budan:

-Hajde, ustaj, zakasnićemo zbog tebe.

-Gde?-pitao sam poslednjim atomima snage.

-Kako misliš gde?!Pa na čas borbe. Profesor je rekao da nam je jedino opravdanje da me dođemo ako nas direktor zove i ako smo mrtvi. A i moramo da budemo u paru. Nažalost, ti si mi partner, pa ako ti talasniš, kasnim i ja, zato ustaj.

-Uf,a ja sam se taman ponadao da su se zabrinuo za mene! -rekao sam ustajući.

-Ja?!Za tebe?! Samo sanjaj...

-Nije to valjda ovde zabranjeno?

-Nije, ali da znaš da mene uopšte nije briga za tebe, nego ću ja da budem kriva kao ne dođeš, jer sam ja tvoj partner, zato kreći!

-Grrr ,dobro...-režao sam.

Stajali smo u sali. Da smo došli pola minuta kasnije, zakasnili bi smo i bili bi smo u velikom sosu. Profesor je flečasno rekao:

-Dobro, slušajte me svi! Danas ćemo da imamo terenski misiju. Treba da nađete i uhvatite jednog demona kog su naši osmatrači primetili. Učećete svako sa svojim timom, ali nikako ne džeremi da se razdvajate od partnera. Koji tim prvi izvrši zadatak, pobeđuje. Moraćete da se ponašate kao obični ljudi, tako da ti ovaj zadatak čini zanimljivim. Kad kažem sad, imate vremena do zalaska sunca. Tri, četri...Sad!!!

Svi u potrčali ka izlazu, pa i ja sa njima.Srećom, pa mi je direktor dao onu ogrlicu, pa nogu slobodno da prikazom kroz zid, inače bi me Romi ubio jer ga usporavam.Dogovorili smo se sa Fredijem i Amber, koji si bili partneri, da se razuđeno kako bi smo pokrili veću teritoriju. Brate, moraću sam sa ovim ovde idiotom?! Eh, moj život je tako težak...Nas dvojica smo išli polako kroz grad. Bila je velika gužva, tako da je to bilo kao da tražimo iglu u plastika sena. Hidali smo besciljno gradom ko zna koliko. Toni je non stop zvao Fredija telefonom, ali su oni bili u istoj situaciji. Seli smo na klupu pored puta da razmislimo. Taman sam pomislio da ćemo se vratiti praznih ruku, kad sam ugledao nekog u gužvi. Bio je to neko tip, malo stariji od nas, sa istim crvenim očima kao moj ćale. Drmnuo sam Tonija laktom :

-Mislim da smo ga našli...

-Šta?! Gde? -trgnuo se.

-Tiše mali, videće nas. Gledaj tamo, pored one prodavnice. -pokazivao sam mu u pravcu mesta de je stajao ona tip.

-U pravu si. To je taj. Izgleda da ipak ona neke vajde od tebe. Čekaj da zovem Fredija i Amber...

Pozvao ih je i izvestio ih o svemu.

-Evo stižemo! -čuo sam Amber kako se dete da druge strane.

-I, šta ćemo sad? -pitao sam ga.

-Prvo ćemo da ga namamimo što dalje od gužve...

-Kako to?

-Videćeš. Eno su njih dvoje.

Mahnuo im je. Oni su nam prišli i Fredi je pitao:

-Dobro, šta ćemo sad?

Toni je hteo da mu odgovori, kad je onaj tip krenuo. Tad nam je rekao:

-Izgleda da menjamo plan. Vas dvoje idite onim putem...-rekao je pokazujući im pravac-...a mi ćemo ovim. Pratićemo ga da visini gde ide. Hajde idemo.

-Njih dvoje su klimnuli glavom i krenuli.Zatim se obratio meni:

-Nas dvojica idemo drugim putem. Hajde!

Ne znam koliko smo dugo išli, ali smo videli da je stao. Približio se nekom čoveku,i kad se okrenuo, video sam mu lice. To je bio moj otac.

-Kad bih samo čuo šta pričaju...-rekao je Toni za sebe.

-Čekaj, da pokušam nešto...-odgovorio sam.

-Osim ako ne znaš da čitaš sa usta, ne pokušavaju ništa.

-Znam nešto deset puta bolje. Čitanje misli.
-Zar možeš to?

-Ha sma, demon, sećaš se? Naravno da mogu.

Skoncentrisao sam se i uspeo sam da čujem njihov razgovor:

R:I, jel ima nečeg?

N. N. :Pratila su me neka derišta.Razišli su se malopre.

R: Znam. Uhvatio sam dvoje, ali nije bio sa njima.

N. N. : Mislim da je sa drugim.Sigurno će uskoro da dođu...

R: Izgleda da su već došli...

N. N. :Kako znaš?

R: Čitaju nam misli,odupre! Kako to nisi primetio?

N. N. :Nemam pojma. Ali priznaj da mu ti nisi do sad.

R : Nisam ni ja. Znaš, iver ne pada daleko od klade...Reks je na mene povukao talenat.. .

-Toni, bolje da bežimo...-rekao sam mu zabrinuto

-Što? Šta se desilo?

-Izgleda da su nas otkrili.I uhvatili su Amber i Fredija.

-Šta?! Ali kako?

-Nemam pojma, znam samo sa će svakog trena da dođu ovde, zato bolje da bežimo.

-Ok, idemo da zovemo nekog...

-Ne tako brzo...-obratio nam se meni dobro poznat glas.

-Gde žitište, Rekse, tek ste stigli.

Kako si se ova dvojica tako brzo našli ispred nas? Nije imalo šanse da bežimo.Šta sad da radimo?!

.....................................................................

Završen 12.deo. Htela sam još da pišem, ali je bolje da prekinem ovde.

PS:Gore je Toni, mada mislim da ste to sami skapirali :)

Pozzzzz svima od
SweetyEvil <3