Kako je gotivno biti ponovo na ulicama Kalifornije! Najbolji osećaj ikad! Iza zgrada i kuća je mogla da se vidi obala sa zlatnim peskom, a uokvirivao ju je turkizni vodeni beskraj. Kalifornija je zaista najlepše mesto na svetu. Kris i Bastion su se spremali da konačno krenu, dok sam ja bio ispred zgrade sa Azirom i Gardijanom. Taman su se smilovali da dođu, kad se Kris lupio po čelu i rekao:

-Stani! Zaboravio sam da najranim mačku.
-Nemate mačku koliko se ja sećam. -rekao sam mu zbunjeno.

Zaista, njih s-dvojica ne bi mogli da brinu ni o zlatnih ribici. Tačnije, nisu mogli ni o sebi da brinu, a kamoli o mački!

-Ma na facebook-u. -odgovorio je zabrinuto.

-Ne brini, preživeće ona...-rekao sam beznadežno.

Kad smo krenuli, Azur me je pitao :

-Nego, šta ti je to facebook ?

-Ne zezaj da ne znaš! Rekse, odakle su ti ovi paćenici? -pitao je Bastijon smejući se.

-Kod njih gore nema neta.

-Brate, ne zezaj da u raju nema wi-fi!

-Ništa nije savršeno...

-A kakva vam je to bela odeća? Izgledate kao vanzemaljci.

Na te Bastionove reči sam konačno skapirao da smo još u onoj njihovoj odvratnoj uniformi! Hvala bogu pa bilo neće da me prepozna.

-Ajde, požurite,da se preavučem.

Ta dva minuta smo bili ispred moje i Roksine kuće. Ustvari, to je njena kuća, tačnije od njenih roditelja, ali ja živim kod nje. Ona je poreklom iz Engleske,iz Londona, ali je htela da živi ovde jer joj. ,,prija topla klima'',mada je pravi razlog(za koji zna tek nekoliko ljudi)to što je htela slobodu, a njeni roditelji su upravljali svakim delom njenog života. Čak su hteli i sa joj kontrolišu ljubavni život. Rekla mu je sa si hteli da se zabavlja sa tamo nekim Britancem koji je bio više nego smrtno dosadan. Zato je rešila da pobegne ovde da se oslobodi svega. Ipak ona ima 24 godine, može da kontroliše svih život. Kad je došla, upoznala je mene u jednom kafiću gde sam radio honorarno da skupim neku siću i zaljubili smo se na prvi pogled. Od tad živimo u njenoj kući. Bila je to zaista jedna od najlepših kuća,dvospratna,sa belom fasadim i crnim crepom.Kristijan je prišao vratima i pozvonio.Čulo se zvono, koje ne je vraćalo u prošlost i u one save kad još nismo živeli zajedno, pa sam ja radio celu noć da bih joj kupio buket ruža. Sećam se da je to prvi poklon koji sam joj kupio. Čuo se njen meni dobro poznat i drag glas:

-Ko god da si,neću ništa da kupim!Ako je poštar, ostavi poštu ispred.

Znao sam je dugo i po glasu sam shvatio da plače.

-Hej, Roks, to smo mi!Kristijan i Bastion!

-Samo ste mi još vas dvojica huligana falili...Odlazite, molim vas.

Ona ih nihe baš puno volela.Ustvari, metela ih je obojicu. Stalno mi je govorila da me treba da se družim sa njima, da su oni loše društvo.

-Hajde, imamo iznenađenje za tebe! -pokušao je Bastion da je natera da izađe.

-Šta ste to vas dvojica naumili?!-pitala je dok je otključavala vrata, a mene je Kristijan gurnuo pravo ispred.

Ona me je gledala i rekla je mucajući:

-A-ali, Rekse, ti...Ti...

-Rekli su da imaju iznenađenje,pa...

Nisam ni stigao da završim rečenicu,a ona se onesvestila i pala mi u naručje. Sigurno je pvo bio preveliki šok.Podigao sam je i uneo u dnevni boravak,gde sam je stavio da legne na kožni dvosed.Naša kuća je bila zaista lepa iznutra. Ona je birala nameštaj jer ja baš nisam bio tip za takve stvari. Dnevni boravak bije bio pretrpan i bio je okrećen u belo, sa parkerom od svetlog drveta,na sredini su stojale dve kožne fotelje i dvosed na kome je sad ležala Roksi. Nameštaj je bio postavljen u krug, a u sredini je bio veliki stakleni stolić za kafu.Na jednom zidu su bila vrata i ogromno ogledalo, na drugom je bio LCD televizor i par nekih slika, treći je bio sav u policama punih knjiga(koje je samo ona čitala, jer mene čudi klaić so sad nisam zaboravio da čitam kad nisam otvorio knjigu već ko zna koliko),a četvrti je zauzimao ogromni prozor kroz koji je mogla da se vidi obala i pola Kalifornije.Odjednom, Roksi se probudila i pr o šta je videla bio sam ja.

-Ali, ali...Kako? -pričala je nepovezanao.

-Ne opterećuje se, važno je sa sam sad tu, pored tebe. -okušao sam da je umirim.

-Ali, ne shvatam kako. Pre tri dan a dam te držala za ruku, hirna pomoć je došla, rekli su da su mrtav, bila sam pored tebe...Bila sam i na tvojoj sahrani...

-Znaš kako ja oduvek govorim.Lekari nemaju pojma.Mene ne može ništa da ubije, a naročito kad me ti čekaš.

-Ne možeš da veruješ koliko mi je drago...-rekla je i svom snagom me je zagrlila, pa počela da plače.

-Hajde, ne plači, tu sam, sve će da bude u redu.

-Bolje odmah dobu majku.Toliko je potresena. -rekla mu je kad se konačno smilovala da me pusti.

-Mislim da je bolje da idem lično. Ili neće da mu veruje preko telefona, ili će da dobije srčani udar.

-Hahhah!Dobro, idem po kola, čekajte me ispred. -rekla je sva srećna.

Izgleda da san joj puno nedostajao.Ali, nešto mi je bilo čudno. Kad je već bila toliko tužna,zašto nihe nosila crno? Ustvari, bije imala ničeg crnog na sebi. Kad je dobrula kola, to sam je i pitao.

-Pa ,glupane, omiljena boja ti je crna. Nisam mogla da je nosim da me ne podseća na tebe.

-O, a ti si htela što pre da me zaboraviš.

-Naravno da me, kretenu. Ja sam sad najsrećnija osoba na svetu. Nego, sad mi objasni,kako to da nisu mrtav?

Ja sam joj sve objasnio, čak i to da nisam skroz ljudsko biće.

-Posle, pa šta si onda?-pitala me je zbunjeno.

-Nemam pojma...Zbog toga sam i došao, da ti saznam.

-Šta?! A ovako ne bi došao?!-pitala me je iznenađeno.

-Ne znam...Ali glavno je sa san tu...

Konačno ami stigli do kuće moje majke. Ispred su bila još jedna kola, koja sam odmah prepoznao.

-Izgleda da me je Roki prestigao.-rekao sam za sebe.

Roki je bio moj stariji brat. Ustvari, zvao se Rej, ali sam ga ha zvao Toku jer je bio bokser. I to ne neki ulični, nego pravi, sa dosta medalja. Učestvovao je na skoro svakim meču u Americi, pa i šire. Bio je baš extra tip, bar dok se ne kačiš sa njim.
Mamina kuća je bila skroz na drugom kraju grada.Bila je to lepa kućica, prizemna, žućkaste fasade, crvenog krova i sa dosta cveća. Tamo su živele moja mama i mlađa sestra Ešli. Ona je najmlađi član porodice, pa je i naša miljenica.Skoro je napunila osamnest, ali još živi sa mamom,bar dok me završi školu. Ona je išla na plesnu akademiju. Mnogo je volela balet. Pokucao sam zvanično na vrata i otvorio mi je jedan visok tip koji očigledno ne izlazi iz teretane. Odnah sam prepoznao mog starijeg brata. Nosio je neku majicu na tregere i svetle farmerke.

-Mislim da ste pogrešili kuću, već nam je stigla pošta.-rekao je svojim primillim glasom

Oči su mu bile crvene i vodnjikave, kao da je do sad plakao. Nikad nisam video da plače. Rekao sam tiho:

-Zaista je nepristojno da brata zoveš poštarom...

-Šta?!O čemu pričaš, manijače?!Ja sam imao samo jednog brata, a on je mrtav-razdrao se ,ovaj put besno, i uhvatio me je za kožnu jaknu (preavukao sam se kod kuće.

-Kakva je to buka, Reje. -čuo se drhtavim glas moje majke.

-Ne brini, mama, neka pripalica hoće malo da nas zajebava.Srediću ja to, ne brini...

-Ne koristi taj rečnik u mom prisustvu, nego...-nije stigla da kaže kad me je videla.

-O bože moj! Rekse, to si ti, sine?-rekla je i zagrlila me .

Bila je veoma jaka za jednu dresovečnu ženicu.Rej nas je gledao blentavo, pa rekao:

-Mama, ali Reks je mrtav.. .

-Rejmonde, ne pravo ne budalom! Mogu mog sina da prepoznam u po dana i po noći. A i evo njegove devojke. Roksi, dušo, molim te, reci mi da je ovo moj sin.-rekla je počevši da plače.

-Jeste, teta Lara, to je Reks.

-Da, evo i mi potvrđujemo. -viknuli su Kristijan u Bastion u glas.

-Eto, vidiš, Reje, i njegovi drugari kažu da je to on.

-A-ali, kako?-počeo je Rej da muca.

-Ne znam kako, ali dobro je dok je tu. Sine, hajde uđi. Ne možeš da poveruješ koliko sam srećna što si opet da mnom.Ešli! Dođi brzo! -vikal je sva srećna.

Došla je i moja sestra, sva rasčupana i uplakanih očiju. Au, izgleda da san im baš nedostajao! Gledala je prvo u mamu,pa u Reja, pa u mene, a onda mi je pritrčala i skoro ne obalila jer je skočila na mene.

-Rekse, mislim da nam duguješ objašnjenje za sve ovo. -rekla je mama radoznalo.

-Ok,ali moramo s sednemo...

Ušli smo u dnevni boravak i ja sam ponovio sve što sam i pre par minuta rekao Roksi. Ešli i Rej su me gledali u neverici,a mama je samo gledala u pod tužno. Kad sam ti primetio, pitao sam je:

-Mama, šta je bilo?

-Ma ništa, samo...-rekla je tiho.

Shvatio sam da zna više nego što govori.

-Mama, znaš nešto u vezi toga? -pitao sam je, a ona je i dalje gledala u pod.

-Gospođi, ako nešto znate, bolje nam odmah ispričajte. -ubacio se Gardijan u naš razgovor.

-Ah, izgleda da ću morati da vam sve ispričam.Mislila sam da neću morati tako rano, ali ipak vam dugujemo objašnjenje, naročito tebi, Rekse. Sećate se vašeg oce?

Da, svi smo ha se dobro sećali.On je bio najbolja osoba koju smo upoznali. Umro je kad sam imao osam godina. Svi smo bili jako tužno, ali šta da se radi. Mama je počela priču:

-Bilo je to odavno. Rej je ečtad ima o 5 godina. Imala sam neki poslovni sastanak van države, tačnije u Njujorku.Radila sam kao agent za nekretnine, pa sam često putovala. Rej i Maj, vaš otac, su ostali ovde sami. Neki bogati klijent je tražio nekog odavde da se raspora o kući pored plaže, ali je bio sprečen da dođe,pa je zamolio firmu u kojoj sam radila da neko dođe na sastanak u Njujork, naravno, uz plaćene troškove puta i smeštaja. Kako su uvideli da je to dobra prilika,ja sam dobila zadatak da pokažem klijentu slike kuće i da se dogovorom sa njim o ličnom obilasku. Kad sam došla tamo, u hotelu me je čekao klijent i pozvao me je u sobu za sastanke. Predstavio se samo imenom. Red. To ime mi je ostali urezano u pamćenju...Da se vratim na suštinu. Celi dan sam ja njemu pokazivala slike kuće i kroz razgovor smo postali prijatelji. Uveče me je pozvao u restoran, gde smo oboje populi koju čašu vina više. Zatim smo otišli u moju sobu i ja sam prevarila Majka. Sutradan Reda nigde nije bilo. Kada sam pitala na recepciji za njega,rekli su mi da mu je platio sve troškove i da je otišao rano jutros. Par sekundi posle me je pozvala moja firma i rekla da se vratim u Kaliforniju, jer se klijent predomislio po pitanju kuće. Otišla sam pistiđeno odatle i pravila sam se da se ništa nije desilo. Nisam smela da kažem Majku da san ga prevarila, jer sam ga još uvek bezuslovno volela. Za par nedelja sam otišla na pregled i doktor mi je rekao da san trudna. Majk je bio presrećan što će da dobije još jedno dete, ali sam ja znala da dete nije njegov. Posle toga sam pronašla Redov broj i saopštila mu situaciju. Dogovorili smo se da se nađemo da bi smo ae dogovorili šta da radimo. Kada je Majk bio na poslu, a Rej u vrtiću,Red je došao ovde ,ali se ništa bismo dogovorili, pa smo rešili da se nađemo kad se dete rodi. Bila sam mirna devet meseci i onda si se ti,Rekse,rodio...

-Čekaj,malo...-prekinuo sam je-Hoćeš da kažeš da moj tata ustvari nije moj tata?

Tužno je klimnula glavom:

-Tako je.Ali su te svi ovde prihvatili kao svog,tako da nisam brinula.Red me nije kontaktirao dok nisi napunio godinu dana.Sedela sam ovde i igrala se sa tobom,Majk je odveo Reja na neku utakmicu.Neko je pilicao na vrata i ja sam odmah znala da je to Red. Ušao je i neko vreme te je gledao,pa ne je pitao da li si ti njegov sin. Ja sam odgovorila potvrdno, a on je tražio da priznam mužu da su ti njegov da bi dobio pravo da te viđa. Ja to nisam htela da prihvatim jer sam htela da imaš normalan život. Ja i Red smo se svađali, ali mi je zatvonio telefon i rekao je da mora hitno da ode negde, ali će da se vrati da ti razrešimo. Bojala sam se da me povredi nekog iz porodice, pa sam dugo živela u strahu. Poslednji put sam ga videla nedelju dana pošto je Majk umro. Vas dvojica ste spavali, a ja sam sedela na terasi. Bilo je podne. Nisam mislila na Reda tog trena, bila sam skrhana zbog Majkove smrti, a još sam bila ponovo trudna. Tada se nebo naoblačilo,što je bilo čudno za sredinu leta, naročito ovde. Tad se on pojavio. Prepala sam se. Ponovo je ispričao ave od pre osam godina,kako hoće da bude da sinom, da možemo da budemo porodica,da zna da mu je muž umro i sa će sve uraditi da mu pomogne, ali ja jednostavno to nisam htela. Zato je on jednostavno otišao u vašu sobu i gledao i tebe,Rekse. Počeo je sa te mazi po kosi, a onda je stavio ruku na tvoj vrat i ti si brusnio. Rekao je sa ću da zažalim zbog svoje odluke i nestao je.

-Da, sećam se tog dana. Nešto ne je probudilo iz sna. Kao da mu je neko stavio usijanim gvožđe na vrat.-promenljao sam, ali me ona čula.

-Tako je. Rekla sam ti da ti si nezgodno spavao, ali kad sam pogledala tvoj vrat, na mestu gde te je dodirnuo, ostao je nekakav beleg.

-Dakle otud mi taj beleg. Mislio sam da je tu od rođenja.

Osmahnula je glavom:

-Ne, tu ti je od osme godine. Posle sam rodila Ešli i Red se nije pojavljivao od tad. Nadam se da i neće...

Samo što je to rekla, čuli smo grmljavinu.

-Nije valjda...-rekla je mama presrstravljeno.

Bilo je zaista čudno što grmi u sred leta,pa smo avi izašli na terasu da vidimo šta se dešava. Kući se približavala neka tamna silueta, ali ju je mama prepoznala.Videlo se da je zaista uplašena. Rekla je drhteći :

-To je on, Rekse. ..Tvoj otac. To je Red.. .

.....................................................................

Okej, evo jubilarnog desetog dela!Sad stvari postaju zanimljive.Šta li će se desiti posle ovoga?Ko je taj Red?Moraćete da sačekate do sledećeg dela koji će,najverovatnije,biti sutra.Ponovo se izvinjavam ako ima grešaka(a sigurno ih ima jer pišem na tabletu,a tastatura je sitna)

PS:Gore na slici je Roksi.Zar nije slatka?

Pozz svima i poljubac od

SweetyEvil