Dan je odmicao... Kao da je sve utihnulo, tako se osećao kada je izašao iz kabine. Nosio je oklop i mač, koji se presijavao na Suncu. Hulandar je bio nedodirljiv u tom trenutku. Sva njegova moć je ležala u dve reči...

- Podigni jedra!

Njihov brod je plovio na nemirnom moru, koje je bilo poput smrknutog čoveka. Stalno je menjalo lica. Bore su mu se videle iznad očiju. A još je i krilo svakakve tajne...

- Bliži se oluja, pogledajte oblake.

- Imam osećaj da nam se sprema nešto još gore.- odgovorio je nabusito.

Hulandar je gledao u horizont, koji je bio smenjivao ljubičastu i plavu boju. Nije bilo ništa svetlo u njemu. Samo tama, koja je nagoveštavala propast njihovog broda. Iako je vetar počeo jače duvati, princ nije imao nameru da odstupi u svojoj nameri da dodju do ostrva sa začinima. Znao je da mora istrajati bez obzira na prizor koji se ukazao pred njihovim očima. Priča koja je krila neizvesnost otpočela je pred njima. Talasi su počeli da se dižu sve više i više... Brod se počeo ljuljati na nemirnoj površini vode, koja je sve više pružala prste ka palubi.

- Nećemo uspeti! Brod neće izdržati!

- Ostanite na svojim položajima! Da li ste čuli? Ostanite tu gde jeste i držite te konopce!

Najzad, oluja ih je progutala, a more prekrilo. Brod se raspao u komade, a oni su bili u vodi. Tonuli su sve dublje... Iznenada, Hulandar i mornari su osetili kako ih dodiruju nežne ženske ruke. Nešto se ukazalo u tmurnoj i dubokoj slanoj vodi. Te oči su se pojavljivale i nestajale... Sirene su ih mamile sve dublje i poljupcima održavale u životu. Hulandaru se činilo sve kao san. Činilo mu se da je ovo najlepši san koji je sanjao. Osetio je da ga Sirene miluju po obrazu, kao i ostale. Zatvorio je oči i prepustio im se... San je slutio da se pretvori u košmar. Sirene nisu htele da pokažu svoje pravo lice. Peraja su se lagano pomerala. A oni su tonuli sve dublje. I bili su živi uprkos dubini. Hulandar je mogao da čuje pesmu u tom snu. Bila je očaravajuća i odmah je unosila čaroliju u njihove glave. Uši su im uživale u opijajućoj melodiji. Iako je taj trenutak bio čaroban, oni su tonuli u očaj. Njihove duše su bile izgubljene. Hulandar nije hteo da dozvoli da im se to desi. Trgnuo se i video ispred sebe žene koje su bile neodoljivo privlačne i nežne, ali kojima su oči sjajile nekim čudnim žutim sjajem. Odgurnuo je jednu, a odmah zatim su se ostale pobunile. Kako je mogao da ih spreči u kompletiranju zadatka da dovrše hipnozu svog plena. Pretvorile su se u zastrašajujuća bića. Zubi su im se izdužili, a oči pocrvenele. Princ je pokušao da doziva ostale i uspeo je. Otvorili su oči i ispred sebe ugledali predatore željne krvi i mesa. Trebao im je neko da ih usmeri u pravom pravcu, jer nisu želeli da završe nepomični u moru Sirena. Na njihovu sreću, Sirene su se uplašile. Nešto im je odvratilo pažnju i one su pobegle. Čule su ogromnu ribu mesoždera kako ide prema njima. Povukle su se u tami vode... Hulandar i ostali su uložili sav napor da isplivaju na površinu vode i uhvate se za daske od broda. Uspeli su! Nekako su uspeli i osetili vazduh u svojim plućima. Kako divan trenutak! Zatvorenih očiju, držeći se za daske koje su na sebi imale zrnca morske soli, uživali su u slobodi. Skoro je došlo veče. Videli su brod kako plovi ka njima. Bili su spašeni. Nakon par sati, Hulandar se prisetio pesme Sirena, koju nikad neće zaboraviti. U svom dnevniku će stajati samo jedna beleška: pesma smrti...