Krila su počela da se pomeraju. Biće je letelo polako, pomalo nespretno. Nedugo zatim ugledalo je planinu ispred sebe. Bila je tako dugačka i visoka. Venac koji se penjao u oblake, krio je mnoge tajne. A jedna od njih bilo je to čudno biće, ljubičastih krila i plavih očiju. Njegovo ime bilo je Kajari, ptica koja je po legendi, bila stvorena od samog božanstva Laskera, vrhovnog gospodara života...

Bio je prelep prolećni dan, kada je princ bio u lovu. Nikada se nije osećao tako živim kao sada. Nikada nije uživao u lovu kao sada. Šuma je pokazivala svu svoju lepotu i raskoš. Drveće i žbunje, trava... Sve je pružalo dobru kamuflažu. Princ je uzeo luk i povukao kanap rukama. Strela je bila spremna da poleti na nevinu srnu, koja je u tišini pasla travu. Nije slutila da će vrlo brz postati trofej princa kraljevstva Konsa. Konsa je bilo vrlo ponosno što ima tako izvanrednog naslednika. Iznenada, srna je podigla glavu. Nešto joj je privuklo pažnju. Malene uši su počele da se pomeraju, a Hulandar je sa svojim ljudima tražio znak šta bi to moglo da odvuče pažnju njegovom plenu. Lišće je počelo da se pomera, iako nije bilo vetra, a osećaj mira je narušio čudan zvuk. Nešto se naziralo u daljini. Lovci su bili napeti, kao i princ. Nisu znali šta ih vreba. Začuo se krik stvorenja koje je lomilo grane. Pucanje grana nije bilo jedino što je ukopalo avanturiste u mestu. Krila ljubičaste boje su se pomerala, snažno lupajući u stabla. Veliki Kajari se ustremio na njih i na srnu. Na svu sreću, srna je uspela da pobegne, ali oni nisu bili te sreće. Ostali su ukopani u mestu.

- Šta ste se dodjavola ukipeli? Šta vam je ljudi?

Hulandar je pokušavao da dopre do njih, ali kao da ga nisu čuli. A masovni Kajari je pustio krik i sve više se približavao. Na prstima su se nazirale oštre kandže.

- Ako uskoro ne učinite nešto postaćemo plen ovoj ptičurini. Ne mogu sve sam!

Nije znao da je Kajari božanska ptica i da u plavim očima krije tajnu, koju je usadio vrhovni gospodar sveg života lično. Plave oči su krile tajnu koja nije mogla da bude razumljiva ljudskom biću. U njima se pojavila žuta svetlost, koja je na trenutak, sasvim dovoljan Kajariju, učinila da svi osim princa izgube korak sa stvarnim svetom. Postali su živi kamen. A Kajari je iskoristio momenat koji mu se ukazao i zgrabio plen ispred princa. Jedan od njegovih ljudi se našao u kandžama, koje su se čvrsto obrušile oko njegovog tela. Kajari se izgubio medju drvećem i ubrzo, Hulanadar ga je mogao videti kako leti ka planini. Čarolija je prošla i njegovi ljudi su opet bili svoji.

- Požurite, nemamo vremena!

Potrčali su, gazeći usput lagano šumsko tlo. Pluća su im se širila i skupljala, dok su trčali. Hulandar im je ulio snagu da izdrže do kraja. Izašli su na čistinu posle podužeg vremena. Mogli su da vide sitnog Kajarija kako se gubi u visini planine ispred njih.

- Požurite!

Trebalo im je dugo vremena da dodju pred samo lice planine.

- Stanite!

Stali su po naredbi. Princ je gledao u pravcu pećine koja se nalazila visoko iznad njih.

- Kako ćemo doći do tamo pre nego što ga pojede?

- Ne znam...

Začuo se urlik Kajarija i uneo im jezu u kosti.

- Moramo nekako gore!

Princ je znao da će teško zaći u odaje Kajarija, božanske ptice. Morao je nekako da se dokopa njenog skrovišta. Iznenada mu je sinula ideja. Setio se priče koje mu je pričao njegov otac. Zaštitnik njihovog kraljevstva sve čuje, i ako mu iz srca zavališ na tome što čuva kraljevstvo i sve ljude u njemu i ossvrneš se na njegovu veličinu i snagu, ispuniće ti jednu želju. Ali moralo je da bude iz srca...

- Molim ti se, zaštitniče našeg dvora! Andjele koji si na nebu, sa mačem koji razdire oblake i sve oblike života. Počuj me... Zahvaljujem ti se na svemu što činiš za nas, ali sada mi treba pomoć! Možeš li mi pomoći?- pričao je oblacima podignutog mača. Ostali su gledali u čudu, Mislili su da je poludeo.

- Molim ti se, u nadi da ćeš se osvrnuti i na mene, koji ti se nisam često molio. Pruži ruku spasa, moram spasiti deo tvog tela!

Sunce je zasijalo... A oblaci su se pomerili. Plava svetlost se promolila izmedju oblaka. A lovci su gledali kako se Hulandar podiže sa zemlje. Lebdeo je i podizao se sve više i više. Andjeo čuvar je čuo njegov vapaj iz srca. Bila je to magija, u kakvu je čak i Hulandar odbio da poveruje. Ali, morao je jer je i sam sada bio deo nje. Lebdeo je nošen plavom svetlošću. Peo se sve više i više i svakim minutom bio sve bliži pećini ptice džinovskih krila. Konačno je dodirnuo tlo. I nije dugo iščekivao dolazak Kajarija. Ptičurina se pojavila odmah nakon što je on osetio kamen pod svojim nogama. Koračala je nezgrapno ka njemu, a onda se zaustavila. Te plavičaste oči su prodirale u prinčeve. Stajao je mirno i nije dozvolio strahu da ispliva iz njega. Ptica mu se obratila šireći svoj kljun, dok je u kandžama i dalje držala plen. Hulandar je na brzinu skrenuo pogled.

- U ime Konsa, zahtevam da pustiš tog čoveka. On nije tvoje vlasništvo!- ponosno je vikao, držeći mač ka njoj.

Ptica je ponovo pustila svoj glas. Nije htela da pusti plen. Htela je još više. Ustremila se ka Hulandaru sa namerom da i njega zgrabi, medjutm, nije upela. On se vešto sklonio i uspeo da zarije sečivo koje mu je darivao otac, u nju. Ptica, iako božansko biče, nije uspela dugo da odoleva bolu. Pala je na kamen i izdahnula. Princ je zavukao svoj mač za pojas i potrčao da oslobodi lovca.

- Hvala ti...

- Nema potrebe da mi zahvaljuješ. To je moja dužnost. Ipak si ti deo tima.- nasmešio se.

Pre nego što su krenuli da se spuštaju, princ je izvadio mač i pogledao ka nebu. Mač je zasvetleo plavom svetlošću.

- Hvala ti, zaštitniče. Tvoj sam dužnik. Od sada te neću ignorisati.