Galop kopita se nikad nije čuo glasnije. Na belom konju, kojeg su krasile crne pege, sedeo je princ Hulandar. Osećao je kako su mu godine podarile snagu koju je dugo iščekivao. Mač od čelika zadenut za pojas se pomerao u skladu sa hitrinom konja. Jahao je i tren koji je predstavljao oličenje slobode nije hteo da se ugasi. Kopita su se zarivala u šumsko tle, i terala zemlju da se vine u vazduh. Komadići zemlje su poleteli, ali ubrzo se spuštali. Princ je uzdama naredio da konj ubrza. Prelazili su šumsko prostranstvo ne obraćajući pažnju na drveće. Vetar je počeo jače duvati, i grane su pratile njegovu muziku. Iznenada, silueta se stvorila ispred njih. Crnilo se ukazalo u mirnom danu... Konj je istog trenutka podigao kopita i uznemirio se. Princ nije uspeo da se održi u sedlu i pao je na šumsko tlo. Videvši da konj beži ka zamku, uplašen i zadihan, nije mogao ništa da učini. Silueta je i dalje stajala ispred njega. Duh je odlučio da progovori.

- Ti... sii... Hulandar...- upitala je oštrim glasom, ispuštajući hladan vazduh, koji nije ličio na vazduh uzrokovan vetrom. Glas smrti...

Hulandar se beše oporavio od šoka, i uvidevši da ne može savladati utvaru, odluči da joj odgovori.

- Da, ja sam.

- Zadesiće tee... strašnee stvari...

- Kakve?- upitao je uplašeno.

- Videćeš... vremee ćee pokazati...

Utvara je stajala mirno i ispuštala taj oštar glas poput cike. Lebdela je i nije imala nameru da odstupi pre nego što kaže ono što je nameravala...

- Tii... ćeš... umreti...

- Ne, to se neće desiti!

- Smrt ćee te stići... Smrt na vratima...

Princ je video kako utvara nestaje. Ponovo je postalo mirno. Ali u očima Hulandara je vladao strah. Uznemirenost ga nije napuštala. Ono što je čuo mu se duboko urezalo u srce i um. Nije hteo da prihvati to da će umreti. Morao je preokrenuti sudbinu.

Kada je Sunce počelo da se spušta na nebeskom svodu, mladi ratnik je uzeo parče hartije i počeo da zapisuje svoje misli.

Šta bi moglo značiti ono što sam video danas?
Da li mi se zaista bliži smrt? Ne, ne mogu u to poverovati.
Znam da sam odredjen za velike stvari. Otac veruje u mene.
Znam da dolaze teška vremena i da moram izdržati sve što mi život priredjuje na ovom čudnom putu. Gde da koraknem, a da se ne izgubim? Gde da se zaputim, a da ne pogrešim.
Posmatram majku, i ne znam o čemu razmišlja... Ne znam šta joj se kreće po glavi. Ali znam da je neizmerno volim. Neću dozvoliti da se bilo šta desi njoj, ocu, ili bilo kome u kraljevstvu.

Noć je bila nemirna. Mesec je bacao svetlost, koja je unosila jezu u sobu. San koji je Hulandaar sanjao nije bio nimalo prijatan. Košmar se zaputio na mirne vode spokoja. Princ je pomerao glavu. Nemir se uvukao u srce i nije hteo da ispliva na površinu. U crnilu se pojavila slika koja mu nije davala mira...

Zapaljena soba nije bije jedino što je ugledao u tom trenutku. Svi koje je voleo su stajali u jednom ćošku, i nije im mogao prići. U sobu je ušao krilati demon, koji je imao pakostan osmeh na licu. Pogledao je u princa svojim crvenim zenicama i progovorio.

- Oni su sada moji, prinče. Ništa ne možeš učiniti!

Hulandar je hteo da potrči ka njemu, ali ga je vatra sprečila u tome. Ispred njega se stvorio vatreni zid. Plamen je oživeo, a zarobljenici su pustili vrisak, dok ih je demon zgrabio svojm rukama, koje su se raširile. Nestali su u podu.

Probudio se. Oblio ga je strašan znoj. Šta je to upravo sanjao? Koliko će košmaru trebati da se ostvari? Bojao se da samo razmišlja o tome... Noć je spustila zavesu predstave. Bližilo se jutro.