Primaklo se veče, a oni su se prikradali. Nisu hteli da ih primete... Ko zna šta se krije na staroj olupini, i koja čudovišta vrebaju. Buka im nije bila u prvom planu.

- Polako ljudi, polako. Ne želimo da se odamo.- naredjivao je Hulandar.

Plitka voda je pokazivala put ka olupini. Mrak je konačno pokazao svoj pravi sjaj. Zvezde su izašle, a Mesec se šunjao izmedju njih. Mačevi su čvrsto stajali u rukama Hulandara i njegovih ljudi. Poslednji korak još nije nameravao da se ukaže. Pred njima je bila pomalo bleda slika broda, čije je staro i sivkasto drvo prekrivala magla, koja je činila da se strah uvuče u njihove kosti. Hulandaru nikako nije bilo jasno zašto ga je otac poslao na ovu ekspediciju. Jedino je znao da kada kroče na staru površinu palube, više ništa neće biti isto. Nakon dužeg koračanja kroz plitku površinu vode, konačno su stigli. Kristalno čista slika starog broda se ukazala pred njima. Popeli su se na palubu, koju su činile stare i ispucale daske. Princ je gledao u pravcu kabine i pocepanih jedara. Ništa nije ukazivalo na to da trebaju biti mirni... Napeta atmosfera ih je proganjala i nije im dala spokoja. Hulandar se prikradao polako, i kada je stigao do vrata kabine snažno ih j udario nogom. Otvorila su se, puštajući iz grla punog dasaka duboku škripu...

- Čisto!

- Prokletstvo! Ova rupa je praznija od mog podruma.

- Šta si očekivao da nadješ ovde?- okrenuo se Hulandar.

- Dukate.

- Ma daj.

Iznenada nešto je protrčalo iza njih. Hulandar je primetio komešanje.

- Šta je to bilo?- upitao je čovek koji je stražario ispred.

- Izlazite napolje. Znao sam da na ovom brodu nešto smrdi! Prokleti brod!

Stajali su zbijeni jedni uz druge.

- Budite na oprezu!

Nepoznata silueta u noćnoj magli je ponovo protrčala ispred njih. Nisu uspeli da je vide.

- Dodjavola, u šta smo se upustili!

Hulandar je besneo, dok su mu ljudi bili uplašeni. Nisu bili dugo čekali na trenutak kada će se silueta ponovo ukazati.

- Vidite li ovo?

- Šta je to?

Dok su se oni zapitkivali, jedna od silueta je zastala, i pogledala ih je. Bila je strašna. Kostur je ledbeo u vazduhu, prekriven pocepanom sivom tkaninom. Hulandar i jegovi ljudi su stajali su kao ukopani i jedni uz druge. Mačevi su se presijavali na Mesečini...

- Samo mirno, ljudi.

- Proklet da je ovaj brod!

- Smirite se, rekao sam!

Silueta ih je posmatrala još neko vreme, aa onda se vratila na put. Otišla je preko palube u mrak. Za njom se pojavila još jedna silueta i produžila dalje.

- Bežimo odavde, nemam dobar osećaj.

- U redu, krenimo. Popričaću sa ocem. Ne znam kako je utuvio u sebi da možemo naći ovde blago!

Grupa vitezova je potrčala u nameri da što pre napusti stari nasukani brod. Stalno su bili na oprezu, ali su uspeli da zagaze u plitku vodu nakon par trenutaka.

- Zaboravi blago! Ne vraćamo se tamo!

Prošlo je dosta vremena otkako su napustili stari brod. Hulandar je još u oklopu, skinuo šlem i pustio glas.

- Oče! Kakva ti je namera bila da nas pošalješ na onaj brod? Govori!

- Smiri se sine.

- Neću se smiriti sve dok ne dbijem odgovor zašto si nas poslao tamo? Zarad svojih ciljeva?

- Da! Hteo sam da nadješ blago tamo. Taj novac bi nas učinio mnogo jakima.

- Ti nisi normalan! Ta tvoja ambicioznost i pohlepa će nam doći glave.

- Samo radim onako kako mislim da je najbolje za naš narod.

- Nije dovoljno!- pustio je glas Hulandar i izašao van dvora.

Sve je opet postalo tiho kao pre...