Veče je palo brzo, neočekivano. Bila je to najhladnija jesen koju je iskusilo kraljevstvo poslednjih deset godina. Hladne kapi samo što nisu pale. One su oklevale da padnu, kao da su čekale nekoga. A onda je zagonetni stranac prošao kapije zamka. Mirna, jesenja i hladnjikava noć je nagoveštavala promenu sledećeg dana...

Čovek prekriven kapuljačom je lutao zamkom i gledao zaspale čuvare i poneke prolaznike kako ga posmatraju. Zaputio se u krčmu.

- Dajte mi najbolje vino koje imate.- rekao je krčmaru, koji ga je čudno gledao.

- U redu, gospodine.- odgovorio je uzimajući zlatnike.

Čovek je ispijajući vino, gledao ostale ljude kako glasno pričaju i smeju se. Ispod kapuljače su se skrivala dva mrka oka, koja su krila mnogo tajni.

- Mogu li da Vam se pridružim?- upitao je Hulandar, sevši kraj stranca.

- Naravno.- usne su se pomerile, stvarajući glas koji kao da je nestajao u vazduhu.

- Dajte i meni jedno vino.

- Naravno, prinče.

Stranac, čim je čuo ove reči, je rekao nepromenjenim glasom.

- Vi ste princ?

- Da, Hulandar. Drago mi je.- rekavši mu, pružio mu je ruku, ali stranac je zadržao hladan pogled i opreznost. Hulandar je bio začudjen ovakvim ponašanjem.

- Princ Kronsa... Sutra nećeš videti Sunce.

Rekavši to, ustao je i izašao. Hulandar je sačekao da izadje, i htede da ga prati, jer ga je znatiželja savladala. Ali čovek je nestao. Što je još čudnije, Hulandar nije video ni otiske u blatu. Trebalo je da su tu. Medjutim, nije ih bilo.

- Baš čudno.- rekao je krčmaru.

- Ah, i vi ste pod tim utiskom?

- Šta je hteo onaj čovek?

- Samo vino. Ali i meni je izgledao čudno. Niste jedini koji je primetio tu hladnoću. Ova krčma je inače topla, najtoplija u celom kraljevstvu. Dajem srce i dušu da se toplota zadrži ovde. Bez toplote, krčma nije krčma. A taj čovek kao da ju je oterao na tren. Pazite se...

- Hoću.- reče Hulandar.

Ovo je morao da zapiše u svom dnevniku, jer mu je sve izgledalo suviše čudno.

Video sam čoveka koji mi je na prvi pogled ulio strah. Kao da se nešto krije u njemu, neka iskra, nešto zastrašujuće. I kao da je znao sve tajne o meni... Rekao mi je da neću videti Sunce. Šta je mislio pod tim? Šta se krilo izmedju tih redova? Plašim se da se nešto ne desi mom ocu i majci. Moram ih zaštiti. Kao da je magija pokucala na vrata...

Jutro koje je Hulandar ugledao svojim očima, je odmah odalo naglu promenu. Bio je mrak. Snažni mrak, koji je mišicama uhvatio oblake, plavetnilo... I Sunce. Najsjajnija zvezda na nebu je nestala! Crni krug ju je prekrio i nije hteo da je pusti.

- Šta za ime sveta?

Hulandar je naglo skočio, obukao se i izjurio iz dvora. Mogao je da vidi masu ljudi koji negoduju. Njegov otac je stajao ćutke, grlivši kraljicu.

- Oče, šta se desilo?

- Ne znam, sine. Ovo je magija koju ne mogu da objasnim.

- Znao sam da ima nešto loše u tom čoveku!- otelo se princu.

- U kom čoveku?- iznenadio se kralj.

- Juče sam posetio krčmu, kao što to uvek radim. A onda sam zatekao čoveka u kapuljači, kako gleda krčmara, dok je svojim starim rukama držao čašu. I rekao mi je nešto, čim je čuo da sam princ.

- Šta?- uplašeno je upitao kralj.

- Rekao je da sutra neću videti Sunce.

Kralj i kraljica su zanemeli na ove reči. Misteriozni stranac je bio nalik na virus, koji se proširio po celom kraljevstvu. Kao da je kletva bačena.

- Nisam mu video lice. Samo je to rekao i otišao.

- Kao da je neko poslao čarobnjaka da nas uništi. Imamo mnogo neprijatelja, koji bi voleli da sravne naše kraljevstvo sa zemljom, ali ko bi se usudio da na ovakav način to uradi?-pitao je kralj.

- Oče, dajem ti obećanje. Naći ću tog čoveka i obračunaću se sa njim. Ova kletva mora biti skinuta!

Nije slušao šta mu otac i majka govore, već je odmah potrčao do štale, gde je spavao njegov verni beli pratilac. Tragovi kopita su se ubrzo ocrtali kod kapije zamka. Hulandar je bio pun besa. Morao je što pre da pronadje tog misterioznog stranca, iako nije znao gde da ode. Konj ga je odneo u ogromno šumsko prostranstvo na samom severu, čija su drveća činila neprohodni put. Ipak on je zašao unutra. Trčao je, vodjen čudnom intuicijom. I ona ga je dovela do čoveka, koji je sedeo naslonjen na drvo, blizu veoma prozirne reke, blizu srca šume. Hulandar je sišao sa konja i nakon par minuta, prepoznao je stranca sa kapuljačom. Virus je bio otkriven. Hulandar je izvadio mač...

- Napokon sam te našao, čarobnjače! Govori dok ti nisam prerezao grkljan! Ako je to način da skinem kletvu, neću oklevati!

- Zar misliš da će ti taj gnev u maču i duši pomoći da skinešt tamu sa Sunca, i strah? Ne verujem.- hladno mu odgovor stranac.

- Nemoj se šaliti samnom. Reci ko te je platio? Ko je uzrokovao ovu klevetu u mojoj zemlji?!

- Ja sam to uradio.

Hulandar se još više razbesneo.

- Zašto? Ko ti je dao pravo da tek tako udješ i baciš tu ogavnu kletvu?

- Niko. Hteo sam da ti dam upozorenje. Da se ne zavlačiš u tajne koje ne znaš.

Hulandar je zamahnuo mačem i htede da ga preseče, ali je čarobnjak nestao. Mantil sa kapuljačom se spustio na zemlju. Hulandar je video kako se Sunce oslobadja crnila. Opet je sijalo i bacalo zrake kao pre. Upasavši mač, popeo se na konja. Nakon par sati ušao je u dvor, gde je kralj sedeo, a na licu mu se videlo olakšanje.

- Oče...

- Sine, uspeo si. Ne znam kako, ali uspeo si.

- Da... Pronašao sam ga i nije hteo ništa da mi kaže, Ali sigurno ga je neko debelo platio.

- Neprijatelji vrebaju sa svih strana. Moramo biti oprezni.- reče mu otac.