- Ako budeš imao priliku da iskusiš te talase, veruj mi, nećeš se pokajati.

- Zašto?

- Jer je to more koje krije mnogo tajni.- rekao mu je.

- U redu, ali šta je toliko posebno kod njega?- upitao je Hulandar.

- Priča se da more ima tragove zlata na površini. Možeš li da zamisliš? Gledaš plavetnilo sa tragovima zlata...

- Daj, oče, zar možeš imati tako bujnu maštu?

- Veruj mi sine, do tog mora se teško dolazi. Zato je u moju maštu teško poverovati. Ali, nadam se da ćeš kroz par dana imati priliku da se uveriš u njegovo postojanje. Krenućeš sa najboljim ljudima. Najboljim mornarima. I molim te, ako naidješ na more Mornara, možeš i mi doneti zlatnu vodu?

- Naravno, oče. Ali još uvek mi je teško da poverujem u te priče o moru sa zlatnom vodom.

- Sine, znam... Ali kada ga vidiš svojim očima, bie ti teško da skineš pogled sa te prelepe vode. Samo se pripazite, ima mnogo opasnosti tamo, ne verujem da je more potpuno mirno. Ko zna šta još legende kriju...

Nakon par dana, krenuli su na put. Hulandar je još jednom isplovio. Ovog puta imao je iskustva. I nije se plašio. Brod je isplovio u nadi da će nabasati na zlatnu površinu mora. Putovali su petnaest dana, polako gubeći nadu da će se bilo šta promeniti. Nisu mogli da zamisle to more Mornara. To je bilo teško zamisliti, a kamoli da oči to dožive. Medjutim šesnaestog dana, zahvatila ih je strašna oluja. Jedra su se počela pomerati, a more je bilo sve nemirnije. Nebo je postajalo mračnije.

- Dodjavola! Ne dajte se ljudi!

Borili su se koliko su mogli, ali je oluja bila snažnija. Talas ih je zapljusnuo, a oni su se našli na suvom. Opet je bila tišina. Mir... Hulandar nije mogao da veruje. Gledao je razvedreno nebo i nije mogao da veruje. To je jednostavno bilo jače od njega.

- Šta se desilo?- upitao je jednog člana posade.

- Ne znam, gospodine. Kao da smo u drugom svetu. Ovo nije naš svet sigurno.

Svi su bili toliko zauzeti gledajući u nebo koje je bilo pomešano sa plavom i svetlo zelenom bojom.

- Vidite, ljudi! Površina vode...- Hulandar je usmerio pogled ka morskoj površini ispod njih.

Zlato je plivalo na njoj. Hulandar i njegovi ljudi su se našli u čudu.

- More Mornara...

Uživali su u trenutku koji je bio pred njima. Ali taj trenutak nije mogao da bude sasvim miran. Hulandar je video kako se jedan član posade pretvara u zlato, nakon što ga je zapljusnula kap zlatne morske vode.

- Udaljite se od ograde brzo! Ovo more je prokleto!

- Kako ćemo se vratiti?- uplašeno je upitao mornar kada su se udaljli.

- Ne znam... Ali ne mogu da verujem da nas je otac poslao u smrt.

- Kralj je zaista poludeo!

- Kada dodjemo kući, očitaću mu lekciju. Ja i najbolji članovi posade da poginemo od strane zlatnog mora? Nikako! To neću dozvoliti. Okreni kormilo. Idemo južno! Ima da nadjem one olujne oblake!

Hulandar je kipteo od besa. Nije imao prilike da dugo drži bes u sebi, jer je ga je preplavio strah. Ispred njih se pojavilo ogromno čudovište, prekriveno zlatnim mrljama. Džin je urliknuo i pogled usmerio ka sitnom brodu. Pružio je prst ka mornarima.

- Nećete proći živi!

Njegov užasan glas je istog trenutka uneo jezu u ljude, koji su samo pokušavali da dodju kući i pobegnu iz magičnog sveta zlatnog mora.

- Ko si ti?- upitao je Hulandar.

- Čuvar zlatnog mora! Osudjeni ste na propast!

Sledeće što su Hulandar i najhrabriji mornari kraljevstva ugledali jeste osrtvo ispred njih. Brod je bio nestao. Njegovi delovi su bili na površini i u dubini vode. Princ je pogledao iza sebe... Voda je bila obična. More je bilo mirno i zlato nije plivalo na površini. Živi su!

- Ljudi, ne znam kako, ali uspeli smo. Ali otac će mi platiti! Ovo je naša zemlja siguran sam!

- Andjeo nas je još jednom spasao...