Bjanka

Miris najlepšeg parfema ispunjava moje nozdrve dok osećam tvrdoću čini mi se muških ruku, osećam kao da lebdim. Otvaram oči na tren susreći se sa najlepšim smeđim očima koje me prodorno gledaju. Ne vidim mu jasno lice, ali crte koje uspevam da vidim ostavljaju utisak opsnog muškarca. Jednog od onih koji znaju šta hoće i uzimaju to bez milosti.

"Ovo je prokleto najlepši san. Izgleda da postaješ moja fantazija."

Prommljam sanjivo gledajući u te prodorne oči.

"Uredu je otvorila je oči. Kreni za mnom i ponesi ključ njenog stana."

"Ali kako će otići do stana, lift ne radi,a mislim da gospođica Bjanka nije u stanju da se popne na zadnji sprat."

"Hodaj samo ispred mene, ja ću je odneti."

Pokušavam da držim otvorene oči, ali postaju sve teže, čini mi se kao da gore. Hajde otvori oči, pogledaj ga. Bodrim sebe ali ne uspevam. Osećam tvrdoću muških grudi. Jesam li ja to naslonila glavu na nečije grudi? Hajde Bjanka otvori oči. Bodrim sebe, ali bezuspešno. Osećam mekoću kreveta tren pre nego što utonem u duboki san nastavljajući da sanjam najlepši san. Alarm pišti najavljujući vreme za novi radi dan, zatvorenih očiju lenjo pretražujem rukom noćni stočić tražeći telefon ne bi li ugasila alarm. Alarm uporno zvoni izazivajući u meni bes. Gde je taj telefon? Želim još malo da ga sanjam, možda ću uspeti da mu vidim lice. Govorim sama sebi dok još uvek ne otvaram oči iz straha da će san nestati. Alarm uporno zvoni sve jače dok glava počinje da me boli sve jače. Otvaram oči te ustajem tražeći prokleti telefon, nakon što ga pronađem u torbici u dnevnoj sobi, skuvam sebi kafu te sednem kraj prozora kao i svakog jutra. Ali ovo jutro nije kao i svako do sada, ovo jutro je drugačije od svih.
Zašto sam još uvek u odelu koje sam nosila na poslu, i zašto mi je prokleto telefon ostao u torbi? Šta se desava? Razgovaram sama sa sobom dok gledam u svoju garderobu uputeći se ka ogledalu. Jebote? Uzviknem glasno. Šta se sa mnom desilo? Da li je moguće da me je umor toliko savladao da se ne sećam kako sam dospela u krevet. Ja nikad ne bih zaspala obučena ne skinute šminke. Razmišljam u sebi dok gledam svoje razmazano lice u ogledalu. Skinem sve sa sebe nervozno te se uputim pod tuš. Dok stojim pod tušem kroz glavu mi prolaze slike kao kroz maglu. Padam u njegove oči, nosi me, i slike nestaju. Je li ovo bio san ili stvarnost? Razmišljam dok mi voda kvasi lice i telo. Zašto mi taj muškarac ne izlazi iz glave? Zašto ga osećam svuda? Zašto mi se priviđa? Zašto ga sanjam? Dok postavljam sebi pitanja šminkajući se iz misli me trgne telefon.

"Da?"

Javljam se pomalo besno, jer ovaj dan mi je započeo tako konfuzno.

"Ovog jutra nema muzike?"

Oglasi se muški promukli glas. Onaj isti koji me je nazvao ludačom. Odaljim slušalicu gledajući u nju zbunjeno te je približim polako.

"Molim?"

Izustim jedva čujno. Ali veza je prekinuta. Ma jel mene neko zeza? Izađem u hodnik zgrade te se proderem besno.

"Ludaku sad ćeš videti kako se neko izluđuje."

Okrenem se zalupivši vrata te pustim muziku glasno. Muzika je odjekivala stanom dok sam ja privodila šminkanje kraju. Napokon sam bila spremna te se uputim ka garaži tražeći svoj automobil. Gde sam ga dođavola parkirala? Izustim u trenu kad zapazim svoj automobil dok mu prilazim zapazim zakačenu karticu na brisaču.

"Pohlepna si gospođice. Uzimaš bez dozvole. Smeo potez, ali ne tako pametan. P.S. promeni repertoar muzike i pazi šta želiš."

Uzdahnem besno te pogledam na sat. Pola osam je nemam vremena da se vratim do recepcije. Večeras ću se pozabaviti tobom. Izustim dok skidam karticu bacajući je na suvozačevo sedište. Dok jurim gradom razmišljam kakva je to nadmenost, drskost, sebičnost. Kakva je to osoba? Na tren mi se pred očima pojave iste slike koje su se pojavile dok sam se tuširala. Iz misli me trgne zvuk sirene. Nagazim na gas žureći ka poslu. Dok koračam ka liftu ne zatičem devojku od juče, nastavim ne obraćajući pažnju. Nakon što pritisnem dugme ne bi li se lift pokrenu uočim zgodnog atletski građenog muškarca plave kratko ošišane kose kako trči ka liftu.

"Zadrži ga!"

Poviče te zadržim lift u koji on uleti te izdahne.

"Jebote ispao sam iz kondicije."

Izusti te podignu pogled susretajući se sa mojim očima. Nabaci zavodnički pogled te mi pruži ruku.

"Sergej."

Osmehnem se te prihvatim njegovu ruku.

"Bjanka."

"Radiš ovde Bjanka?"

Upita me dok mi pogledom prelazi po telu odmeravajući me. Zagladim suknju te izustim.

"Da. Od juče sam asistent gospodina Gregorijeviča."

Nasmeja se zadovoljno te mi uzvrati.

"Odlično, baš sam se ka njemu zaputio."

Lift se otvori te me on propusti, verovatno odmeravajući mi zadnjicu. Nataša se ukoči te pocrvene. Dok je prolazio kraj nje javljajući joj se šarlatanski.

"Ćao srce."

Nataša ga otprati pogledom crvenog lica te u trenu kad on uđe u kancelariju ona izdahne.

"Nataša šta ti je?"

Upitam je smejući se, zadirkivajući je, jer se zacrvenela kao tinejdžerka.

"A da ne pitaš?"

Slegnem ramenima osmehivajući se te se uputim ka kancelariji. Ubrzo mi se pridruži i Nataša te krenemo sa radom. Sati su proleteli, opet ništa nismo jele. Telo i koncentracija su počeli da me izdaju.

"Nataša svesna si da radimo posao koji nije rađen zadnjih godinu dana možda čak i više. Ko je bio zadužen za ovo? Nije uredu, ubijamo se od posla pokušavajući da završimo posao koji neko nije radio čitavu godinu."

Izustim već besno.

"Ako uskoro ne popijem kafu srušiću se."

Dodam te se vratim poslu. Nakon deset minuta pojavi se Sergej sa kesama i kafom. Nataša se nakašlja te pocrvene.

"Pa dame mislim da Vam je vreme za pauzu. Uzeo sam Vam ručak i ako je već vreme večere."

Izgovara dok vadi pakovanja hrane dok ja posežem uzimajući mu iz ruke kafu. Isprati me pogledom te se osmehne.

"A hrana?"

Odpijam gutljaj kafe te uzdahnem.

"Ako ne nadoknadim kofein bojim se da neću biti svesna kroz par minuta."

Na moju izjavu se zasmeje glasno sedajući preko puta nas. Dok pruža porciju Nataši potom meni i na kraju vadeći za sebe.

"Pa Bjanka kako ti se čini ovde?"

Upita neobavezno stavljajući zalogaj u usta.

"Toliko sam opčinjena nekim stvarima da jedva čekam da se direktoru oslobodi malo vreme ne bi li mogla da mu kažem."

Izustim ljuto u tom trenu me Nataša gurne kolenom davajući mi znak da zaćutim. Okrenem se ka njoj te nastavim.

"Ne guraj me. Neću da ćutim. Nije pošteno. Uredu ja sam ovde dva dana, ali ti si duže. Pogledaj nas dva dana radimo posao koji neko nije radio godinu dana pokušavajući da završimo sve za par dana. Radimo nemoguće."

Završim, na moje izlaganje Nataša iskolači oči pokazivajući mi ka Sergeju.

"Šta?"

Upitam. Te pogledam u Sergeja koji se smeje zabavljajući se.

"Šta je tebi tačno smešno?"

Upitam ga besno.

"Deo gde jedva čekam da sve to kažeš ali predlažem ti da to kažeš vlasniku. I onako ga upoznaješ uskoro."

"Jako smešno."

Izustim te uzmem deo papira pružajući mu. Isprati me pogledom te se zagleda u mene zbunjeno.

"Hajde vickasti advokatu, pošto ti je tako zabavno ovo je tvoj deo."

Nataša se zakašlja dok Sergej gleda u mene potom u papire sa nevericom. Dok ja udaram blago po leđima Natašu. Nasmeje se glasno te izusti.

"Čekaj ti zahtevaš od mene da radim sa Vama?"

Podignem obrvu te se naslonim na sto gledajući ga u oči.

"A šta će ti faliti ako pomogneš koleginicama? Očigledno imaš previše slobodnog vremena obzirom da se šetkaš ceo dan firmom."

Ovo ga još više zasmeje te se uhvati za stomak.

"Sad razumem."

Izusti kroz smeh.

"Šta razumeš?"

Upitam zbunjeno dok se posvećujem hrani.

"Ma ništa. Nego reci mi kako si zaključila da sam advokat ili ti je Nataša rekla?"

Upita upirući viljušku ka Nataši gledajući je.

"Umem da prepoznam ko je šta, ko se čime bavi. Recimo da imam tu neku posebnu moć prepoznavanja."

Uzvratim posvećivajući se hrani.

"Hm, videćemo."

Uzvrati te se posveti poslu pomagajući nam. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali kičma me je opominjala da sam na izmaku snage. Podignem pogled te primetim da Nataša i Sergej spavaju naslonjene glave na stolu. Izvučem telefon te ih uslikam. U trenu se oglasi zvono Sergejevog telefona. Lenjo podiže glavu javljajući se te napusti kancelariju. Dok ja budim Natašu sklanjajući papire jer za danas je dosta. Uputimo se ka izlazu dok Sergej šeta hodnikom i priča sa nekim nervozno.

"Jebeno terorisanje. I jebeno mi je sve jasno."

Glas mu nije besan, više je to bio ton zabrinutosti i zabavljanja. Prilazi nam te pritiska dugme za lift.

"Važi, da. Da. Jeboteee sa njom sam."

Zaurla nervozno, zbog čega se ja i Nataša pogledamo zbunjeno. Prekinu razgovor praveći se kao da se ništa nije desilo. Dok nas lift odvozi razmišljam možda je govorio o svojoj devojci te pogledam tužno Natašino lice. Očito je isto pomislila. Moje misli prekida lift koje se otvara te napuštamo polako zgradu. Pre nego što izađemo Sergej povika.

"Gospođice zaboravih da Vam kažem sutra je zakazan sastanak u glavnoj firmi, vidimo se ujutru."

Izusti te nam mahnu.

"Čekaj kako? Nismo sve završile."

Povičem uspaničeno na šta on slegnu samo ramenima, namignuvši te se izgubi. Dok se Nataša i ja gledamo nemo. Okrenem se te se zaputim nazad u kancelariju uzimajući papire. Potom se vrativši Nataša stoji kraj automobila čekajući me.

"Nećeš valjda raditi cele noći?"

Upita me zapanjenog izraza lica.

"Hoću."

Izustim te startujem automobil uputivši se ka Natašinom stanu.

"Vozi kod tebe, radiću sa tobom."

Izusti samouvereno što izazva u meni radost. Klimnem potvrdno glavu te nas odvezem. Nakon što nam skuvam dovoljnu količinu kafe, naručim picu te se zaputim sa šoljama ka terasi. Noć je bila divna. Nataša mi se pridruži sa papirima te izvuče svoj telefon.

"Neće ti smetati ako pustim muziku?"

Upita me.

"Slobodno."

Izustim te dodam glasnije.

"Što glasnije."

Nataša pusti muziku te se bacimo na posao. Natašina play lista se sastojila od srceparajućih pesama od kojih mi na tren prođu one iste slike pred očima kao jutros.

"Osećaš upitam Natašu?"

Moj glas je zadrhtao u trenu dok mi je telo obuzela jeza.

"Šta?"

Upita zbunjeno.

"Taj miris, osećaš li?"

Upitam je drhtavim glasom. U tom trenu se oglasi zvono.

"Da, sigurno je pizza."

Uzviknu te se uputi ka vratima dok ja ustajem dolazeći do kraja terase podižući pogled zagledam se u zvezdano nebo. Postoji li on? Prošapćem te udahnem duboko puneći pluća tim neverovatnim mirisom. Iz misli me trgne Nataša koja izlazi sa picom i osmehom.

"Hajde."

Izusti uzimajući parče. Nakon što smo večerale vratimo se poslu. Klavir. Začuje se ista ona melodija kao i one noći. Ustajem te se zagledam u stan pored. Opet ista scena, svetlo je smenjivalo razne boje u taktu muzike, ali osećala sam opet taj miris. Sigurna sam da osećam taj miris.

"Šta si rekla?"

Upita me Nataša zbunjeno.

"Ništa, kažem sad imamo i opuštajuću muziku pa možemo opuštenije raditi."

Nataša se osmehnu te uzvrati.

"Ja bih uz ovu muziku radila sve sem posla."

Njena izjava me nasmeja dok mi kroz misli prolazi onaj pogled, onaj miris, one ruke. Protresem glavom te se posvetim poslu. Nakon cele noći rada uputim se ka kupatilu ne bi li se istuširala pre nego što probudim Natašu koju je muzika klavira uspavala nakon deset minuta. Nakon što se istuširam i skuvam kafu probudim je te izađem ovog jutra na terasu ne bi li popila kafu. Potreban mi je vazduh kako bih ostala trezvena i usredsređena. Dok otpijam gutljaj kafe začujem poznati glas.

"Krećem, samo da pokupim..."

Ostalo ne uspevam da čujem ili sam i ovo umislila.

"Hej, ipak nismo završile sa poslom."

Izusti Nataša pridruživajući mi se na terasi. Slegnem ramenima te otpijem veći gutljaj kafe gledajući u daljinu. Nakon što smo obavile jutarnju rutinu, Nataši dam da izabere iz mog garderobera šta želi dok se ja odlučim za pantalone sa dubokim strukom koje prate liniju mog tela dok se od kolena šire, oblačim belu košulju i crni strukirani sako. Kosu sam vezala u nisku punđu, našminkala sam se stavljajući crveni karmin i naočare koje su ostavljale utisak ozbiljne poslovne žene.

"Spremna sam."

Izustim uzimajući tašnu dok me Nataša nemo gleda.

"Šta nije uredu?"

Upitam je zbunjeno.

"Sve je savršeno. Samo kako možeš izgledati kao da si upravo izašla iz salona lepote nakon što si cele noći i celog dana radila bez trunke sna."

Osmehnem se te joj se zahvalim. U trenu kad joj zazvoni telefon.

"Da, uredu izlazimo."

Izusti.

"Hajde gospodin Sergej je došao po nas."

Obavesti me te se zaputi ka vratima. Dok ja zaključavam dobacim joj zbunjeno.

"Kako je znao gde živim? Mogla sam nas ja odvesti."

Slegne ramenima te izusti.

"Ne znam. Tako je naredio vlasnik."

Nakon što se smestimo u automobil uočim još jednog muškarca podjednako lepog kao i Sergej. Ovaj je bio previše kratko ošišan i razvijen. Okrenu se te me prostreli svojim pogledom. Kunem se uplašila sam se na tren tog pogleda.

"Ja sam Maksim."

Izusti grubim glasom i prekog pogleda od koje se ledila krv u žilama.

"Bjanka, ovo je Nataša."

Izustim te pokažem ka Nataši.

"Nju znam."

Izusti kratko i odsečno. Jebote šta je ovo. Primetim Sergeja koji me gleda u retrovizor smejući se.

"I Bjanka šta kažu tvoje posebne moći? Čime se Maksim bavi?"

Upita smejući se i zabavljajući se. Dok ja razmišljam šta da odgovorim, a da ga ne uvredim. Na čoveku vrišti ja sam kriminalac i to ne neki nego onaj najgori. Nasmešim se te izustim.

"Bibliotekar, sigurna sam sto posto."

Automobilom se začuje gromoglasan smeh svih, čini mi se da se čak i Maksim nasmejao. Sergej zaustavlja automobil dok se svi još uvek smeju mojoj izjavi.

"Dobro jutro gospodo."

Njihov smeh prekida visoki najlepši markantni muškarac, smeđih prodornih očiju u kojima se gubim istog trena dok mi srce ubrzano lupa. Bože te oči, to je on. Odmerim muškarca koji stoji preko puta mene zbog koga ostajem bez daha. Odelo mu stoji savršeno dok se ispod naziru mišići. Ispod košulje koja mu je bila uska su se jasno nazirale čvrste muške grudi i isklesane pločice. Uredno ošišana kosa, i brada od dva dana lepo sređena. Jaka vilica mu se stezala dok me je gledao direktno u oči. Pruža mi ruku, idalje gledajući me u oči. Ovaj muškarac je postao moja seksualna fantazija, on je hodajući seks. Nakašlje se još uvek ispružene ruke.

"Aleksandar, kako je Vaše ime koleginice?"

Upita me glasom od kog mi zaklecaju kolena. Ima li na ovom čoveku išta što ne mami na greh. Sigurna sam da je to muškarac iz noćnog kluba, čini mi se da sam i ovaj glas čula, i taj miris. Taj poseban, jedinstveni miris. Ovo se ne dešava. Da li umišljam? Jer on se ne ponaša kao da me je ikad sreo. Ludim li?

"Bjanka, drago mi je."

Odgovaram drhtavim glasom pokušavajući da skinem pogled sa njega. Nasmeje se krajičkom usana zadovoljno i nadmeno.

"Oh moje je zadovoljstvo gospođice Bjanka."

On je jednim pogledom uspeo da mi pomeri svet.