Hvala ti što si bila tu i što si otišla kad nije bilo potrebe da budeš tu. I što si se vratila kad niko nije bio tu.
Već sam bio navikao da preda mnom blediš i nestaješ kao i onaj osećaj letenja. Lako je i teško pisati o tebi. Lako je napisati da si tu i da te volim. A teško je napisati kad nisi tu i kad te uprkos tome volim. Uprkos mojim naporima da se grčevito držim uz tebe, ti me teraš od sebe i letiš poput svetlosti. Držim te na dlanu, a već u sledećem momentu si kilometrima daleko od mene. Ne puštam te, ali tebe niko ne može da drži. Ti si sloboda. Ja želim da budem kao ti. Želim da te pratim i da te volim i da budem tu kao što si bila i ti. Ali tebe nema, bezimena, ti i dalje letiš i ne dozvoljavaš ni meni, a verovatno ni gorem ni boljem od mene da te drži u zlatnom kavezu sopstvene ljubavi. Ti to i ne zaslužuješ. Niko od nas ničim ne zaslužuje tebe.
Ja ne znam ko si. I ne znam kako ti je ime. Ali znam da si bila tu. Hvala ti. I nemoj me zaboraviti, zamoliću te, jer ja sigurno neću zaboraviti tebe. A treba mi neko da me se seća.