Flashback

Strah. Vrisak. Smrt. Vatra. Sa ove četiri reči se može jednostavno opisati slika pred nama. Kraljevstvo Vilenjaka je bilo u potpunom haosu. Ljuta vatra je izjedala drveće i domove, deca su vriskala i plakala, njihove majke su ih držale za ruke i vodile ka kapiji grada Pourea, dok su borci pokušavali da se suprostave velikom i moćnom zmaju Brinsopu.

Ali ne vredi: zmajeva tamno plava koža, tamna kao noć je bila neprobojna. Kao štit od čelika. Pokušali su da ga streljaju, da bacaju koplje, i ko zna šta još: ali nije uspelo. Brinsop je ubijao, prosipao vilenjačku krv, spaljivao ih, i nakon što je većina vilenjaka pobeglo: počeo je da kruži oko najviše kule, na kojoj se nalazio prsten Eligus, simbol kraljevstva vilenjaka.

Zgrabio ga je svojim kandžama oštrim kao koplja, i upao u riznicu kraljevog zlata. Dvanaestogodišnji dečak Malin je trčao sa ostatkom vilenjaka, pravo u šumu. Trčao je i trčao, dok ga umor nije savladao. Zastao je na sekund da dođe do vazduha, dok su vilenjaci protrčavali pored njega. Vriska ljudi se smirila, i sada se samo moglo čuti blago pucketanje vatre malo dalje od šume.

Ali nešto je stvaralo zvuk koji se mešao sa zvukom vatre. Šuškanje žbunja. Malin je skupio hrabrost i pogledao šta se nalazilo iza žbuna. Tu se nalazila mala beba zmaja, svetlo-tirkizne boje, i očiju, koje su pratile svaki dečakov korak. Zmaj je bio mali, i veoma uplašen, i uopšte nije bio kao onaj koji je tada uništavao grad Poure.

Malin se sažalio na jadno stvorenje. Uzeo ga je i stavio u svoju torbu, užurbano trčeći ka ostalim vilenjacima. Nije ni sumljao da ga užasna, krvoločna bića po imenu Sairi sve vreme posmatraju.