april, 1715.

Edinburg

Noć je bila mračna i prepuna elektriciteta baš kao i nebo iznad Edinburga, a u elitnoj sobi za kartanje Hauard hausa, mesta poznatog kao 'kuća zabave', sve je prštalo od napetosti.

Partija Poka, nove igre nedavno pristigle iz Francuske, bližila se kraju, a grof  od Argila, Edvard Logan Gordon strpljivo je čekao trenutak u kome će do poniženja poraziti jedinog preostalog protivnika, grofa od Bortvika. Ljigavac je to zaslužio onog trena kada je Edvard čuo šta ulaže u poslednje, odlučujuće deljenje.

Inače je poštovao jake igrače i u hazaderskom duhu gubitak je, iako je retko gubio, smatrao delom igre i izazova. Međutim, lord Bortvik bio je najodvratnije biće sa kojim je ikada imao priliku da zaigra pa je i poštovanje izostalo.

Iako dobar igrač, Bortvik je bio gramziv do bola, proračunat u igri, ali bez ikakve kontrole nad sobom kada je trebalo da razmišlja o drugima.

Titulu je nasledio od nedavno preminulog vremešnog brata koji, iako se u kasniim godinama naprasno oženio mladom ženom, nije uspeo da ostavi naslednika za sobom. I upravo su sva otuđiva imanja, zajedno sa novcem i udovicom prethodnog grofa, zbog koje je Argil ponajviše i pristao na još jednu 'ruku', bila u igri.

Svi su pričali da je gramzivi Remzi nasleđivanjem titule konačno dobio ono za čim je žudeo, ali Edvard je znao, osetio je to u njegovom pogledu, da je Bortvikova najveća žudnja i strast zapravo bila kocka i moć koju donosi preuzimanje dobijenog novca, zlata, menica ili tapija. Rečju, menjanje tuđih života i upravljanje istim. Zato je noćas i išao na sve ili ništa, nadajući se da će ipak biti sve.

Bio je nadaleko poznat kao kockar koji ne gubi, ali iznad njegovog imena stajalo je jedno teško savladivo – Edvardovo.

Tako će i ostati jer grof od Argila, mirnim rukama i još mirnijim izrazom lica upravo je otvarao svoje karte na zaprepašćenje svih prisutnih. 'Boja' ga je često htela, ali noćas je pored kartaške veštine imao i sreću jer rojal fleš su dobijali samo retki i najbolji. A on je bio taj.

Tri plemića koji su nešto ranije izašli iz igre izgubivši novac i imanja za čiji gubitak nisu previše marili jer su ih na kocki i dobili, posvetili su se prvoklasnim kurvama koje je vlasnik ovog mesta nudio uz vrhunski viski i najbolji duvan.

Do trenutka otvaranja karata nije ih bilo briga za ishod partije. Međutim, sada su i oni, baš kao i neuke kurve, nemo zurili u sto prekriven zelenom čojom na čijoj sredini je bila pozamašna gomila koja je predstavljala ulog, a iza koje je, sa Argilove strane, bio položen niz najjačih karata u ovoj igri.

„Varao si!", zagrmeo je Bortvik nakon što mu je do mozga konačno doprlo da je izgubio.

Momak koji je delio karte uvređeno je frknuo i odgovorio umesto Edvarda čija se usna neznatno savila u cinični osmeh.

„Sve je bilo po pravilima igre i vi to dobro znate, moj lorde."

„Vraga je bilo po pravilima! Ova svinja je varala!", uperio je prstom u Argila dok mu je lice postajalo sve crvenije, a kapi znoja su se grupisale po čelu, iznad tanke gornje usne i po debelom vratu.

Istini za volju, grof od Argila se po svojim navikama i životnom stilu mogao uporediti sa puno životinja, ali svinja nije bila među njima. Zavisno od situacije, bio je čistokrvni pastuv, vešti vuk, hrabri planinski lav, pa čak i neustašivi medved, ali nikada nije bio među životinjama koje su bile svaštojedi i svojim navikama i izgledom su podražavale prljavštinu, neumerenost i zadriglost.

„Poslednje deljenje si sam tražio, Bortviče, a s obzirom na to da si pored imanja i sveg zlata koje poseduješ uložio i jedan ljudski život, razumljivo mi je zašto se ljutiš. Međutim, to me neće sprečiti da ovog trena uzmem svoj dobitak, a isto tako i da pođem sa tobom do dvorca u kojem si se, kako čujem, fino odomaćio i preuzmem ono, odnosno onu, koja se tamo nalazi." Edvard je zanemario uvredu i nedužno slegnuo ramenima kao da su ovakvi dobici bili uobičajeni za njega. A istina je da nisu. Pojma nije imao šta će da radi sa nekakvom udovicom, ali nije se tim zamarao jer je znao šta Remzi neće raditi sa njom. A video mu je u očima koliko je želi.

„Uzmi gomilu koja je pred tobom i nestani", dreknuo je Remzi naivno verujući da će Argil odustati od njegove snahe. Dođavola, na stolu između njih nalazilo se bogatstvo čiju je vrednost znao čak i bogati gad kakav je bio mladi grof. Nju mu neće dati! Jer, hteo ju je za sebe! Mladu, lepu i skoro netaknutu Merid! Ženu zbog koje je proveo puno besanih noći zamišljajući je u krevetu svog ostarelog brata; zamišljajući da je on taj koji dodiruje biserno belu kožu, gnječi njene jedre grudi i udiše mirisnu vlagu između njenih nogu.

Merid je bila od onih žena koje prividnom hladnoćom privlače muškarce. Tako je privukla i zaludela matorog Daglasa, tako se ponašala prema njemu koji joj je sada bio zaštitnik, ali Remzi je znao istinu o njoj. Bila je ćerka vatrene sluškinje i kopile razvratnog vojvode, a krv nije voda. U njoj je morala teći bludna reka vrele krvi i Bortvik je imao osećaj da bi uz pravi podsticaj mogao da poruši branu koju je grčevito utvrđivala, a onda da nesputano uživa u bujici strasti koja bi iz nje provalila.

Čak i sada dok je tupo gledao u predatorski sužene Argilove oči, u izgubljeno bogatstvo i bio svestan mogućnosti da zbog privremenog gubitka razuma izgubi i Merid, Remzi je među nogama osećao prekomerno uzbuđenje, a pljuvačka mu se obilno lučila u ustima.

„Bortviče, ulog si odredio bez da sam te ijednom podstaknuo da uz njive, livade, šume i stoku uložiš i svoju snahu. Međutim, svestan sam da si to učinio da podstakneš mene. I uspeo si u tome. Kao što znaš, imanja, zlata i novca imam u besramno velikoj količini pa je ucveljena udovica bila jedino što me je privuklo. Poznato ti je da su procvetale, a nedovoljno oprašene žene moja najveća slabost i ako si se ponadao da ćeš se izvući igrajući na kartu časti koju, za razliku od tebe, ja imam, grdno si se prevario. Dakle, slobodno podigni svoju pohlepnu guzicu i na putu do kuće smisli dobru priču kako bi dama krenula sa mnom bez opiranja."

„Zaboga, Argile, imaj milosti i ostavi mi vreme da joj saopštim novost. Sutra možeš doći po nju ili ću je ja poslati tebi. Noć nije prikladno doba da jedna dama putuje sa muškarcem kakav si ti. Sama", dodao je.

„Šta je prikladno o tome ću odlučiti ja. Sada je moja i ako kažem da ćemo ovog časa krenuti po nju, onda tebi ne ostaje druga mogućnost osim da klimneš glavom i tako potvrdiš moju odluku. Uostalom, zašto bih se noćas zamarao kurvama kada do jutra u svom krevetu mogu da imam damu?"

Edvard je bio neverovatno pronicljiv čovek i nije mu trebalo puno da shvati da će dotičnu udovicu zapravo spasiti od Remzija Erskina. Sada je bilo sasvim jasno da je zadrigli grof do sada nije imao i da je ova iznenadna kupovina vremena zapravo želja za zadovoljštinom. Sumnjao je da će udovica završiti sa zadignutom suknjom htela to ili ne.

Takođe, sumnjao je da Remzi zna da Edvard ni štapom ne bi dodirnuo ženu u čije se međunožje taj pohlepni gad makar i jednom porinuo te da ima dodatni motiv da je zadrži još malo.

„Argile, koji će ti đavo udovica mog brata? Poznavao si ga i odlično znaš da je uveliko prevalio šezdeset godina kada je oženio Merid. Ne misliš valjda da je lepa? Kao da bi se takva žena udala za Donalda."

„Ne postoji ružna žena, Bortviče, a tvoj i moj kriterijum za lepotu sigurno nisu isti. Ti lepotu žene gledaš po njenom licu i praznoglavosti, a ja po tome kako se topi poda mnom. Naravno, to u ovom trenu uopšte nije važno i predlažem da pođemo."

Grof od Argila je ustao iz masivne fotelje i dao znak da se dobitak upakuje u kožnu vreću, a kada je momak počeo da pakuje dragocenosti, izdvojio je Bortvikov džepni sat i nekoliko krupnijih novčanica te mu ugurao u džep brokatnog prsluka naočigled svih.

„Moj sobar je u prizemlju. Pobrini se da preuzme vreću i reci mu da pođe kući te da gospođi Keli prenese da ću noćas imati gošću."

Zatim je klimnuo saigračima i njihovim droljama zaželevši im ugodnu noć, sačekao je da Remzi Erskin obriše znojavo čelo i vrat pa ga je propustio da prvi pođe uskim hodnikom koji se lučno nastavljao iz sobe za kartanje.

„Sutra ćeš opet biti ovde, zar ne?, pitao je Bortvik zastajući nakon nekoliko koraka.

„Ne verujem. Kocka nije jedina zabava koju upražnjavam, a pošto sam noćas osvojio igračku koja može biti zanimljiva čisto sumnjam da ću narednih dana sesti za zeleni sto."

„Želim priliku da je vratim", skoro je zavapio proćelavi grof.

„Možda ćeš je i imati ako mi grofica Merid brzo dosadi. Sada sve zavisi zavisi od njenog temperamenta." Edvard je lagao jer nikada se ne bi kockao tuđom sudbinom. Naravno, Remzi to nije trebalo da zna.

„Ta žena je hladna kao prokleta riba, Argile. Sa njom se sigurno nećeš nauživati."

„To moram sâm da procenim."

„Dobro, ali mi obećaj da je nećeš založiti u partiji sa nekim drugim."

„Ne brini o tome već razmisli šta ćeš idućeg puta doneti za kockarski sto. Svoju ženu? Decu? Ako dobro znam, večeras si izgubio sve što se može otuđiti Bortviče, a prokleto ću se pobrinuti da svi znaju da tvoje menice nemaju pokriće. Dakle, moraćeš da odeš mnogo daleko od Edinburga ako budeš želeo da zaradiš na kartama jer će to biti moguće samo ako uspeš da zavaraš saigrače da imaš novac za igru."

„Zašto me mrziš?", glas mu je bio prepun očajničke mržnje.

„Ne mrzim te već pokušavam da zaštitim druge od nesolventnih igrača, a ti si od noćas postao nesloventan."

„Onda si ljubomoran zato što mnogi misle da sam najbolji."

„U tom slučaju trebalo je da igraš sa onima koji tako misle jer bi tada imao šansu za pobedu", Edvard se prezrivo osmehnuo i odlučio da je bilo dosta priče sa ovim smešnim čovečuljkom.

Čim su u dvorištu iza uzjahali konje, tamno nebo se otvorilo i prosulo jaku kišu. Edvard je navukao kapuljaču, ignorisao je to što mu je voda za čas nakvasila debeli ogrtač i skoncentrisao se na grofa Bortvika koji je pognutih ramena jahao ispred njega, ali je uporedo počeo da razmišlja šta će sa udovicom? Naravno, samo o mogućim opcijama jer će njegova odluka uveliko zavisiti od toga kakva je.

Iako to nikada ranije radio, protiv svoje volje je počeo da je zamišlja...

***

Logan Hanter se probudio i shvatio da pada jaka kiša, a da su vrata koja vode na veliki balkon širom otvorena te da vetar nabacuje vodu koja kvasi debelu prostirku na podu.

Protrljao je oči da odagna ostatke sna koji se već nekoliko puta ponavljao, ali se uvek prekidao na istom mestu, i požurio da povuče staklena klizna vrata.

Dok im je prilazio u tamnom staklu kroz koje su sijala svetla grada koji nikada ne spava čak i u noćima kakva je ova, lebdeo je lik grofice od Bortvika.

Srce mu se uzlupalo zbog imaginarne žene i zbog poznatog, a opet sasvim drugačijeg uzbuđenja koje bi ga obuzimalo dok se rađala ideja za novi roman. Znao je i zašto. Došlo je vreme da napiše istorijsku romansu u koju će utkati zemlju iz koje potiču njegovi preci. 

I, biće to nešto sasvim novo od njega, roman prepun gorštačke vreline i erotičnsti. Biće to bestseler...