april, 1715. godine

Edinburg

Do trenutka kada su se popeli uz široke stepenice ispred ulaza u dvorac Bortvik, sa muškaraca se cedila voda toliko da je ostareli baltler, koji se sporo vukao sa svećnjakom u rukama, verovatno pomislio da su obojica upali u reku.

"Odmah ću pozvati vašeg sobara, lorde", rekao je čovek kada im je prišao bliže, ali se zaustavio na sigurnoj udaljenosti kako ne bi ugazio u baru koja se razlivala po mermernom podu predvorja.

Mrzovoljni Remzi Erskin optužujuće je pogledao u Edvarda pre nego što se oštrim glasom obratio slugi.

"To ćeš uraditi kasnije. Prvo probudi Anstis i reci joj da ode u odaje prethodne grofice te da je probudi, pomogne joj da se odene i spakuje nešto malo stvari. Potom neka je doprati do moje radne sobe."

Stari sluga je nekoliko trenutaka bledo gledao čas u jednog, čas u drugog muškarca tek da se uveri da je dobro čuo. Jer, godine službe su ga naučile da ne postavlja pitanja čak i kada primi besmislen zahtev da usred noći probudi damu kako bi se susrela sa sadašnjim gospodarom i sasvim nepoznatim muškarcem koji uopšte nije izgledao prijateljski raspoložen.

Klimnuo je glavom i okrenuo se da pođe uz stepenice u sebi se pitajući kakva sad nevolja čeka ledi Merid? Ta devojka baš nije imala sreće.

Edvard je dokono razgledao slabo osvetljeno predvorje kao da čeka damu koju treba da isprati na bal. Naravno, u sebi je kipeo od radoznalosti kako će se okončati ovo preuzimanje nagrade?

U isto vreme, Remzi je gledao u njega i pitao se gde je nestala Argilova toliko hvaljena čast? Iako je bio veliki kockar i verovatno još veći ženskaroš, grofa od Argila pratio je glas da je retko častan muškarac, šta god to značilo u svetu pokvarene aristokratije. I baš zbog te njegove časti, Remzi se nadao da će Argil odustati od Merid.

Đavo ga odneo, njemu nije bila potrebna sila da dobije žensku pažnju. Poznavao je većinu žena čija su se imena povezivala sa imenom grofa od Argila. Prokletnice su se takmičile koja će ga dobiti za ljubavnika. Pričalo se da su te moćne žene puzale pred njim kao kakve bezvredne sluškinje moleći za mrvicu užitka. Šta je predstavljao taj užitak, Remziju je bilo teško da pojmi.

On sam se mogao pohvaliti da, pored one koju je oženio i koja mu se prilično gadila, zahvaljujući svom autoritetu često je zadizao ženske suknje , ali je sebi morao priznati da su te žene uglavnom bile statusno ispod njega ili su na neki način zavisile od njegove moći. Zato je samo mogao da pretpostavi da Argil iz čiste pakosti i mržnje stoji u predvorju zamka Bortvik i čeka hladnu Merid. Onu čiju bi volju Remzi uspeo da slomi, nadao se, do leta.

"Treba mi piće", rekao je i naglo se preznojio iako mu je koža bila ledena od mokre odeće, kada je sa sprata doprlo zvučno "ne" njegove snahe. Dođavola, nadao se da neće probuditi čitavu kuću i još više se nadao da neće morati da ide po nju. Šta će joj uopšte i reći?

"Najpametnije bi ti bilo da pođeš po čitavu bocu, a zatim odglumiš teško pijanstvo dok snahi budeš saopštavao da si je izgubio na kocki. Tako ćeš biti najsigurniji da ti neće iskopati oči", Edvard ga je podbadao, ali je naglo zastao je kada se sa sprata začulo "Ni mrtva!". "Zapravo, nemoj samo da glumiš pijanstvo već se pretvaraj da si izgubio razum. To ionako nije daleko od istine."

Koliko god apsurdna, Edvardu je počinjala da se sviđa situacija u kojoj se našao. Negde usput je pomislio da je moguće da Remzi govori istinu kada je rekao da je Merid Erskin hladna a, kada je na to dodao i suživot sa novim grofom, verovatno i ne baš razborita žena.

Međutim, glas koji je dopirao sa prvog sprata odavao je sve samo ne hladnoću. Boja tog glasa i divlja vibracija koja se u njemu jasno osećala razuverili su ga. Sada više nije bio radoznao samo zbog Erskinove nelagode koju će sigurno imati već i zbog iščekivanja da vidi damu kojoj je pripadao grleni glas.

Remzi Erskin je nespretnim koracima požurio ka radnoj sobi u kojoj se nalazio spasonosni viski i nije ga bilo briga što je Argil ostao u predvorju. Nadao se da će nakon nekoliko gutljaja malo razbistriti misli i da će se za to vreme Merid zaputiti kod njega kako bi mu sama saopštila da joj ne pada na pamet da napusti njegovu kuću.

Znao je da bi to inače odavno uradila da je imala kuda da ode, ali je isto tako znao da će se usprotiviti naredbi da ode sa nepoznatim muškarcem. To je možda bila njegova jedina i spasonosna šansa. Čisto je sumnjao da će je Argil prebaciti preko ramena i odneti sa sobom, a ako je ne odvede noćas, neće je odvesti ni sutra, niti bilo koji drugi dan.

Kada je ostao sam, Edvard je nekoliko trenutaka pažljivo osluškivao glasove koji su dopirali sa sprata. Nakon trećeg "ne" bio je siguran da grofica Merid neće izaći iz svoje sobe. Takođe, znao je da će, prepusti li ubeđivanje pakosnom Erskinu, žena radije poželeti da je mrtva nego da pođe sa njim.

Zato se hitrim korakom zaputio na sprat nepogrešivo prateći glasove, a kada je stigao do vrata za koja je bio siguran da vode u grofičine odaje, zastao je jer se čuo tupi zvuk udara nekog predmeta o pod. Ili o zid. Nije bio siguran, ali ono što je sa sigurnošću mogao da kaže jeste to da je grofica imala histerični napad.

Prezirao je žene koje su bile sklone takvim ispadima, ali ovoj nije mogao da zameri. Noć je bila olujna i za damu sigurno uznemirujuća sama po sebi, a vest da treba da ustane iz tople postelje i krene na put, ali tek nakon što joj nepromišljeni dever saopšti da je, kao kakav predmet ili komad zemlje, izgubljena u partiji karata sigurno će joj zvučati zastrašujuće.

Energično je pritisnuo kvaku želeći da ovo što pre okonča. Možda grofica Merid Erskin uopšte nije bila nagrada vredna pažnje.

Otvorio je vrata i prvo što mu je upalo u oči bila je odaja koju je novi grof namenio svojoj snahi. Bila je to gostinska soba u koju bi domaćin grof smestio nekoga koga nije mogao da izbegne da pozove jer se taj neko ni po čemu nije isticao po važnosti.

No, veličina prostorije i prilično pohaban nameštaj pali su u senku kada mu se pogled zaustavio na najplavljim očima koje je ikada video, a zatim i na najčednijoj noćnoj haljini.

Mlada sluškinja koja je bespomoćno stajala pored kreveta na kojem je sedela Merid Erskin šakom je prekrila usta kako ne bi vrisnula zbog iznenadnog upada nepoznatog muškarca u odaju jedne dame, a grofica Merid je zastala u pola reči, verovatno podužeg monologa, i svu svoju pažnju je usmerila na pridošlicu.

"Ledi Bortvik", Edvard se naklonio uz šarmantni osmeh kao da su u plesnoj dvorani, "ne verujem da će vaše negodovanje i opiranje odložiti vaš susret sa iznenađenjem koje vam je priredio dragi grof od Bortvika. Zato prestanite da svima trošite vreme i učinite ono što je zahtevao od vas."

Za razliku od šarmantnog osmeha, njegove reči su zvučale kao naređenje, glas mu je bio miran, a iz sivih očiju iskrio je led.

"Ko ste vi?", upitala je Merid nakon što se povratila iz šoka u koji je zapala kada je shvatila da je Anstis govorila istinu kada je rekla da se grof iz noćašnjeg bančenja nije vratio sam.

"Vaš novi gospodar", odgovorio je muškarac jednostavno, glasom koji je iskazivao pravo, neporecivost i... Obećanje?

***

april, 2012. godine

Njujork

Žena mora biti savršena... Pomislim i utonem dublje u svoju fotelju nakon što zapalim još jednu cigaretu, oštro povučem prvi dim, a zatim ga izbacim iz pluća u vidu belog oblačka koji se obavije oko monitora Mekbuka.

Gledam u poslednju napisanu reč "obećanje" i pitam se zašto sam stao baš sada? Zar nisam u proteklim danima razradio ideju do tančina?

Nisam od onih pisaca kojima treba vreme da slože scene i dijaloge. Naprotiv, kada jednom postavim kostur romana, ja sam kao nepresušni izvor. Reči same naviru, a vođene mojom maštom teku brzo i nezaustavljivo sve dok tako ustrojene ne postanu deo kompaktne celine.

Zašto mi se onda čini da ovog puta nešto nedostaje? Lik grofice Merid Erskin postao je ustaljen u mojoj mašti, ja sam onaj koji će 'iskrojiti' njen karakter, udahnuti joj život i optimistično sam pristupio začetku nečeg novog, a ipak... Nisam zadovoljan jer osećam da još uvek nisam prodro u dubinu njenog lika. 

Odložim cigaretu u pepeljaru i ponovo se skoncentrišem na nastavak prvog dijaloga između glavnih junaka. To bi trebalo da bude lako. Merid Erskin je žena iz doba u kojem je muškarac apsolutni gospodar svoje imovine. I, koliko god želeo da u njen lik unesem ponos, bunt, pa čak i drskost, njena prva reakcija treba da bude tipično ženska, a opet, dovoljno intrigantna da na grofa ostavi jak utisak.

Jer, Edvard Logan Gordon nije muškarac koga bi opčinila samo ženska lepota. Pored profitabilnih ulaganja i kockarskog izazova, žene i zadovoljstvo koje sa njima pronalazi, deo su njegove svakodnevnice. 

Merid svojim rečima treba da ga navede da ono što je dobio na kocki ne shvati kao nešto što mu pravom pripada već samo kao mogućnost da to stvarno i dobije. Dakle, grubo i necivilizovano preuzimanje prava nad ženom ne sme da bude osnova njegove odluke šta će dalje sa njom. To pravo treba da bude samo podsticaj.

Podsticaj?

Suzim pogled i fokusiram se na pitanje šta bi bio pravi podsticaj za muškarca onog vremena kome je dostupno skoro sve što poželi? I tek tako, u mom umu rodi se zabavna ideja da to proverim na "živom" primeru.

Dohvatim telefon sa stola i, bez obzira na to što sat pokazuje da je trideset i pet minuta iza ponoći, izaberem broj svog agenta, Trevora Medisona.

Javi se nakon petog ili šestog zvona i istog trenutka zakuka.

"Molim te, samo mi nemoj reći da ću morati da ustanem iz kreveta?"

"Ne brini, siguran si noćas. Ovo je posao za ujutro. Poslaću ti imejl sa fizičkim karakteristikama svoje glavne junakinje. Želim da organizuješ kasting ili audiciju. Za ovaj roman želim muzu, Trevore."

"Muzu? Misliš ono, žena sedi, ti je gledaš i onda pišeš?"

"Pa, nisam pesnik, zaboga, pa da gledam u ženu i divim joj se. Treba mi žena kojoj mogu da postavljam pitanja o određenim situacijama i trebaju mi konkretni odgovori. Treba mi žena koja može da simulira situaciju koju joj predočim tako da zapravo gledam svoj roman. Naravno, za to mora da bude profesionalna i dovoljno pametna da razume suštinu posla za koji će biti angažovana."

"Dakle, treba ti dobra glumica i pretpostavljam da se nijedna od tvojih aktuelnih ljubavnica ne uklapa u to što si zamislio?"

"Dobro pretpostavljaš, ali ne zato što ne bih mogao da izdvojim neku pametnu i profesionalnu već zato što mi je potrebna žena sa kojom nisam imao telesni kontakt. Takođe, treba mi žena jakog karaktera. Neka koja neće da podlegne čarima priče o grofu i prvom prilikom me zaskoči. Jer, to ti još nisam rekao, ali evo prilike, planiram da roman pišem u Balmoralu, a svoju muzu ću povesti sa sobom."

"Kada ćeš mi konačno otkriti radnju romana? Ne mogu da ti nađem ženu ako ne znam šta tačno treba da radi, a nekako imam utisak da će izabrana imati pune ruke posla."

"Sve u svoje vreme, Trevore. Samo ti prikupi dovoljan broj kandidatkinja na osnovu opisa koji ćeš dobiti, a ja ću da biram. I da, dama će imati pune ruke posla. Laku noć i očekujem prvi izveštaj već sutra popodne."

Prekinem vezu jer osetim nadahnuće da fizički opišem muzu kakvu želim. Osetim i trnce jer ću ja biti onaj koji će je uživati u podsticaju i prenositi ga u knjigu, a tako ću prvi put imati junaka knjige koji će mi biti jako sličan.

Jedini detalj u kojem ćemo se zamišljeni grof i ja razlikovati jeste taj što će on uživati u čarima zanosne grofice jednom kada njenu seksualnost izvuče na površinu, a ja moram zadržati profesionalnost i hladnu glavu.

No, zanemarim to i počnem da pišem imejl.