Svaki izdah osobe koja nam je prirasla srcu, koju smo voleli ili samo znali, koju smo slučajno očešali ramenom u prolazu ili joj se nasmejali onog sunčanog dana kad nam je sve išlo od ruke, boli kao sami pakao.
Možda čak i nismo spodobni da odvojimo bol od osećaja žaljenja, ali gubici su neminovnost sa kojom se susrećemo gotovo svakodnevno i nije ni čudo što ne uspevam da vas ostavim da bolujete svoju bol u miru, bez da i ja bolujem sa vama. Ali, razumite, teško je. I boli. Možda manje nego vas, možda slabašno i samo u navalama talasa velike tuge, ali boli. Osećam kako mi srce svaki put probode neka iglica kada se to pomene, a odveć sam se navikla da vi niste vi nego on i ona. No, čak i navika ponekad iznenadi bez obzira na to što je navika i bez obzira na to što sam ja odavno velika devojčica.
Ne znam kako ste dozvolili jedno drugome da se otmete ljubavi iz naručja i da se istanjite toliko da bi vas i vetar odneo samo kad bi hteo malo jače da zaduva. Kako ste mogli to da dozvolite? Kako ste mogli da nas ostavite bez vas, kako ste mogli da nam ne date više, kako ste mogli da ne volite jedno drugo? I, na kraju, kako je moje detinje srce smelo da se usudi da uopšte pomisli da se vaša ljubav raspala kad i vaš brak?

Ljudi koji ulaze u brak, ulaze u isti sa nadom da će ih na kraju rastaviti samo duboka raka i teška, crna zemlja nad njom. Niko nikada nije ušao u brak sa mišlju da će ljubav da pukne kao balon od sapunice, da će se raspršiti i da od nje neće ostati ništa. Nemoguće! Tamo gde je nekad, na milisekundu, u samo jednom delu trenutka bilo ljubavi, tu će uvek ostati bar zrno prašine da seća na ljubav. Ostaće sećanja na duge telefonske pozive, ostaće zagorele večere i razbijene čaše, ostaće telefonski brojevi zapisani u prašinu na komodi i već smo ostali mi, vaša deca, da vas sećamo na ljubav. Nije mi jasno kako sam dozvolila sebi da ikada pomislim da je ljubav prestala, a još mi je teže da prihvatim da to uviđam tek sada, u najbolnijem trenutku mog života.

Sunce toliko snažno greje da osećam kako mi se tkanina duge, crne haljine uvlači u dušu i boji je svojom tamom.
Ili je to možda jer sahranjujem majku.
Ili jer sam ja već odavno obojena tamom.

Pokušavam da ne oborim glavu na grudi i iz sveg glasa zajecam dok gledam mog brata i tatinu drugu suprugu kako drže mog uplakanog oca i vuku ga od sanduka u kom je telo žene koja mu je rodila nas dvoje.
Ljubav ne prestaje. I ne mogu da je uzmu ni raka ni zemlja ni razvod ni treća osoba.
Na kraju ipak popustim i par puta glasno zajecam, čini mi se da čak čujem sebe kako dozivam njezino ime, ali osećam kako me dve snažne ruke pritišću uz čvrste grudi i to me malo, bar na tren umiri.

-Nemoj, seko, bar ti nemoj.

Njegova ruka se mrsi u moju kosu i iako me snažno čupa, nemam snage da mu kažem da me pusti. Vid mi je mutan, a osećam i kako mi se sadržaj želudca diže do grla pa ponovo vraća gdje je i bio. Imam poriv da u ovom trenutku samo vrištim i izbacim iz sebe svaki atom snage koji poseduje moje mlado telo, ali plašim se da bi to trajalo večno. A ja sam kukavica. I plašim se večnosti.
Zato želim da je skratim, da se ubedim da ona ne postoji, da je umrla sa ženom koja je zaslužila da bude večnost. Želim da osetim tupu bol koja mi razara grudi ili tera da u glavi pulsira, ali je nema i neće doći jer je lako pobediti bol, uzeti lek, prespavati i nestaće. Ali ovo je stvarno. I presnažno.
Boli me svaka kost u telu, a fizički se nisam povredila.