Pokucam na vrata i sačekam par minuta. Pojavila se ispred mene sva tužna, za ovo kratko vreme čini mi se da je još više ostarila. Skupila se i učaurila. Život joj je poput balona od sapunice i samo je pitanje vremena kad će da pukne i rasprši se.

-Mila?-zbunjeno me gleda.

-Primaš li podstanare?

Kažem, a ona se nasmeši. Krupne suze joj padnu niz lice dok širi mršave, staračke ruke ka meni i poziva me u svoj zagrljaj. Ovaj put ni ne pokušavam da se setim svojih roditelja, već jednostavno zagrlim ovo veliko srce ispred sebe i opustim se u njenom naručju. Dugo se grlimo pred vratima stana, miluje mi kosu i mokro lice naslanja na moj obraz ljubeći me kao majka svoje rođeno dete. Uzmem svoje kofere i uđem u stan.

Nakon što sam odustala i spakovala svoje stvari, za mnom je ostao prsten, jedno slomljeno srce i bolan odlazak bez pozdrava. Samo je zaključao vrata za mnom, a iza se čula lomljava stakla, ali morala sam to da uradim. Sebično jer nisam spremna da volim dok mi rane na srcu ne zarastu, ali i krajnje razumno jer sam sigurna da će ga Neva voleti. Želim da to bude ona.
Želim da ona bude druga ljubav njegovog života, da bude ono što je Svetlana bila mom ocu. Volela bih da, ako ja jednom budem imala decu, kada je sretnem sa ponosom upoznam svoje naslednike sa ženom koja voli čoveka koga sam i ja volela. Volela bih da i ona zaplače za mnom.
Ali ne bih volela da Bojan bude kao tata.
Volela bih da on nju voli više.

Sigurna sam da hoće.

-Možemo da pravimo tortu.-smeši mi se toplo i ja znam da je neću odbiti.

-Možemo.-uzmem u svoje dlanove njenu hladnu ruku i poljubim je.

Ustanem i uđem u kupatilo kako bih se umila. Ja moram da se odužim ovoj ženi. Možda ni ona, a sigurno mama i tata ne znaju da ja znam, ali znam.

Ja znam šta se desilo.

Oči mi izgube zelenu boju u tamnoj seni koja mi preleti preko lica i skoro da se uplašim svog odraza. Znam šta su uradili.
Nisu zaslužili da patim zbog njihove ljubavi, zbog njih samih, ali svejedno sam to radila. Sve dok nisam pronašla svesku u ormaru, sakrivenu ispod neke stare posteljine.
Mama je vodila dnevnik u kome je pisala o svemu što se dešavalo u njenom životu. Kada bi Svetlana otišla iz stana ja sam je uzimala i čitala. Čitala sam sa osmehom, zamišljala situacije u kojima su se nalazili i poželela bih da sam bila rođena tada. Između redova je plesala ljubav između mojih roditelja, plamtila je njihova ljubav prema mom bratu, ali mene nije bilo. Došla sam kasno. Prvi put sam videla mamino priznanje da sam došla samo jer sam trebala da spasim njihov brak, ali tada sam čula vrata i brzo vratila svesku na mesto.
Drugi put nisam izbegla da pročitam napisano.

"...Nisam sigurna šta se tačno desilo. Petar je vikao jer Vukašin nije hteo da bude kod njega za praznike. Čarnu svakako i ne bi uzeo. Ona tek što je progovorila. Govorila je ,,tata, tata" i uporno pružala ruke ka njemu, ali on ju je ignorisao. Počela sam nekontrolisano da vičem jer nije hteo da je uzme, ona je i njegovo dete. Ali onda je i on vikao jer ni ja nisam htela da ostane kod mene. Bože, koliko se kajem. Nisam htela, znam da nije ni on, samo se odjednom desilo. Tada sam bila samo prestravljena zbog posledica, a sada shvatam koliko smo se ogrešili o nju. O rođeno dete. Našu lepu, crnu devojčicu. Bože, koliko se samo kajem...."