-Prestala sam i da brojim.

Izgovorim i slegnem ramenima gledajući u mog brata. Vukašin je, bar mi se tako čini, tokom svih ovih godina toliko ostario da ne mogu da ga prepoznam.
Kada su Dora i on saznali da ne mogu da imaju decu, okrenuli su leđa svojoj ljubavi i potpuno se otuđili. Počeli su da me podsećaju na naše roditelje u onom periodu kad sam ja odrastala i živela okupana samo Vukašinovom ljubavlju. Kada malo bolje razmislim, uviđam da je on bio voljeno dete, a svoju ljubav je samo usmerio ka meni.
Bio bi sjajan otac.

Da bar ima priliku.

Nebo kao da je odlučilo da nas nagradi kišom tmurnom poput naših misli. Dora, plavokosa lepotica, sa najkrupnijim plavim očima koje sam ikada videla, se šćućurila ispod kišobrana koji Vukašin drži i bori se sa teretom trećeg izgubljenog deteta. Grčevito bledom rukom drži Vukašina za mali prst i ja u tom gestu koji do tada nisam primetila ipak u njima vidim mnogo više ljubavi nego što sam videla u našim roditeljima. Moj brat kisne i drži kišobran iznad glave svoje lepe supruge. Duboka bora mu je urezana u čelo dok se mršti i gleda u lik naše majke urezan u hladan kamen. On je celi život bio njeno mezimče i njemu je bilo sigurno najteže prihvatiti njenu smrt, ali i dalje me sećanja vraćaju na onaj dan kad je umrla, a on svoj bol zakopao i tešio tatu i mene. On se oduvek žrtvovao za sve nas, sada vidim koliko se trudi za Doru i sigurna sam da bi se još više davao svojoj deci.

Kada bi bar imao priliku.

Suza mi se slije niz obraz, ali je ignorišem jer ih je ovaj dan poteklo već poprilično mnogo. Danas je godišnjica mamine smrti, ne znam koja po redu, ali znam da boli jednako koliko i onaj trenutak u kom smo je sahranjivali. Svaki put kada ugledam njeno lice u kamenu osetim se kao da je iznova sahranjujem. Tata, sa druge strane, živi kroz Svetlanin lik. Nas dve stojimo pod istim kišobranom i već tri godine živimo pod istim krovom.
Njeno zdravlje je počelo da slabi, a ja pod maskom zabrinutosti i zahvalnosti, u stvari iz čiste ljubavi, postepeno sam prebacila svoj život u njen i sada nas dve živimo zajedno kao dve suvonjave, stare mačke. Svetlana je toliko ispijena da se plašim da bi vetar mogao da je odnese, ali ni ja nisam mnogo bolja od nje.

Pogled mi je mutan od suza, ali ipak sam uspela da prepoznam figuru koja nam se približavala. Sav u crnom, ispod crnog kišobrana, približavao se i oduzeo mi dah u potpunosti. Ponekad bi se javio, da pita kako sam, ali nikada nije pomenuo kraj naše veze, mada mi se čini da smo i jedno i drugo navikli da nam je veza pukla onog momenta kad sam okrenula leđa našoj ljubavi. Prišao je i čvrsto zagrlio Vukašina. Pozdravljaju se duže, muški, a Bojan mu nešto šapuće. Verovatno reči neke utehe. Nakon što je pozdravio mog brata, ljubi Dorinu ruku i poklanja joj sitan osmeh na koji ona uzvraća grimasom koja bi ličila na osmejak da ona nije toliko utučena. Zatim se okreće ka nama i ja bez mnogo razmišljanja izložim telo jakoj kiši i bacim mu se u zagrljaj.

Kišobran je pao i oboje kisnemo, ali ja to ignorišem i čvrsto se držim za njega. Jednom rukom me u otpunosti obgrlio, a drugom drži moju glavu pritisnutu na njegove grudi. Neka toplina mi kupa telo dok se opuštam u njegovom naručju. Ljubi me u kosu, a potom obuhvata moje obraze svojim krupnim šakama. Samo na trenutak je odvojio pogled i bacio ga preko mog ramena, klimnuo Svetalni glavom, a onda se ponovo posvetio meni.

-Hej, dobro si?

Pita me tiho i ja slabašno klimnem glavom. Nisam dobro. Uopšte nisam dobro. Stojim nad grobom mojih roditelja, moj brat je izgubio dete, a ja nemam svoj život. Ništa nije u redu, ali on je tu.