Tinjala je u meni želja da rešim stvari sa Bojanom, htela sam da odem, ali je Vukašin javio da i on dolazi kroz par dana i zato sam odustala. Želim da ga vidim jer će sada, kao oženjen čovek, sigurno dolaziti još ređe nego inače. Dolazi jer Dora nikada nije bila ovde, tako je rekao u pozivu i time malo povredio Svetlanu, a malo više mene. Razumem da mu je sada supruga na prvom mestu, ali zar mu i mi nismo falile?
Nenaviknuta na to da nisam bratu više na prvom mestu, zavukla sam se u spavaću sobu i pronašla u ormaru tatine stvari koje Svetlana očigledno nije bacila. Uzmem jednu majicu i prinesem je svom licu pokušavajući da se prisetim tatinog mirisa. Zar je moguće zaboraviti nečiji miris tako brzo? Miris, glas, dodir blede u mom sećanju i to me boli. U dve godine sam ostala bez oba roditelja, to je zasigurno trebalo da me promeni, ali ja osećam da sam ista. Tata mi fali, mama još više, ali ja sam ista. I dalje živim za trenutke kad će Vukašin da me nazove da se osetim malo voljeno, Svetlana me voli onoliko koliko može, ali meni i dalje fali ljubav.

Bilo je leto i nebo kao da je bilo ofarbano temperama. Baš je bio onaj trenutak kad je dan završavao smenu i predavao ključeve neba noći. Zvezde su se već nazirale kroz plavetnilo neba kada smo se zaustavili pored puta. Krenuli smo na večeru u restoran koji sam jedva rezervusala, a automobil je samo stao, sada se i ne sećam zašto, samo se sećam da je stao. Bojan je pozvao nekog prijatelja i bili smo primorani da čekamo.

-Oprosti, nisam hteo da upropastim večeru. Znam da si se radovala.

Okrenuo se ka meni i njegove tamne oči su pokajnički zasjale. Bili smo u vezi nešto više od godinu dana, a ja sam osećala da i njega i mene još uvek drži zaljubljenost. Gledali smo se kao opijeni i u tim trenucima nije mi falio niko, bila mi je dovoljna njegova blizina.

-Ne brini.-izgovorila sam jednostavno i znam da mi nije bilo važno, mada sam htela da odem.

-Ja sam srećna i ovde, ovako, sa tobom.

Ta rečenica promenila je sve. Počeo je da kao lud traži nešto po džepovima farmerki, pretresao je kompletno auto, a meni i dalje nije bilo jasno šta traži. Sećam se, tražila sam i ja, iako nisam znala šta, ali zavlačila sam glavu pod sedišta i tražila to nešto. Onda je on izvukao ključeve iz brave i skinuo sa njih okrugli privezak koji ih je držao zajedno sa ključevima njegovog stana.

-Vidi, Čarna. Uf! Čak sam i govor pripremao i sad sam sve zaboravio!-rekao je očajno i nervozno se nasmejao, a meni i dalje ništa nije bilo jasno.

-Bojane, o čemu ti to pričaš?

-Vidi...Već par meseci nosim sa sobom prsten i tražim idealan trenutak i on se desi baš sad kad nisam ništa pripremio. Nosim ga uvek sa sobom i sad ga nisam poneo da ne bude očigledno. Budala.-njegov glas je bio toliko ubrzan da sam jedva uspevala da ga razumem.

-Ti si čarobna, u svakom smislu te reči. Zaljubljen sam u samo tvoje postojanje i sad kad si rekla da si srećna i ovako u pokvarenom autu, želim da znaš da sam ja još srećniji i...

-Šta ti je pobogu?-sećam se svoje zbunjenosti. Koliko sam bila zbunjena i koliko sam se naljutila jer ne uspevam da ga razumem.

-Ja te volim. I voleo bih da te volim do kraja večnosti.

Tada je pružio onaj krug prema meni i tek tada mi je došlo do glave da on mene prosti. Zanemela sam i suze su počele da mi kupaju lice. Pristala sam bez imalo razmišljanja jer sam bila sigurna da će me on voleti baš do kraja večnosti.

Samo što ni večnost ne traje večno. Nasmešim se na prizvane uspomene i okrenem njegov broj. Srce mi preskače dok držim telefon na uhu i gledam u prelep prsten koji mi je dao nakon što smo se vratili kući, mada sam ja i onaj privezak negde sačuvala.

Poziv je odbijen.

Progutam knedlu i pustim suze da mi poteku niz lice. Znam da ne umem da pokažem ljubav najbolje i da nisam trebala da ga ostavim dok ja pazim Svetlanu, a u stvari se plašim da će i ona da ode, ali sam nekako bila ubeđena da će on razumeti. Izgleda da ipak nije.