-Mila, a da ipak ostaneš još malo?

Duboko uzdahnem i okrenem se iako znam da će me samo pogled na njeno uplakano lice zadržati. Nikada nisam mogla ni da sanjam da ću moći da prema ovoj ženi osećam više od poštovanja i privrženosti, ali nakon mamine, a pogotovo tatine smrti, mogla bih reći da je ljubav prema njoj postala stvarnost. Jednostavno raširim ruke i dozvolim joj da me snažno zagrli.
Iako bi trebalo da je obrnuto jer je mnogo starija od mene, ja svejedno osećam kako ona sve više liči na mene. Nosi crnu odeću zbog tatine smrti, ali čini mi se da je svetlost potpuno ostala samo u njenom imenu, a da je u duši zadržana tek u tragovima. I zbog toga je još više zavolim u momentu dok mi plače na ramenu. Ostaću zbog nje, jer ona nema nikoga, jer smo slične...Jer znam kako je.
Zatvorim vrata za nama i ostavim kofer u hodniku, mada verujem da ću ga vrlo uskoro raspakovati i smestiti u gostinjsku sobu u tatinom i Svetlaninom stanu.

-Žao mi je što te mučim, ali Vule slabo dolazi, a ja sam se malo povukla.-govori tiho i dalje plačući. Nimalo damski obriše nos rukavom majice, a onda mi uputi dug pogled jer joj očigledno nije jasna moja tišina.

-Ostaću sa tobom.

-Hvala pile, samo par dana, dok ne prođe godišnjica. Idem ja da se presvučem.

Ustala je i otišla, možda više da se ne predomislim, nego jer joj je do presvlačenja, ali se ne ljutim. Razumem njenu potrebu da ne bude sama, mada sam ja većinu vremena sama. Za par dana će biti dve godine kako tata nije tu, nije izdržao ni puna tri meseca nakon što je mama otišla. Kopnio je, padao i svima je bilo jasno da će ubrzo dići ruke od života uprkos Vukašinu, meni i Svetlani, koja nikako da se oporavi od njegove smrti. Koliko god sam svesna da je tužna zbog njegova smrti, toliko i živim u ubeđenju da je njeno srce duboko povređeno jer ga je tuga za mojom majkom povukla u smrt. Počela sam da se pitam kakav je osećaj biti druga ljubav nečijeg života, ali neću to pitati Svetlanu, verujem da bi je to povredilo, a meni to sigurno nije namera.

Sednem u tatinu fotelju, odveć udubljenu od svakodnevnog sedenja i sklupčam se toliko da sam uspela celo telo da uglavim između naslona. Miriše na njega.
Nekako sam, mada me sram da to priznam, zanemarila tatu u svojoj patnji za mamom. U stvari, zanemarila sam sve ono što se dalo zanemariti, a to pravdala svojim prevelikim bolom. Bila sam ubeđena da je sama činjenica da je Svetlana tu dovoljna da se on oporavi, ali izgleda da ju je voleo i više od onog najviše koje sam mislila da može da se voli.

Da li je moguće voleti još više, da ti grudi pucaju od bola, a krv u venama teče toliko brzo da nemaš ni vreme da razmisliš, a već si se bacio u vatru?

Misli mi lete ka Bojanu, mom vereniku, koji je u ovo vreme verovatno došao sa posla i zatekao prazan stan iako sam rekla da ću doći. Između Svetlane i njega sam izabrala nju jer joj dugujem, jer joj treba neko, jer je volim. Ostala sam jer znam da ona ne može sama i možda obe ćutimo, ali nekako znam da ću ostati dok god je ona tu, zna to i ona, ali ćutimo. Ćutimo, ćutimo, ćutimo.
Prećutno ću ostati ovde jer nisam pazila na tatu kad mi je bilo teško, na nju hoću. Kada me majka molila da ostanem nisam ostajala, sa njom ću ostati. Nisam cenila ljubav mojih roditelja, njenu hoću. Možda se negde na nebu mojoj majci srce cepa jer volim ženu zbog koje je ona izgubila čoveka posle kog nije pogledala drugog muškarca. Možda mi otac zamera što njegovu suprugu želim da pazim više nego što sam pazila njega. Možda, ali samo možda, oni nisu zaslužili da nju volim koliko volim i njih dvoje, a tek sad to priznajem sebi.
Imam tri roditelja, a samo jedan od njih me rodio srcem.

Ustanem iz fotelje i krenem ka njenoj sobi. Pokucam na vrata i nakon što čujem njen tihi glas koji mi dozvoljava da ista i otvorim, gurnem ih i zateknem je na podu. U potkošulji i tankoj suknji je sedela i valjda pokušavala da smogne snagu da se obuče. Da je to mama prišla bih i pomogla joj, da je tata rekla bih da je Svetlana tu, ona će mu pomoći, ali sad nisam sigurna šta treba da radim.

-Ostaću ovde, ako želiš. Ostati.-ponovim i sama nesigurna u svoje reči. Ne znam kako ću objasniti Bojanu, ali on mora da razume.

-Ostani, čarobna moja devojčice. Ostani.

Govori kroz plač i meni se suze skupe u uglovima očiju. Nasmešim joj se nekako na silu i izađem iz njene sobe. Krenem ka hodniku i onaj kofer samo vratim u sobu u kojoj sam bila i uzmem telefon u ruke.
Vrtim ga među prstima i razmišljam šta da kažem, ali me poziv upravo od njega prekine. Pročistim grlo i javim se, skrivajući nervozu u glasu.

-Nisi tu.-progovara teško.

-Žao mi je, ali ona ne može sama.

-Ne može?

-Bojane, slaba je. Par dana...

-Ili meseci ili godina.-prekida me ironično i to me povredi mnogo više nego što sam mislila da može.

-Ti nisi takav čovek.-kažem jasno i namrštim se. Znam da nije. Čujem težak uzdah i neko šuštanje, a onda korake.

-Čarna, upravo sam ustao iz kreveta u kom ti nisi. U ovo vreme.

-Bojane...

-Ja tebe volim više nego što ti voliš mene. To je.

-Boki...

Prekinuta veza. Na telefonu. A možda i svakako.