-Želim da prođe.

Plačnim glasom i rečima kojima bi se samo dete moglo obratiti sam se obratila ženi mog oca. Ona mi je neumorno brisala suze sa lica i ljubila mi ruke kao da sam njeno dete. Uvek sam bila u pretamnoj odeći za ukus mojih roditelja, uvek glasna, neobična, zatvorena, a za nju sam uvek bila samo Čarna. Govorila je kako je moja prirodno crna kosa meni samoj nadenula ime iako je tata uvek tvrdio da ga je čuo jednom u nekoj televizijskoj emisiji. Mama i tata su tu da nas guraju da budemo najbolji na svetu, a ljudi poput Svetlane su tu da nas prihvate takvim kakvi smo. Mogla sam i ja njoj da kažem da je i njoj njeno ime došlo samo od sebe jer je svetlost jedino na šta pomislim kada je vidim, ali uvek sam bila suzdržana. Da ne povredim mamu, da ne uništim ljubav mojih roditelja, mada takve ljubavi nikada ne mogu biti uništene. Želela sam i sada da joj to kažem, ali reči mi nikako nisu mogle preći preko usana. Koliko god je volela i koliko god znam da ona voli Vukašina i mene, koliko god poštujem ljubav mog oca prema njoj, u ovom momentu sve se pretočilo u samo jednu rečenicu-ona nije moja mama.

Podignem glavu sa njenog krila i ustanem sa poda. Par puta se okrenem oko sebe čisto da proverim da li sam sigurna da znam gde sam jer imam osećaj da već danima samo plačem. Ali i dalje sam obučena u istu haljinu, Svetlana još uvek ima ogromne podočnjake, a Vukašina još uvek nema. Prozorsko staklo koje je zauzimalo kompletan jedan zid mi je pokazivalo da su ulične svetiljke već sigurno par sati uključene, jer zvezde i više nego jasno obasjavaju nebo.
Da li sada i nebo pati za mojom mamom, pa je upalilo hiljadu sveća da gore za nju?
Ne znam. I verovatno nikada neću saznati.
Sve što vidim u sledećem trenutku jeste bljesak mog zelenog pogleda u staklu, kosa mi je tamnija od noći i nju je tama uzela sa sobom, ali jasno vidim dva uplakana, zelena oka koja kao da pripadaju nekome drugom. Kao da su to samo njene oči, a ja sam krivac koji ih je od nje uzeo. Nikada mi oči nisu bile ovako lepe.
Ne znam koliko sam dugo tako gledala, ali sam osetila kako mi dve ruke stežu ramena. Uvek bih prepoznala taj stisak koji me već ceo život štiti od celog sveta.

-Kako dalje?

Postavljam pitanje na koje i nisam očekivala odgovor. Osetila sam kako me ljubi u potiljak, a potom spušta ruke sa mojih ramena, obilazi me i staje tačno ispred mene.

-Meni je dovoljno da si ti dobro i znaćemo kako dalje. Važi?

Klimnem glavom uprkos moru pitanja koja mi se množe u glavi, ali ipak prećutim sve i jedno i ovaj put dopuštam i njemu da bude čovek za sebe, a ne neko odgovoran za mene. Nisam samo ja izgubila mamu, nije samo meni teško i ne treba samo meni uteha. Ispružim ruke i jednostavno zagrlim mog starijeg brata.

-Draga naša deco.

Čujem Svetlanu kako tiho govori, a potom i korake koji nam najavljuju da se udaljila iz prostorije. Nikada niko nije to tačnije rekao. Mi smo njihova deca. Mamina najviše jer nas je ona rodila, tatina najviše jer se bez njega ne bismo rodili, a Svetlanina najviše jer nas je uvek volela baš kao da smo njeni. A nismo.