-Anja! Stigli su! - Markov glas prekida moju zadubljenost.

-Idem! - malo odsutno javim se ostavljajući nož kojim sam do tada ukrašavala tortu. Zadovoljno osmotrim rođendansku tortu čiji sam ja kreator i krenem ka hodniku.

-Anjaaaa! - nestrpljivost u glasu mog supruga para mi uši, ali zvonki glas moje drugarice izbrisa trenutno nezadovoljstvo.

-Gago! - ciknem od radosti kada je ugledam raširenih ruku. Nasmejano lice moje druge polovine, ako je ima između dve žene, je ona. Od kako znam za sebe Dragana i ja smo bile dve strane jedne medalje. Ona je moj pokretač, moja savest i moje teralo. Ja njoj kočnica, tiha voda koja je gasila rasplamsalu i neukrotivu prirodu. Uvek i u dobru i u zlu.

Živele smo u istoj zgradi na Karaburmi u ulici Pere Ćetkovića dok smo bile male devojčice, kasnije devojke. U stanovima vrata do vrata, koja nam nisu predstavljala nikakvu prepreku. Za nas ona nisu postojala, jer smo uvek bile zajedno, čak i spavale.

-Teta Anđo, može li Anja da dođe kod mene da se igramo? - bio je to Gagin prvi predlog još pre trideset četiri godine. Nismo znale da će negativni odgovor moje majke biti presudan da nas dve od tada postanemo nerazdvojne.

-Anja spava. A kasnije moramo do grada. - Gagi to kao maloj devojčici nije značilo mnogo. Bila je uporna i dolazila još par puta kucajući uporno. Bila je niska i nije mogla da pritisne zvono, ali to nju nije zaustavilo. Tako da je moja majka morala na kraju da popusti i primi Gagu. Poslala je kod mene u sobu i od tog momenta smo mi krenule. Kuda? Svuda.

Zajedno u isti razred, klupu, u istu srednju školu. I volele se kao rođene sestre, pošto je i ona bila jedino dete njenih roditelja kao i ja.

-Anja! - široki osmeh ruke koje me grabe u zagrljaj pokazuju da se i ona uželela mene koliko i ja nje. Nismo se videle tri meseca. To je za nas dve dug period. Živi u Nišu sa svojom porodicom i u poslednje vreme zbog njenog posla , a i mog od skora nemamo vremena da se posećujemo kao ranije.

-Kume! - Dušan, Gagin muž pozdravlja Marka i kreće ka meni.

-Bože ženo, pusti je da diše. Daj je i malo meni - Dušan se šali na račun zagrljaja iz koga ne izlazimo nas dve. Ne mogu da je pustim nedostajala mi je iako smo svakoga dana u kontaktu. Bar internet i mobilna telefonija to omogućuje. Samo to nije isto kao dobronamerni i blagonakloni stisak i zagrljaj osobe koja puno znači.

Moj pogled je na Marku dok me Dušan hvata svojim ogromnim rukama i bratski ljubi u obraz. Poluspušteni kapci i mrgodni pogled nas je pratio. Znala sam da se to mom suprugu ne dopada, pa sam brzo izašla iz tog stiska sa razlogom koji je išao za njima. Gagina deca, Maja i Miloš.

-Majo, sunce moje. Kako si se samo prolepšala - ljubim devojčicu, sad već devojku. Uvek zaboravim koliko vreme brzo leti. Koliko sam se okrenula Maja i moja Dunja su već porasle. Maja je bila starija od Dunje tri meseca i proslavila taj veoma njoj, a i svima nama važan datum kada se prelazi iz doba detinjstva u doba odraslih.

Sada je red na moju curicu. Razlog njihove posete je baš taj. Dunja slavi svoj osamnaesti rođendan za dva dana. Uvek nam kumovi dođu ranije. Gagi i Dušanu smo bili svedoci na venčanju. Ja na strani Dragane, Marko na strani svog najboljeg druga. I učvrstile jače već jako prijateljstvo.

-Teta Anja, drago mi je što vas vidim! Gde je Dunja?

-U sobi. Idi znaš sama put - nasmejem se obasjana pozitivnom energijom koja se širi. Pune mi se baterije kad je presrećno pratim pogledom. Nikada ih nisam razdvajala. Maja mi je bila išto što i Dunja.

-A ovaj momak je baš narastao - Marko sa rukom preko Miloševog ramena komentariše polako krećući ka dnevnoj sobi.

Smeste se svi udobno, sem Miloša koji je nestao, najverovatnije je i on otišao kod Dunje, i mene koja stojim i gledam sa ushićenjem najbolju prijateljicu, kumu, drugaricu, sestru, sve.

-Sedi! - naređuje mi dok lupka mesto kraj svoje noge na trosedu. Marko je seo preko puta nje na fotelju kao i Dušan samo sa naše leve strane. Sednem i opušteno obrazložim zašto delujem tako izgubljeno.

-Drago mi je što vas vidim pa sam i sama znaš još pod utiskom. Srećna sam.

-Hajde sad... kad si toliko srećna, a ti odlepršaj pa nam donesi nešto hladno. Nemoj da si se skamenila tu. Pomisliće ljudi da ti nije milo - nešto oštriji glas nego obično me poremeti. Marko je uvek znao da pokvari trenutak u kome mi je bilo lepo i to na najgori mogući način. Osmeh je nestao sa mog lica

-Idem! - okrenem se i već kročim kada me Gaga povuče za ruku.

-Idemo zajedno. Ostavićemo ovu dvojicu, i ovako su samo višak - smeje se nehajno. Uvek je takva. I kada je situacija zategnuta, ona nađe način da se ne osetim nelagodno. Moj zaštitnik.

-Zašto mu dozvoljavaš da se tako ponaša? - sjuri se na mene rečima kao osica kada uđemo u kuhinju.

-Pusti to. Zar ne znaš Marka. On je uvek takav. Pusti...Nego pričaj mi kako je bilo na izložbi - okrećem na drugu temu. Ne želim da uvlačim u sebe Markovo nekulturno ponašanje. Nije mu prvi put, a ni poslednji. On je takav skoro uvek kada nam neko dođe, pogotovo kad su u pitanju kumovi. Voli ih on, ali prevagne ono drugo osećanje. Mrzi Gagu jer utiče na mene. Misli da me ona podstiče da se ponašam kako se već ponašam. A ponašam se sasvim korektno i normalno za ženu od trideset i sedam godina. Samo što on u svemu nađe razlog da me kritikuje i kinji. Ponaša se kao diktator tražeći dlaku u jajetu u svakom mom postupku.

-Hej, Anja! - odvraća me pozivom da ne mislim o mom dragom suprugu.

-Tu sam.

-Ja pričam a ti ...

-Izvini. Malo sam umorna. Rođendan i sve pripreme su me baš zamorile. Znaš i sama. Slavlje iziskuje potpunu kontrolu i posvećenost.

-Kakvu kontrolu. Unajmiš prostor, naručiš piće i hranu...tortu. I sve je gotovo

-E to može kod tebe, kod nas nije tako. Marko voli sve domaće. Tortu sam upravo završila. Radim sutra i ne bih imala vremena. Želi da svi znaju kako je njegova žena domaćica - gledam je nerazumljivo. Odmahuje rukom i prevrće očima dosadno - Ma šta se praviš blesava. Znaš da to kod Marka ne prolazi. Sve mora da bude pod njegovim budnim okom. Nadam se samo da se Dunja neće naljutiti na njega. Moja curica se baš raduje rođendanu.

-Zašto? Šta je uradio?

-Unajmio je restoran za koga je Dunja izričito bila protiv. Ali ona to još ne zna. Sutra kada joj kaže pre odlaska da ga malo ukrasi, biće svašta. Nije više onako tolerantna prema njemu kao pre. Okrene mu se i suprotstavi.

-Divim ti se ženo - vrti i dalje gledajući me sažaljivo. -Ti nikako da se opametiš. Ja više ne znam dokle da ti govorim da ga ostaviš, a ti...I dalje nastavljaš i trpiš.

-Ne trpim ništa. On nije toliko loš. Bude dana kada je nepodnošljiv, ali prođe ga to. Navikla sam - nekako maskiram turobne i odvratne dane. Uvijam ih u svilen papir od reči i pokušavam da što više sakrijem. Ne mora sve da zna. Dovoljno mi je da imam njenu podršku i prijateljstvo. Ne želim da je opterećujem svojim životom.

-Navikla. E luda glavo. Ništa ti ne znaš. ne umeš da razmišljaš svojom glavom. Rekla sam ti sto puta. Da mene Dušan tako tretira kao tebe Marko odavno bi on bio prošlost. Ne bi mogao da se ponaša tako ne samo pred nekim nego ni kada smo sami. Toliko te ne poštuje da ne moram da ga čujem kada ti se obrati. Dovoljno mi je da mu uhvatim pogled. On te mrzi. Prezire te - uznemirila se. Prilazim joj i ljubim nežno u obraz. Žao mi je što je pokvarila svoje raspoloženje.

-Nemoj da mi se ljutiš - grlim je. -Pusti Marka. Ne dozvoli da te uvuče u svoj mračni svet.

-Mene. Nikada. Znaš me. Ubila bih ga - oči su joj pune gneva. Nemilosrdna je u svom stavu. E da mi je njena snaga. Mogla bih svašta. Ovako. Teraj Anja.

-Gago, molim te. Smiri se - umirujem je. Ne volim što se iznervirala. A i plaši me da neko ne naiđe i vidi je u poziciji pripremljenoj za obračun. Crvena u licu i sa namrštenom facom do bola. Marko kada bi je video samo bi joj se narugao.

-Ljubi te tvoja sestra. Hajde malo se vrati u normalu dok ja odnesem pivo muškarcima.

-Idi. Biću ja u redu - odmahuje rukom dok se umorno naslanja laktovima na sto hvatajući obema rukama glavu.

-Dobro si se setila. Mogli smo da dehidriramo - Markov sarkastični ton je tu da me podseti. Pogledam ga praznim pogledom i poslužim kuma sa velikim osmehom.

-Uživaj kume! - poželim mu ugodno, pa se okrenem ka Marku, vraćajući lice kojim sam ga počastila pre neku sekundu. Zlovoljno me gleda kao da bi me progutao.

Iako sam u trenu osetila da oseća ono što ja tolikih godina, ipak imam osećaj krivice. Ne znam zašto? Ulio mi je tu poslušnost i teško idem protiv nečega što mi je davno izbacio operacijom svojim naređivačkim ophođenjem.

Ulazim pokunjeno i slabo u prostor gde me moja sestra čeka sa velikim osmehom. Smirila se. Bar nešto dobro. Neka je ona bar vesela ako ja nisam radost osetila već dugo. Napravim i ja veštačku grimasu osmeha da me ne bi više ispitivala, a samim tim sebe dovodila u stanje koje ona ne voli. Nije samo da ga ne voli. Njoj taj osećaj stalne kontrole svojih postupaka, kretanja, govora nije poznat. Ona je bila srećna i slobodna u svom braku.

-Anja, rešila sam nešto. Nema nerviranja ovih nekoliko dana. Pomoći ću ti u svemu. Znaš da nisam neki radnik, ali sestro, i u vatru ću zbog tebe, samo da te vidim opuštenu i nasmejanu. Nije važan Marko već ti. Dunji je rođendan i treba da budeš srećna što će tvoja devojčica postati punoletna. Samo smeh i sreća. Važi! - gleda me samouvereno. Zahtevno mi upućuje želju sa kojom se slažem.

Moja Dunja je moja svetla tačka sve vreme od kad sam se udala. Od skora je i posao. Nisam ni tamo mnogo opuštena, ali bar imam mir i pored gomile stranaka na šalteru. Više se obradujem njima nego očima koje ugledam ulaskom u stan.

Pomisliće te da sam bez duše. Možda je negde uz put godinama nestala. Imala sam je i srce joj je bilo saputnik, ali grube ruke, zubi koji cepaju usne, šake koje ne miluju već udaraju bez milosti su ubili sve što je bilo lepo i ljudsko u meni.

Nestala je moja vesela priroda, moj sneni pogled i tihe reči kao da šapućem dok govorim. Povećala se moja sramežljivost, nesigurnost i strah.

-Nema problema. Ja sam najviše za to. Moja curica je zaslužila da joj dan učinim najlepšim. Ima da budem ona stara Anja - pomislim da će to biti teško, jer sam zaboravila kako to izgleda. Ne bojim se. Gaga je tu da me podseti. Moj anđeo koji me nesebično čuva.

-E sad moram da ti kažem nešto. Dunja će biti oduševljena. Nemoj da mi se iznenadiš i napraviš onu od tvojih grimasa kada te baš iznenadim. I nemoj odmah da kažeš ne - izgovara ushićeno. Osećam tu njenu energiju. Čak mislim da se prenosi na mene. Osmeh mi je pravi, onaj istinski. Radujem se, a nemam pojma o čemu se radi.

-Kaži! Ne drži me u neizvesnosti - baš sam znatiželjna.

-Idemo na more! - izlete joj misleći da ću ja skočiti od sreće. Skočila bih, ali od straha.

-Kakvo more? O čemu pričaš?- pitam. Ne razumem šta je htela tom rečenicom da mi saopšti.

-Slušaj me i ne prekidaj. Hoćeš li? - klimnem potvrdno zatečena. - Znaš da već godinama pokušavamo da odemo na more zajedno. Nekada smo imale želju da to uradimo samo nas dve, ali nikada nije bilo prilike. Moj posao, tvoj brak. Uvek se nešto isprečilo - koluta očima uz okretanje glavom.

-Naravno da se sećam naše puste želje.

- Sada su tu deca, zapravo dve odrasle devojke koje očajno žele da odu na more. I pošto verujem da Marko neće dozvoliti Dunji da ide sa Majom sama na more, došla sam na ideju. Idemo sve četiri. Sve sam isplanirala. Dušan je jedva našao karte i smeštaj. Sve je platio i samo ti treba da potvrdiš. I naše puste želje kako ti kažeš će se ostvariti.

-Molim! - izbečim se koliko me je sledila idejom.

-Anja. To je naš poklon Dunji za osamnaesti rođendan. Ako hoćeš da me odbiješ i slomiš nadu svoje devojčice da će otići na more posle toliko godina ti to i uradi.

-Joj, Gago, kako možeš tako. Kao da bih ja imala nešto protiv. Nije do mene da dam saglasnost.

-Znam - izdiše tužno. Lice joj je pokislo. Razume, a ipak pokušava da lansira raketu na Uran.

-I zašto si to uradila, kad znaš da se Marko sa tim neće složiti - ne da neće, nego će poludeti i zapeniti toliko da mi nema mira narednih šest meseci.

-Dušan će ga obraditi. Smislili smo taktiku. Dušan mi je to predložio. Zaparvao njegova ideja je naš odlazak na more. Zna on svog prijatelja. Rekao je da se polako pakujemo.

-Nema šanse da Marko pristane -vrtim glavom sigurna u reči koje izgovaram. -Pre bi se ubio nego dozvolio da ja odem negde bez njega.

-Znam ja to. Lepo je ići sa osobom koja ti je sve na svetu, a tek posle toliko godina braka. Meni je teško što Dušan i Miloš neće ići. Ipak radujem se da ću te imati samo za sebe. Gaga i Anja kao nekada.

-Nije baš tako. Gaga, Anja, Maja i Dunja. Nije isto kao pre - osmehnem se bolno. Sećanja na dve drugarice pre udaje mi oteše uzdah iz grudi.

-Nije važno. Dve ili Četiri. Samo da te odvojim i oslobodim misli, telo i pokrete. Izgledaš uvek ukočeno i namršteno, kao da si neki zatvorenik.

-Opet ti. Rekla si da nema tuge.

-Rekla sam, ali ti si i dalje pokisla. Ne pokisla... kao da te je grom pogodio. Mrtva si. Nisi se skoro pogledala u ogledalo...Anja, u tebi nema živosti. Kao biljka. Misliš da je život to što ti živiš. Osvesti se sestro.

-Sve meni to deluje lepo i primamljivo, ali ne mogu da se nadam nečemu što unapred znam da se neće ostvariti - pogledam je sa molbom da me shvati. - Gago nisi trebala to da radiš dok me ne pitaš. Nije trebalo da se trošiš zbog mene i Dunje. Običan poklon je bio sasvim u redu.

-Znaš šta? Ima da idemo na taj odmor makar se sama pobila sa Markom. Jesi me čula?

-Ko će to dobiti batine? - upada Marko.

--------------

Niki 

02. jul. 2019.