Placem. Ali bukvalno, placem. Ne od smeha, od svega. Svi me nerviraju, svi su nadrkani na mene, svi ovo svi ona. E uradi ovo, e ajd mi pomogni za test, e el imas d ami das domaci, a ovamo tebi svi poklanjaju ocene, tebe svi vole, ti si svima miljenica.

Ma mogu oni mene svi da vole, sta ce mi to, ako ja ne volim sebe? Sta ce mi svi, sta ce mi zivot, ako ja ne mogu da zavolim sebe? Ponasam se onako kako drustvo zeli, roditelji se bune. Ponasam s eonako kako roditelji zele, drustvo se buni. Budem svoja, i roditelji i drustvo se buni.

Ne kontam cemu to? Zar jedna 13-ogodišnjakinja ne moze d abude srecna? Da bude ono sto jeste? Bar na jedna dan?

Ja svaki jebani dan placem, ja svaki jebani dan razmisljam o samoubistvu, ja svaki jebani dan patim, d abi drugima bilo sve kako treba.

Ja uvek svakog mogu da razumem, i svaki problem mogu da resim. Svakog mogu da saslusam u bilo koje doba dana. A kad meni treba neko, kad meni treba neko da me saslusa, da mi bude rame za plakanje, da me razume, nigde nikog. Ja se trudim da razumem sve i svakoga, u vecini slucajeva sam ja prosla kroz to, pa znam kako da pricam, da smirim tu osobu. Ali niko mene ne razume.

Ponekad pomislim da je najbolje samo da umrem. Da ce svi da budu srecni, pitanje je i da li ce neko da primeti da me nema.

To je sve, morala sam ovo da izbacim iz sebe. Bajjj