꧁꧂

užurbano ulazim u učionicu srpskog jezika jer uveliko kasnim na čas dok ti već sediš na svom mestu nedaleko od mog. svojim glasom ti privučem pažnju, više ne gledaš kroz prozor već gledaš u mene. koračam do zadnje klupe oko koje se svi svađamo i sedam do našeg druga koji mi je sačuvao mesto.

prokomentarišeš moje kašnjenje i činjenicu da ti se nisam javila. obratim pažnju na profesora i pokažem ti srednji prst zbog tvojih komentara. oboje nastavljamo nezainteresovano da pogledima šaramo duž učionice, ubijamo vreme, ostalo je dvadesetak minuta do kraja čaša.

u poslednjim minutima te profesor prozove da odgovoriš na pitanje. ustaneš se sa stolice i kratko se pogledamo. pogledima razgovaramo. a tvoj pogled je upravo rekao da ti je potrebna pomoć. provirim u svesku kod druga koji je takođe uključen u naš fazon tokom odgovaranja. nakašljem se ; ti me pogledaš ; ja ti kažem odgovor i spasim te dosadnog kritikovanja o praćenju na času.

dok ti sve to izgovoriš, završi se čas. ceo razred nestane iz učionice brzinom svetlosti dok se i ti i ja vučemo. započnemo neki razgovor sa profesorom, samo da nas ne prozove sutra da odgovaramo i brzo ga smorimo. požuri nas, izađemo na hodnik i svako krene na svoju stranu.

pre nego što nestanem u hrpi učenika čujem da me dozivaš, okrenem se nazad ka tebi. usnama oblikuješ " hvala ti " a zatim nestaneš. ne vidim te na sledećim časovima, pobegao si sa društvom.