Okrenula je Danila čim je ušla u zgradu. "Jesam li brza?"

Nasmejao se. "Jesi, srećo moja. Šta se dešava?"

Ušla je u stan i pogledala u Željka. "Danilo još spava?"

"Mhm."

“Dobro. Slušaj me, ljubavi, sudija koji te je osudio je razveden, ali i dalje ima troje dece. Sudio je mnogim bosovima. Ponudiću mu pola miliona evra da ponovo pokrene postupak, kad mu ja to budem rekla.”

"Ako ne pristane?"

"Izvršiće samoubistvo.", mirno je rekla.

"Bez tragova, jedina."

Zasmejala se. "Rekla sam samoubistvo."

Žarko je frknuo. "Samo budala bi odbila pola miliona, pogotovo ako ima decu."

"Tačno tako, striče. Znači, slažete se?"

"Samo ako ne ideš sama, ljubavi."

Nasmejala se. "Ne brini, idu Mitke, Mrgud i Deki."

"Striče, hteo sam i ja da idem, ali me tvoja mezimica drži ovde zatočenog.", Željko se požalio.

"Tebe traže, Željko, Magdalena zna šta radi.", Žarko je mirno rekao.

Klimnula je glavom. "Tačno tako. Uostalom, ti imaš najvažniji zadatak, da čuvaš mog sina."

"Našeg sina, jedina."

Zasmejala se. "Našeg, dušo."

“Gde je on? Želim da ga pitam jel mu mama objasnila.”

“Spava, nazvaće te kad ustane, pa mu objasni, srećo.”, progunđala je. 

Slatko se nasmejao. “Dobro, anđele.”

Prasnula je u smeh. “Ne kvari mi reputaciju pred ljudima, ludaku.”, rekla je smejući se. 

Jale je frknuo. “Ne brini, pobrinula si se da niko ne može da ti pokvari reputaciju.”

Nacerila mu se. “Tek ću, samo ako ne bude po mom.”

Čula je iznerviran uzdah preko telefona i u život se mogla kladiti da to nije Danilo, već njen stric. "Imamo cilj, Magi, drži ga se."

Nasmejala se. "Hoću, striče, samo sam rekla da neću birati sredstva da dođem do njega."

"Dobro, Magi. Ajde prekidajte, jebote, čitavo jutro ga slušam kako mumla na telefon."

Prasnula je u smeh. "Zato sam mu ga i donela."

"Da bi po ceo dan mumlao na njega?"

"Sa mnom, striče. Nemoj biti takav, ti si deset godina svaki dan sa njim."

"Oduševljen sam sa tim.", ironično je rekao.

"Ja bih bila. Ljubavi, sad zaista moramo da prekinemo, treba sve da se spremi i..."

"U redu, samo se čuvaj, srećo."

"Ne brini. Volim te."

"Volim te, srećo.", rekao je i spustio slušalicu.

Pogledala je u momke oko sebe. "Neka pitanja?"

Mrgud se nacerio. "Šta bi ti radila deset godina zatvorena sa njm?"

Prevrnula je očima. "Pametno pitanje."

"Nema, Đavolice, sve je jasno."

Klimnula je i ustala. "Idem da se istuširam."

Žarko je pogledao u Danila. "Samo se nadam da je ludost neće nadvladati."

Danilo se posprdno nasmejao. "Sumnjaš u nju? Ne, neće."

"Ne sumnjam, Danilo, samo sam svestan da ume da bude ishitrena i  brzopleta u odlukama."

"Bila je uplašena i povređena, Žarko. I trudna."

"Uvek si nalazio opravdanja za nju.", progunđao je.

"Uvek ću i naći."

Žarko je uzdahnuo i seo. "Samo se nadam da će sve biti u redu, sad imate i dete."

"Biće."

Već je bila prošla ponoć kad su stigli ispred sudijine kuće. Izašli su iz auta i ona ih je sve obuhvatila pogledom. "Svima je sve jasno?"

Mitke je prevrnuo očima. "Ne vodiš omladince sa sobom, sećaš se?", skoro uvređeno je upitao.

Nasmejala se. "Budalo! Sačekaćete da mi otvori vrata, a onda ćete ući sa mnom."

Njih trojica su klimnuli glavama i ona se, sa njima za petama, uputila ka kući. Stali su sa strane, duboko je udahnula, pa pokucala. "Ko je?"

"Višnja, Miloševa žena, potrebna mi je pomoć."

Čula je kako se vrata otključavaju, a onda se na vratima pojavio muškarac srednjih godina. "Izvoli."

Odgurnula ga je sa vrata, ušla unutra i pre nego što se čovek i snašao, Mitke ga je uhvatio za kragnu pidžame i povukao ga na gore. Mrgud je zatvorio vrata za njima. Uveli su ga u kuhinju i naterali ga da sedne na stolicu. Magdalena je sela na sto, zapalila cigaretu i pogledala ga. "Znaš li ko sam?"

Klimnuo je glavom. "Viđao sam te u selu, Alimpićeva žena."

Hladno se nasmejala. "I ti si sudija? Ni ne znaš kome sudiš, zar ne? Ništa ne znaš o njihovim porodicama, prijateljima, životu."

Gledao ju je u neverici. "Znam samo ono što treba, a to su dokazi."

Povukla je dim cigarete i pogledala ga. "Vidiš da znaš i nešto van toga, znao bi ko sam ja. Sećaš li se Danila Domaka i Žarka Milića?"

"Da, osuđeni su za šverc droge, oružja i tri ubistva, dok se za Željkom, Žarkovim sinovcem još traga."

Klimnula je. "Imaš dobro pamćenje. Ja sam Magdalena Domak, Danilova žena, Žarkova sinovica i Željkova sestra. Ja sam čuvene ruke Đavola i imam predlog za tebe."

"Kakav predlog?"

Ugasila je cigaretu na podu, sišla sa stola, obema rukama se naslonila na njega i pogledala sudiju pravo u oči. "Dobićeš pola miliona eura za obnovu njihovog postupka, onda kad ti ja to budem rekla."

"U suprotnom?"

Slegnula je ramenima. "Ovo je tvoj poslednji dan među živima. Razmisli."

"Ne zanima me."

Nakrivila je glavu. "Trebalo bi. Imaš decu, zar ne bi bilo bolje obezbediti im budućnost, nego da rastu bez oca? Ne tražim od tebe da ih oslobodiš, samo da obnoviš postupak onda kad to meni bude odgovaralo. Ostalo ću ja srediti. Vidiš, za razliku od tebe, ja nikad nisam neobaveštena, imati informacije u rukama nekada vredi više od zlata. Daću ti još jednu priliku da se predomisliš, u suprotnom...", rekla je i slegnula ramenima.

Krenuo je da ustane, ali ga je Deki vratio nazad. "Ne zanima me, gospođo Domak. Ceo život sam radio pošteno, nikad nisam uzeo ni dinara mita, niti ću sad.", oštro je rekao.

"Šteta, baš šteta. Mogli smo lepo sarađivati. Šta je to, gospodine sudija, vrednije od vaše glave i budućnosti vaše dece?"

"Obraz."

Od srca se nasmejala. "Bez glave, taj obraz ti ništa ne vredi. Tvoja deca neće od toga imati ništa, od pola miliona bi imali." Ispravila se, izvukla pištolj, repetirala ga, a onda obišla sto i stala kraj sudije. "To ćeš morati sam da uradiš, ne trebaju mi panduri za vratom.", promrmljala je, ščepala ga za ruku, naterala ga da obuhvati pištolj, a onda ga je Mrgud naterao da otvori usta i ona mu je gurnula pištolj u usta, stavila svoj prst na njegov i pritisnula obarač. Pištolj je opalio, a sudijina glava je pala unatrag uz par samrtnih krkljaja. Sklonila je ruku, pokupila pikavac sa poda i pogledala u ostatak ekipe. "Zaista šteta. Krećemo.", progunđala je i neprimetno su izašli iz kuće, posedali u auta koja su bila nedaleko parkirana i otišli. Odmah je okrenula Danila. "Hej, srce."

"Šta se desilo, jedina?", nestrpljivo je upitala.

Skala na automobilu je prešla dvesta i ona je prevrnula očima kad ju je Mitke mrko pogledao. "Odbio je. Bio mu je draži obraz od glave.", progunđala je, dok je zubima svlačila rukavicu, a zatim i drugu.

"Šta se dalje desilo?"

"Ubio se, uz malu pomoć. Ne brini, nismo ostavili nikakav trag."

"Isti neće ostati ni od nas, ako tvoja žena ne smanji brzinu.", Mitke je progunđao.

"Kolika je?"

"Nije velika.", promrmljala je i počela polako da smanjuje brzinu.

"Uopšte, sto devedeset i to je sad smanjila.", Mitke je ironično rekao.

"Jedina..."

"Sad je već sto pedeset. Na autoputu smo, srce.", procvilela je.

Uzdahnuo je. "Slušaj me, ljubavi, prvo potrebna si Vuku, drugo, potrebna si meni. Isuvuše, srećo.", tiho je rekao.

Uzdahnula je, još više smanjila brzinu i mrko pogledala u Mitketa, koji je počeo da se smeje. "Sto, sve ispod je mnogo.", promrmljala je. "A šta je tebi smešno?", zarežala je.

"Ništa. Da nemaš temperaturu?", upitao je smejući se.

"Ne diraj mi ženu, Mitke.", Danilo je zarežao. "Znam da ti nije prvi put, ali kako se osećaš, ljubavi?"

Uzdahnula je. "Ljuto. Svima bi nam olakšao živote da je pristao, sad moram da se snađem i dovedem nekoga ko će uraditi baš ono što mu kažem.", progunđala je. 

Mitke ju je pogledao. "Ne brini, sredićemo to."

Klimnula je glavom. "Hoćemo, samo će nam to oduzeti vremena više nego što je trebalo. Iskreno, nisam računala na to da će odbiti. Da sam ponudila i više, odbio bi. Čovek je kreten.", progunđala je. 

Danilo se nasmejao. "Smiri se, jedina. Imam jednu ideju, srećo."

"Koju?", radoznalo je upitala.
 
"Na ovom telefonu ima opcija video poziva, to znači da bih mogao da te vidim, zar ne?"

"Jebote, to mi uopšte nije padalo na pamet. Stani.", promrmljala je, ugasila poziv i bacila Mitketu telefon. "Okreni ga." Mitke je izazivački izvio obrvu. "Mogu i ja to da uradim, samo ne garantujem ti da se nigde nećemo slupati.", rekla je i nacerila se.

Prevrnuo je očima i okrenuo, a onda je Danilova glava pojavila na ekranu. "Drago mi je što te vidim, Mitke, ali bih radije da gledam svoju ženu.", rekao je smejući se. 

Nasmejao se, vratio telefon na držač i namestio ga tako da Danilo može da vidi Magdalenu. Bacila je pogled na telefon i široko se osmehnula. "Ovo ti je najbolja ideja, srce.", nasmejano je rekla. 

Nasmejao se. "Zar ne?"

"Mhm, nisi samo najlepši, ponekad imaš i pametne ideje."

Zarežao je. "Ponekad?"

"Dobro, u poslednjih trinaest godina, četiri predhodne ne mogu baš da uračunam u to.", rekla je smejući se. 

Zasmejao se. "Prve dve si bila dete."

Prevrnula je očima. "Ma da. Hm, znaš li tog što je noćas dežuran?"

"Mhm, zašto?"

"Zato što imam ideju, pitaj ga koliko košta da te na jednu noć izvučem odatle."

Mitke ju je zapanjeno pogledao. "Jesi li ti normalna?"

"Sve se da kupiti.", mirno je odgovorila i bacila pogled na telefon, pa se namrštila kad je videla da nema Danila. "Gde nestade?", zbunjeno je upitala.

Za par sekundi se pojavio na ekranu. "Do pet moram da budem ovde, četiri hiljade eura."

"Reci mu da sam za petnaest minuta tu.", promrmljala je, spustila slušalicu, pa okrenula Dekija. "Deki, vi nastavite do stana, Mitke i ja idemo nešto da obavimo, u redu?"

"Naravno, Đavolice."

Spustila je slušalicu i dodala gas. Uskoro su bili u zatvorskom dvorištu. Izašla je iz auta, a tu ju je čekao mlad momak. "Dobro veče."

"Dobro veče, gospođo, Magdalena?"

Klimnula je glavom. "Da.", promrmljala je, izvadila pare iz torbice i pružila mu. "Imaš pet hiljada eura tu, ako sve bude u redu, nadam se da ćemo nadalje sarađivati."

Klimnuo je glavom. "Sa zadovoljstvom, gospođo. Sačekajte, sad ću ga dovesti. I, gospođo, do pet mora biti nazad."

Osmehnula se i klimnula glavom. "Ne brini ništa."

Uzvratio joj je osmeh i otrčao unutra. Uskoro se vratio sa Danilom. Potrčala je ka njemu i uskočila mu u naručje. Jako ju je zagrlio. "Hej, ljubavi."

Pogledala ga je i nežno ga poljubila. "Hajde, idemo.", veselo je rekla, skočila dole i povukla ga za ruku. Mitke je izašao iz auta i pozdravio se sa Danilom. "Dobro je videti te, jebote!"

"Takođe, Mitke, hajde, nestrpljiv sam da vidim sina.", progunđao je, seo na suvozačevo mesto i pogledao u Magdalenu kad je ušla. Privukao je sebi i strastveno je poljubio. 

"Mislio sam da si nestrpljiv da vidiš sina.", Mitke je rekao kroz smeh kad se poljubac odužio.

Podigao je usne sa njenih, pa je poljubio u nos. "Vozi."

Upalila je auto, dala gas i petnaestak minuta kasnije su se našli ispred zgrade. Parkirala je tačno ispred ulaza, pa pogledala u Danila. "Stavi kapuljaču, ljubavi.", promrmljala je.

Klimnuo je glavom, stavio kapuljaču i izašao kad i njih dvoje iz auta. Ispred ih je sačekao Mitar. "Dobro veče, gospođo Domak."

"Dobro veče, Mitre. Parkiraj auto, molim te i neka bude spreman i tačno ispred ulaza u pola pet.", mirno je rekla i dobacila mu ključeve. 

"Naravno, gospođo."

Osmehnula mu se. "Hvala.", promrmljala je. "Idemo."

"Gospođo Domak, ovom malom će da leti glava, ako nastavi ovako da te gleda.", Danilo je progunđao. 

Zasmejala se kad su ušli u lift, skinula mu kapiljaču pa mu uskočila u naručje. "Gospodine Domak, mene zanimaju samo te tvoje lepe oči."

"Niste sami.", Mitke je progunđao kad ju je strastveno poljubio, a jednu šaku spustio na njenu guzu.
Lift je stao, nežno ju je spustio na pod, uzeo je za ruku i poveo van. "Voleo bih da jesmo.", progunđao je. 

Ušli su unutra. "I ja bih. Vidite koga sam dovela.", veselo je rekla kad ga je uvela u dnevni boravak, a onda prasnula u smeh kad im je ugledala face.