Viktor je ušao u stan i zatekao uplakanu Senku i uznemirenog Miroljuba. Brzo joj je prišao, podigao joj je glavu i naterao je da ga pogleda. "Biće uskoro sa nama, obećavam. Druga stvar, kakva god da je, tvoja majka nikad ne bi dozvolila da joj bilo ko naudi. Ona ju je rodila, dušo."

Miroljub je klimnuo glavom u znak slaganja. "Znaš da je Viktor u pravu, Senči."

Tvrdoglavo je odmahnula glavom. "Ja nju više ne poznajem, ni ti je ne poznaješ, tata. Ona je luda! Da nije tako, videla bi koliko je Viktor dobrog učinio i to ne samo za mene i Ninu, tata."

Osmehnuo se i pomazio je po glavi. "Jeste, ali ona to ne vidi tako. Ona u njemu vidi čoveka koji joj je uzeo obe ćerke."

Prevrnula je očima. "Nikad joj neću oprostiti ako se nešto dogodi Nini, nikad."

Viktor ju je povukao k' sebi i zagrlio je, a onda je poljubio u teme. "Ništa se Nini neće desiti, obećavam. Već sam pokrenuo potragu, neću sedeti miran i čekati da ih policija nađe."

Pogledala ga je, a onda ga nežno poljubila. "Volim te.", promrmljala je i skupila se u njegovom zagrljaju. Poljubio ju je u teme i jako je stegao uz sebe.

Kad god bi mu rekla da ga voli, emocije su pretile da ga uguše. "I ja tebe volim, dušo.", tiho je rekao i nežno je mazio po kosi.

Ilija i još par dečaka su šetali šumama Zlatibora, kad su ugledali usamljenu kuću i ćenu i muškarca ispred nje kako tiho o nečemu razgovaraju. Polako su se prikrali, a onda je Ilija ugledao Ninu. Namrštio se i gurnuo dečaka kraj sebe. "Ono je Nina, sestra moje strine. Šta li radi ovde?"

Slegnuo je ramenima. "Ne znam, ali slušaj ih šta pričaju. Ta devojčica nije želela da pođe sa njima."

Ilija je klimnuo glavom. "Ostani ovde, ja idem u selo po oca. Molim te, moramo da joj pomognemo."

Dečak je uzdahnuo i klimnuo glavom. "Ostaću, ne brini."

Ilija je klimnuo glavom i kao bez duše potrčao ka kući. "Tata!"

"Zašto se dereš, Ilija?", majka ga je ljutito upitala.

"Treba mi tata, hitno je!"

"U šumi je. Šta je tako hitno?"

"Video sam Ninu sa neko dvoje ljudi. Čuli smo kad su rekli da mala ne želi da bude tu i da je morala žena na silu da je dovede. Nebojša je ostao da posmatra, dok ja dovedem tatu.", uzbušeno je rekao i krenuo ka vratima, kad ga je majka uhvatila za ruku.

"Nećeš se mešati u to, niti ćeš umešati svog oca. Jel ti jasno? Ko zna u kakvim poslovima je onaj tvoj stric, čim su oteli to dete."

Ilija je ljutito pogledao u majku, a onda cimnuo ruku i izvukao je iz majčine. "Idem po oca, a kad vratimo Ninu, rećiću mu da si pokušala da me sprečiš da joj pomognem.", odsekao je, a onda izleteo iz kuće, razočaran u svoju majku. Znao je da ne voli njegovog strica, ali nikad nije ni pomislio da bi pokušala da ga spreči da pomogne Nini. Trčao je kao bez duše narednih pet kilometara, a onda je ugledao oca. "Tata!"

Vladimir se namrštio. Ilija nikada nije dolazio u šumu, a sad je po njegovom izrazu lica shvatio da nešto nije u redu. Potrčao mu je u susret. "Šta se desilo, Ilija? Jel ti majka dobro?"

"Dobro je. Slušaj me, video sam Ninu tamo s' druge strane šume u onoj napuštenoj vikendici. Ona je sa dvoje ljudi i koliko sam shvatio, ne želi da bude sa njima."

Vladimir se namrštio. "Jesi li siguran u to što govoriš?"

Ilija je klimnuo glavom. "Jesam, tata. Molim te, moramo joj pomoći."

Vladimir je uzdahnuo i klimnuo glavom. "I hoćemo, ne brini, samo ćemo prvo nazvati Viktora, kao ne bismo napravili bespotrebnu dramu.", promrmljao je, izvadio telefon iz džepa i iznervirano uzdahnuo. "Opet nema signala. Upadaj u kamionet, zvaćemo ih kad dođemo u centar.", promrmljao je. Ilija je klimnuo glavom, pa uleteo u kamionet, a onda je i Vladimir ušao i dobacio mu telefon. "Čim vidiš signal, pozovi ih."

"Evo ga!", uskliknuo je par minuta kasnije i istog trenutka pozvao Viktora. "Striče..."

"Kaži, Ilija? Samo požuri, molim te, imamo veliki problem ovde."

"Da li je Nina sa vama?"

"Ne, nije, majka ju je na silu odvela od nas. Policija je traži i ne želim da linija bude zauzeta."

"Striče, ona je u napuštenoj kolibi sa jednom ženom i muškarcem, ovde na Zlatiboru."

Viktor se namrštio. "Odakle ti to znaš?"

"Nebojša i ja smo ih slučajno našli, on je ostao da čuva stražu, a ja sam došao po tatu."

"Kako izgleda taj muškarac sa njima?"

Ilija je napravio grimasu. On je kreten, nije pogledao čoveka, tek onako površno. "Plav, mršav, u invalidskim kolicima, mada je ustao jednom.", promrmljao je.

Viktor se iskezio. "Krećem, samo ih motrite, Ilija, ne želim da mi pobegnu."

"U redu, striče.", promrmljao je i spustio slušalicu. Pogledao je u oca. "Rekao je da ih samo nadgledamo da ne pobegnu i ništa više."

Vladimir je klimnuo glavom. "I sam sam tako mislio i da pozovem policiju."

"Stric je rekao samo da ih motrimo, tata."

Vladimir je uzdahnuo. "Da budem iskren, radije bih pozvao policiju. Znam svog brata, Ilija, kad je besan, nema samokontrolu i bojim se da ne napravi neku glupost, a tek je pronašao ono što zaslužuje."

Ilija je klimnuo glavom. Otac mu je mnogo toga ispričao poslednjih par dana o svom bratu i njihovom detinjstvu i tek tad mu nije bilo jasno šta je njegova majka imala toliko protiv strica. "Zašto onda ne pozoveš policiju?"

Vladimir je odmahnuo glavom. "Ne još.", promrmljao je.

Viktor je pogledao u Senku. Ležala mu se u krilima i delovalo je kao da spava, a onda je pogledao u Miroljuba. "Našli su ih, doduše slučajno, ali sad znamo gde je. Možeš li ostati sa Senkom..."

Senka je otvorila oči i pogledala ga. "Ne ideš bez mene."

Uzdahnuo je i pomilovao je po obrazu. "Dušo..."

Odmahnula je glavom. "Ne, želim da vidim što pre svoju sestru i ne želim da ti dopustim da napraviš neku glupost. Potreban si mi i neću dozvoliti da odeš u zatvor radi tog kretena."

Osmehnuo se, obuhvatio joj šakama lice, a onda je željno poljubio. "I ti si meni potrebna i ne planiram da napustim tebe i Ninu, dušo. Ostani ovde sa tatom..."

"Ne, idem sa tobom. Idem, Viktore i ne možeš me sprečiti.", zarežala je, kad je krenuo da odmahne glavom.

Osmehnuo se. "U redu, ideš. Idi i obuci se."

"Samo ako kreneš sa mnom, ne želim da mi pobegneš."

Zapanjeno ju je pogledao, a onda prasnuo u smeh, ustao i povukao je sa sobom. Uveo ju je u sobu i zatvorio vrata za njima. "Hajde, oblači se."

Klimnula je glavom, prišla ormanu i izvadila jednu trenerku. Skinula se, a onda krenula da se oblači. Viktor joj je dubokim uzdahom privukao pažnju. "Zaboga, Viktore, moramo da krenemo i uopšte nije vreme za to.", pomalo je ljutito rekla.

Mučenički je uzdahnuo. "Svestan sam toga, dušo, ali prosto si neodoljiva.", promrmljao je odmeravajući je.

Nije mogla dugo da zadrži ozbiljan izraz lica i najzad se nasmejala. Prišla mu je, spustila ruke na njegove grudi i pogledala ga u oči. "I ti si, ljubavi, ali sad želim da odemo po moju sestru, a onda kad bude na sigurnom, cela sam tvoja."

Privio je uz sebe i strastveno je poljubio. "Dogovorili smo se. Hajde, idemo sad.", promrmljao je, uzeo je za ruku i poveo je van. "Miroljube, želite li da krenete sa nama?"

Klimnuo je glavom i ustao. "Naravno da idem. Viktore, znam da sam ja najmanje pozvan da ti držim predavanje, ali molim te, ne pravi gluposti. Ja sam ih povredio svojim glupostima, nemoj i ti."

Viktor se nasmejao. "Ne brinite.", promrmljao je i sa Senkinom rukom u svojoj izašao iz stana. Nije imao nameru da dozvoli da je izgubi zbog bilo koga i bilo čega. Ona je postala čitav njegov svet i taj svet će sačuvati uz sebe, po cenu bilo čega.

Memić je sedeo u kancelariji kad mu je zazvonio telefon. "Kaži?"

"Takić nije u Beogradu, otišao je preključe. Njegovi roditelji ne znaju da nam kažu gde."

Memić je frknuo. "Znači da je Kurić bio u pravu da je Takić umešan u sve. Imaš li još nekakvu informaciju?"

"Mhm, Kurić, njegova žena i tast su upravo izašli iz grada. Prate ih."

"Odlično, pošalji mi lokaciju, pa ću i ja za njima krenuti. Zaista me zanima šta se to još desilo, da je dovelo do ovoga.", promrmljao je i spustio slušalicu. Ustao je, obukao jaknu, a onda krenuo ka automobilu.

Vladimir i Ilija su došli ispred vikendice, a onda ubrzo shvatili da ispred nema ni Nebojše, niti ima bilo koga u vikendici. Vladimir je pogledao u Iliju. "Pozovi Nebojšu i vidi da li zna šta se desilo i gde su nestali."

Ilija je klimnuo glavom,a onda uradio šta mu je otac rekao. "Nebojša, gde si?"

"Idem biciklom za njima, ali ne mogu da održim tempo sa automobilom, Ilija. Neće ti se svideti ono što imam da ti ispričam."

Ilija se namrštio. "Pričaj."

"Tvoja mama je bila kod vikendice i rekla im da si ih video i da si otišao po oca."

"To uopšte nije smešno, Nebojša!", zarežao je. Nadao se da će mu drug reći da se šalio, jer nije mogao da zamisli da bi njegova majka ugrozila Ninu, kako bi učinila nažao njegovom stricu.

"Nikad se ne bih šalio na taj način, Ilija. Tvoja majka im je javila, kunem ti se."

"U redu, razumem. U kom pravcu idu?"

"Sever."

"U redu, prati ih dokle možeš, bar da znamo kuda idu. Krenućemo i tata i ja ka severu.", promrmljao je i spustio slušalicu.

Vladimir ga je pogledao. "Šta ti je rekao?"

"Krenuli su prema severu. Idemo li i mi za njima?"

Klimnuo je, istrčali su iz šume, ušli u automobil, pa i sami krenuli u potragu. "Šta ti je još rekao?"

"Ništa!", promrmljao je gledajući kroz prozor. Nije znao da li da kaže ocu šta je njegova majka uradila. Znao je da će poludeti i da će ispasti velika svađa. 

"Pitao sam te nešto, Ilija i očekujem da mi odgovoriš. Vodi računa, budeš li me slagao, snosi ćeš ogromne posledice."

Ilija je progutao. "Mama im je javila da smo ih pronašli i da sam otišao po tebe. Mama im je pomogla da pobegnu sa Ninom.", ogorčeno je rekao. 

Vladimir se osetio kao da mu je neko udario šamar. Nije mogao da veruje da ga je žena na taj način izdala. Tolike godine joj je dao, dao joj sve što je imao i mogao, a ona je uradila ovo. "Jel Nebojša siguran?"

"Da, tata.", promrmljao je.

Klimnuo je i u tišini nastavio da vozi. Trebao je nekoliko minuta vremena kako bi razmislio šta on uopšte želi nakon ovoga. Uskoro su naišli na Nebojšu, koji je stajao kraj puta i pokušavao da dođe do daha. Vladimir je istrčao iz auta i prišao mu. "Jesi li dobro?", zabrinuto je upitao.

Mali je zaklimao glavom. "Jesam, čika Vladimire. Pokušao sam da ih pratim, ali nisam uspeo.", promrmljao je.

Vladimir ga je pomazio po glavi. "U redu je, uradio si najbolje što si mogao. Hajde, natovarićemo bicik na kamionet i vratiti se u kafanu. Da popiješ nešto hladno i odmoriš, važi?"

Nebojša je klimnuo glavom i ušao sa Ilijom u kamionet, a Vladimir je natovario bicikl na kamionet, pa i sam ušao i pokrenuo ga. Sa svakim pređenim metrom bes i ljutnja u njemu su rasli. Do trenutka kad su došli ispred kafane već je bio doneo odluku. Nepovratnu.