Sedela je i posmatrala svog muža kako meša karte za prvu partiju. U tom trenutku je shvatila da nije trebala da dozvoli da Senka pristane na ovo, po bilo koju cenu. Imala je loš predosećaj. U stvari, već unapred je znala da će njen muž izgubiti sve tri partije. Videla je razliku na licima dvojice muškaraca. Mlađi je bio staložen i miran, za razliku od njenog muža. Na njegovom licu se primećivalo blaženstvo, uzbuđenje i nestrpljenje. Tek u tom trenutku je shvatila koliko je samo pogrešila kad je mislila da će, nakon što je dotakao dno i izgubio kuću, promeniti. Samo se zavaravala, on nikad neće moći ostaviti svoj porok. Zadovoljstvo koje je videla na njegovom licu ubijalo je svu njenu nadu u bolje sutra, sahranjivalo je sve njene snove o tome kako će se, nakon što je dodirnuo dno kad je izgubio kuću, a sad je na kocku stavio i kćer, opametiti i da će možda najzad dobiti šansu da nastave sa normalnim životom. Njemu nije bilo pomoći. Uskoro je podelio karte, a onda je počela prva partija. Senka je izašla van, a onda stala na vrata dnevnog boravka i nadgledala situaciju. Nije skoro ništa znala o kartaškim igrama, ali je imala osećaj da ono što njen otac ima u rukama ne valja. Bacila je pogled na Viktorovo lice, želela je da vidi na njemu bilo šta, bilo kakvu emociju, ali to lice je bilo poput kamena, bez i jedne emocije. Stresla se. Nije želela da provede sa tim čovekom ni par minuta, a ne čitav život. Na trenutak je podigao pogled. Izvio je obrvu kad su im se pogledi srelči. "Zabrinuti ste, gospođice?"

Progutala je, ali je ponosno odmahnula glavom. "Naravno da ne. Verujem da mi je sudbina namenila mnogo lepše stvari, od prisilne udaje za kockara.", progunđala je. Bila je zabrinuta, želela je da vrišti i čupa kosu sa glave, ali joj nije padalo na pameet da mu to i pokaže. Posprdno se nasmejao, a onda vratio pogled na karte i sto. Srce joj je potonulo kad je njen otac izgubio prvu partiju. 

Viktor je podigao pogled ponovo ka njoj. "Još uvek verujete u to, gospođice?", upitao je, dok je mešao karte. Na licu joj je pročitao svaku emociju, od straha, pa sve do one da bi ga u ovom trenutku najradije ubila, ali je uprkos svemu ponosno klimnula glavom.

"Naravno.", tvrdoglavo je rekla.

Slegnuo je ramenima. "Nadam se da se nećete mnogo razočarati, kad budete shvatili da živite u zabludi.", mirno je rekao i počeo da deli karte, ne sklanjajući pogled sa nje.

Prevrnula je očima. Nije imala nameru da se raspravlja sa njim. Jednostavno je morala da veruje u to da će njen otac dobiti ove partije i da će se njen život nakon toga nastaviti kao i do trenutka ulaska ovog bahatog gada u njihove živote. Podvesno je znala da ni za šta od ovoga nije on kriv, već njen otac, ali ju je užasno nervirala njegova bahatost. On nije mogao da zna unapred da će dobiti i naredne dve partije, ali se ponašao baš tako i to joj je išlo na živce. Plašila se da će tako dekocentrisati njenog oca. 

Viktor ju je sve vreme pratio ispod oka. Video je da je napeta i nervozna, uprkos njenom očiglednom trudu da ostane mirna i, poput njega, ne oda ni jedno jedino osećanje. Zagrizao je usnu, a onda se nacerio u sebi, pa rešio da se malo poigra sa svima. Tu partiju je izgubio. Ponovo je pogledao u Senku i video na njenom licu ogromno olakšanje. "Ima još jedna, gospođice."

Ovog puta ga je dosta samouverenije pogledala u oči. Sad je znala da i njen otac ima šanse. "I dalje mislim da je sudbina na mojoj strani, gospodine."

Spustio je karte ispred njenog oca, ne prekidajući kontakt očima sa njom. "I ja mislim da jeste.", promrmljao je, a onda spustio pogled na njenog oca i karte u njegovim rukama. Zbunio ju je tim rečima, pa je pomislila da će, čak i ako pobedi, možda je ostaviti na miru i otići svojim putem. Nije ni pomislila da on misli da ju je sudbina pogledala onog trenutka kad je on rešio da je uzme za svoju ženu i spasi je bede kojom je bila okružena. Partija je počela, a Senka je sklopila ruke i počela da se moli iz dubine duše. Ona nije želela da postane žena ovog čoveka i ona je znala da Bog neće dozvoliti da njen otac izgubi. Ne, on će ispuniti njene molitve, tvrdoglavo je pomislila, ignorišući onaj glas koji joj je govorio da se već godinama unazad moli da njen otac prestane da se kocka i pomogne njenoj majci da im pruže dostojanstven život. Sa istim ovakvim očajem, kakav je osećala i u ovom trenutku. Viktorov izraz lica je i dalje bio nepromenjen, ali je odlično poznavala svog oca i videla mu je očaj na licu. Sklopila je oči kad je izgubio tu partiju i poraženo spustio glavu. Ne, ovo se definitivno ne dešava, to nije moguće. Otvorila je oči i susrela se sa Viktorovim pogledom. Ustao je od stola, pa joj prišao. "Doći ću ujutru po tebe, budi spremna. Koliko sutra će se održati građansko venčanje.", promrmljao je i krenuo ka vratima.

Tek u tom trenutku je zaista shvatila šta se dešava, pa je potrčala za njim. "Potpisala sam, ali nisi rekao da će to biti sutra."

Stao je kraj vrata, okrenuo se i pogledao je. "U čemu je razlika?"

Pogledala je oko sebe, pokušavajući da na brzinu smisli bilo kakav izgovor, kako bi dobila na vremenu i, možda, smislila neki način da izbegne sve ovo. "Nemam odgovorajuću haljinu.", promumlala je prvo što joj je palo na pamet.

Želeo je da se nasmeje, ali je ipak odlučio da ostane ozbiljan. Ona je pokušavala da ga prevari. Njega! "Nema problema, za dva sata će vozač dođi po tebe i odvesti te u kupovinu. Biću ovde sutra u osam. Doviđenja.", promrmljao je i otvorio vrata, a onda ugledao Kostu ispred njih. Dobro ga je odmerio. "Dobar dan i doviđenja.", progunđao je i otišao ka svom autu, a ubrzo je nestao i iz njihovog video kruga.

Kosta je zbunjeno pogledao u Senku, a onda se namrštio kad je video da je bleda i da ga ni ne gleda, već gleda za muškarcem koji je upravo otišao. "Senka..."

Trgla se i pogledala ga, a onda su joj suze potekle niz lice. Ovo mora da je samo noćna mora iz koje će se probuditi. Ovo nije moglo biti istina. "Odlazi! Ne želim nikada više da te vidim!", promucala je, pa krenula da uđe u kuću, ali ju je Kosta uhvatio za ruku i naterao je da ga pogleda. "Rekla sam ti..."

"Želim da znam razlog, Senka, ako si već tako odlučila."

Odmahnula je glavom. "Samo želim da odeš.", tiho je rekla i pokušala da mu se otme.

"Kćeri, porazgovaraj sa njim, zaslužio je to. Ne ide to tako, Senči.", majka joj je nežno rekla.

Okrenula se i pogledala u majku. Iz očiju joj je sevala ljutnja. Koliko je uz ovom trenutku bila ljuta na oca, isto toliko je bila ljuta na majku. Ma koliko se na rečima protivila svemu, delima nije pokazala. Godinama je ostajala sa njim, prelazilamu preko svake prokockane plate, preko svake pijane noći, a jedini izgovor joj je bio da je on još i dobar, kakvi su ostali. Ne maltretira ih i ne bije. Zbog toga je sad i sama bila primorana da se uda za kockara i, verovatno, jednog dana i sama doživi sudbinu majke. Ona to sebi neće dozvoliti, po cenu života.  "Inače sve ostalo ide baš onako kako bi trebalo, pa je ovo najveći problem.". zajedljivo je rekla. Obrisala je suze, pa ponovo pogledala u Kostu. "Malopre sam potpisala da ću se udati za gospodina kojeg si sreo na vratima. Kako bi moja sestra imala krov nad glavom i dalje. Zadnje što je moj otac prokockao sam ja."

Kosta ju je zapanjeno pogledao. "Ne možeš to da mi uradiš i tako me obrukaš pred svima dva meseca pred svadbu, jebote!"

Žacnula se zbog njegovih izgovorenih reči. "Čuješ li ti šta ja tebi govorim? Moram, ili će uzeti kuću i moja mala sestrica će ostati na ulici. Hoćeš li ih ti primiti, kad ih on izbaci odavde?"

"Znaš da moji to nikad ne bi dozvolili, a koliko vidim i bili su u pravu. Koliko god te voleo i koliko god ti bila lepa i pametna, mi i vi nikad nećemo biti u istom rangu, zahvaljujući tvom ocu kockaru i pijanici. I uvek će sa njima biti problema."

Progautala je. Na neki način se i sama slagala sa njim, ali nije bila spremna da mu to i prizna. Bila je isuviše ljuta na svog oca, a isto toliko i na svoju majku, ali ih je isto toliko i volela i nije bila spremna da dozvoli da ih iko omalovažava i podcenjuje. Hladno je slegnula ramenima. "Onda si spašen, gledaj na to tako.", mirno je odgovorila, dok se sve u njoj kidalo. Očekivala je mnogo više od njega. Očekivala je da će reći da on to neće dozvoliti, da će naći rešenje za njih dvoje, ali njemu je najvažnije bilo to što će biti obrukan pred svima, a ne to što će žena koju je, navodno, voleo i želeo da provede ceo život sa njom. 

Shvatio je da je preterao. Kako je znao i umeo, morao je da je odgovori od udaje za onog kretena, ali ne zbog nje, već zbog sebe. To svakako nije mogao, ako nastavi ovako. "Senči, hajde da porazgovaramo.", pomirljivo je rekao.

Pogledala ga je, a onda uzdahnula i krenula za njim. "Nemamo o čemu više, Kosta. Žao mi je, ali moja sestra je meni ipak najvažnija."

"Divno, a do juče si želela da se udaš za mene i rodiš mi decu, ili je sestra samo izgovor?", ljutito je upitao.

Zbunjeno ga je pogledala. Zaista joj nije bilo jasno za šta bi Nina trebala da bude izgovor, bilo kome. "Ne razumem."

"Možda te je već obradio i..."

Udarila mu je jak šamar i besno ga pogledala. "Zaboravi da sam ikada postojala.", zasiktala je, a onda se okrenula nazad ka svojoj kući i potrčala. Nije želela da vidi suze i to koliko ju je povredio tim rečima i njegovim nepoverenjem. Uletela je u kuću, a onda i u svoj mali sobičak, pa se bacila na krevet i zaplakala.

Nije imala pojma koliko je dugo plakala, pre nego što je njena majka pokucala na vrata. "Traži te neki čovek, poslao ga je...", počela je da muca izbegavajući ćerkin uplakani pogled.

Prevrnula je očima. Mrzela je to kod svoje majke. Uvek je spuštala pogled pred njenim ocem, ćutala mu i povlađivala i Senka je čak i više nju krivila za sve, nego njega. Sve što je trebala da uradi je bilo to da ga ostavi i spasi ih sve tri svega ovoga. "U redu.", mirno je rekla, a onda prošla kraj nje i izašla van. Kraj vrata joj je bio i otac, ali ni njega nije pogledala, već je prišla direktno čoveku, koji je stajao ispred vrata. "Izvolite?", ljubazno je rekla.

Stariji čovek joj se osmehnuo. "Gazda me je poslao da Vas odvedem u kupovinu.", istim tonom joj je uzvratio.

Želela je da mu kaže da prenese gazdi da se tornja u rodno mesto i da je ostavi na miru, ali se ugrizla za jezik i klimnula glavom. "U redu, hvala Vam.", promrmljala je i krenula za njim. Možda nije mogla da se izbori sa lavinom života koja ju je ponela na onu stranu na koju nije želela, ali je mogla da mu prkosi na svoje načine, a upravo je to rešila da uradi, još od sutra.