Dragi dnevniče...
Ne znaš koliko sam srećna! Danas je Dan žena i dobila sam tri prekrasne ruže. Jednu od Enca, jednu od čika Pjera i jednu od...pogadjaj...

Probudio me je alarm, navijen na 7 sati ujutru. Ustala sam i otišla do kupatila da se umijem. Obukla sam uniformu, a kosu sam blago uvila na krajevima. Stavila sam malo maskare i naravno crveni ruž, te otišla do sobnih vrata i obula cipele. Sišla sam dole a na stoli me je čekao pravi francuski dorucak: kroasan sa dzemom od višnje i čaj.

I naravno pored toga macarons od višnje,

baka je danas u crvenom stilu, s obzirom da je obukla i crvenu haljinu. "Dobro jutro bako!" rekla sam i potrčala joj u zagrljaj. "Dobro jutro, mila moja!" rekla je pomalo zaneseno. "Što si tako raspoložena?" pitah je uzimajući komad kroasana. "Pa draga moja oko osam će neko pozvoniti na vrata i ispred njih ostaviti buket ruža, znaš danas je Dan žena." rekla je sada već vidno uzbudjeno. "A ko je taj misteriozni gospodin?" upitah podižući obrvu. "To je moj misteriozni P." kaže ona i pojede jedan macarons. Završila sam sa doručkom i otišla u sobu da spakujem knjige. Krajičkom oka sam spazila da neko sa šeširom prilazi vratima ostavlja buket ruža, zvoni i odlazi. Nedugo zatim čujem baku kako me doziva da sidjem, što sam i uradila. "Uvek tačak!" rekla je dok mi je pružala kovertu. "Pročitaj!" Uzela sam pismo iz njenih ruku i krenula sa čitanjem: 'Draga moga ružo, ostala si uvek ista, kao i moja ljubav prema tebi!'
-P.
"Bako to je taj misteriozni gospodin iz tvoje mladosti?" upitala sam. "Da, to je on. Svakog 8. marta mi on ostavi buket ispred vrata i tako već 15 godina od kad je Aleksandar umro." kaže i pogleda u prelep buket.

Nadam se da ću i ja dobiti barem jednu malu ružu danas. Pomislila sam dok sam išla ka polici s knjigama. Uzala sam neki ljubavni roman i počela da čitam. Nedugo zatim neko mi je stavio ružu na knjigu.

Istina bila je mala, ali je bila od srca. Podigla sam glavu i ugledala Enca. "Srećan 8. mart, sekice!" rekao je s osmehom na licu. "Hvala ti veliki bato!" rekla sam uzimajući ružu i zatvarajući knjigu. "Maria, otac me je zvao da se vratim u Marselj da preuzmem jedan deo firme tako da se sutra vraćamo." rekao je tužno. "Pa idem i ja, zar ne Enco?" pitala sam, na ivici suza. "Ne, sekice moja, znam da ne možeš da se odvojiš od Pariza, idemo samo Ana i ja, ali ne brini posećivaću te!" rekao je i poljubio me u čelo. "Obećavaš?" pitala sam malo vedrije. "Obećavam!" rekao je nasmejano. U tom momentu čula sam dolazak kočija i ustala sam sa fotelje. "Vidimo se Enco!" rekla sam oblačuću kaput i uzimajući torbu. "Vidimo se!" rekao je dok sam zatvarala vrata. "Dobro jutro čika Pjer!" rekla sam ulazeći u kočiju. "Dobro jutro, matmasel! Srećan 8. mart!" rekao je sa osmehom i pružio mi ružu.

"Hvala Vam! Prelepa je!" rekla sam uzimajući ružu i mirisajući je. Kočija je krenula, a ja sam posmatrala ovog simpatičnog čičicu, uvek je nosio šešir, svakog dana drugi. Nosio je kaput, a ispog njega zeleni džemper. Imao je držanje jednog oficira i ako to nije bio.. Preusmerila sam pogled ka užurbanim ljudima na ulici. Svi su jedni drugima poklanjali cveće, najčešće ruže. Kroz nekoliko minuta stigli smo ispred škole. Pozdravila sam se sa Pjerom. Ušla sam u školsko dvorište i ugledala razdraganu Merdu kako mi trči u susret. Kada je stigla istog trenutka je počela da priča: "Maria nećeš verovati šta mi se desilo! Leo mi je ostavio ružu u ormariću i još mi napisao poruku!" rekla je sve u jednom dahu, mašeći mi ružom i papirčetom ispred nosa. "Dobro smiri se. Pročitaj mi šta piše." rekla sam pokušavajući da je smirim dok smo išle ka školskoj zgradi. "Evo čitam, čitam: Srećan ti 8. mart, Merida!" rekla je sada malo smirenije. "Samo? Pa mogao je bar da smisli nešto originalnije." rekla sam praveći se uvredjena. "A nemoj tako," počela je Merida, "Mukica zbunio se!" rekla je sa sažaljivom facom, zbog koje sam prasnula u smeh, a za mnom i ona. Smejući se ušle smo u učionicu, medju prvima, a ja sam ugledala nešto prelepo i prestala da se smejem, a nakon par trenutaka i Merida je isto učinila. Prišla sam klupi i malo bolje osmotrila korpu punu ruža, koji se tu nalazila.

Pogledala sam malo bolje i našla sitno pisance skriveno medju prepepim cvetovima. Otvorila sam ga, a unutra je pisalo: Draga Maria..dobro neću da zvučim kao da pišem sastav. Od kad si došla u odeljenje prof. Luciane počeo sam da volim matematiku, od kad si došla kod Melanije obožavam da igram u paru, od kad si došla jednostavno srećniji sam! I još nešto imam da ti kažem: lepša si od bilo koje ruže! Srećan 8. mart! Kada sam završila sa čitanjem primepila sam da imam širok osmeh na licu i da me Merida gleda kao da sam pala s kruške. Pokazala sam joj pismo, a kada je pročitala počela je bukvalno da skače. Zvonilo je za početak časa i to baš fizike! Brzo sam stavila ruže pou klupu i izvadila knjige. Uzela sam pismo i stavila ga u svesku. Daj Bože da Ivanovič ne vidi korpu! Molila sam se u sebi, ali ipak moje molitve nisu uslišene. "Moje dame srećan vam 8. mart!" rekao je prof. Ivanovič i seo za katedru. Nedugo zatim prošaputao je: "Они действительно красивые розы Мария!" na šta je Merida nasmejala, a ja sam gledala ko tele u šarena vrata. Profesor je nastavio da predaje, a meni je Merida nakon nekoliko minuta na papitić ispisala šta je Ivanovič rekao: Baš su ti lepe ruže Maria! Ostatak časova je prošao monotono kao i svaki put osim što sam jednom tako lupila u Matea da umalo nije poljubio pod, srećom lupila sam mu u ledja pa me nije video. Vratila sam se kući i odnela korpu u sobu. Presvukla sam se, te sišla u prizemlje i zatekla baku kako posmatra neke slike. Kada sam se malo približila videla sam da su to one iste fotografije koje sam gledala u onoj sobici. Baka ja bila zanešena, tako da nije čula ni kad sam došla ni kad sam otišla u sobu. Sela sam na krevet i izvadila lanče koje mi je dala baka. Iz fioke sam uzela i onaj kristal i počela da gledam ta dva predmeta. Odjednom me je zabolela glava i videla sam kako se rozi kristal savršeno uklapa u jednu rupicu na srebrnom lančetu. Glavobolja je prestala i ja sam uradila ono što sam videla. Spajanjem kristala i lančeta čulo se jedno *ting* i ogrlica je zablistala. Kroz moju sobu se raširila ružičasta svetlost, i odjednom sam počela da igram. Napravila sam savršenu piruetu u vazduhu i dočekala se na prste. U tom momentu sam dotakla ogrlicu i svetlost je prestala. Začudjeno sam ponovo dotakla ogrlicu i svetlost se pojavila. Ovaj put nisam počela da igram već sam videla svoj odraz kako se poklapa sa odrazom Dafne. Protrljala sam oči i odraz je nestao. Oko sat vremena kasnije probudila sam se u krevetu i onda zaključila da sam ovo sa lančetom ipak bio san...ili ne? Ne znam dnevniče, ne znam!

Tvoja zbunjena i srećna Maria

Helo ljudi jesam vam nedostajala? Jeste zadovoljni sa M&M trenucima? I još nešto, u sledećem nastavku biće akcije, ali neću ništa da vam otkrivam jer zam bezobrazna HAHAHHA. Uglavnom izviniye na greškama ako ih ima i komentarišite, jako mi znači!

VOTE
KOMENTAR
❤❤❤
VOLIM VAS
ANÐA ❤

P.S. HVALA VAM NA +1K PREGLEDA I NA DNEVNIKU I NA COVERIMA NAJBOLJI STE ❤❤❤❤❤

Pogledajte i prvo poglavlje
"Divljeg zapada"