Dragi dnevnice...
Kao što već verovatno znaš, juče se sastala s Mateom da izgladimo stvari i su se malo zakompilkovale..
Ustala sam. Spremila se za školu i sišla na doručak kao po običaju. Ne znam imala sam neki čudan osećaj oko današnjeg dana. Doručkovala samu bakinom društvu, proprećenim mirisom lavande. Baka je primenila moju odsutnost pa je pitala: "Dušo, šta ti je od jutros, da li se nešto dogodilo?" Na njene reči sam se trgnula, pa odgovorila: "Ne znam ni ja. Verovatno mi nije samo dan." Tada sam začula poznato čika Pjerovo zvonce na kočiji, pa sam ustala poljubila baku i krenula u školu. Na časovima se nije nista posebno dešavalo, osim na likovnom.. Kao temu smo imali da naslikamo oko koje najviše volimo.. Svi su se odmah bacili na posao slikajući oči svojih ljubavi, ali ne i ja.. Ja sam se nalazila u zabludi: da li crno ili plavo oko? Na kraju sam zatvorila oči uzela četkicu i boje i pustila da me srce vodi. Razmišljala sam o osobi koju najviše volim i na kraju kad sam otvorila oči na platnu sam videla jedno zeleno oko.

Naslikala sam oko identično mom, naslikala sam Encovo oko! I tada sam nešto shvatila: ljubav prema bratu je najjača.. Profesor je pokupio radove i izašli smo na pauzu. Pošto je imalo stvarno dobrih radova, organizovana je i mala izložba koja je bila anonimna. Imalo je nekoliko sekcija, sekcija zelenih, plavih, crnih, plavih i ostalih tipova očiju. Prišla sam s Meridom sekciji zelenih očiju i videla moj rad. Rastužila sam se momentalno, jer sam se setila Enca i Anike i njihove nesreće. Iz tužnih misli, u stvarnost me je vratila Merida. "Mari, pogledaj one dve slike izgledaju kao tvoje oči!", rekla je i povukla me za ruku. I stvarno dva zelena oka, identična mom, visila su na zidu, izazivajući uzdahe. U pozadini su se čuli šapati poput: 'Koja li devojka ima ovako lepe oči?' ili 'Blago njoj, kad je neko toliko voli..' Zagledala sam je malo bolje u oba dela i na jednom videla roze iskrice u uglu oka. Ko li mi je toliko gledao u oči da je primenio tako sitan detalj? zapitala sam se. A onda sam pogledala drugu sliku malo bolje. Ona je imala nekakvu čudnu pozadinu, boja se iz svetlo plave, prelivala u tamnu. Krenule smo dalje da posmatramo slike, a onda smo pronašli i Meridino plavo okce. Da lih skrenula temu sa sebe, počela sam da zadirkujem Meri: "Jel to Leovo umetničko delo, ili mi nešto nisi prijavila?", a ona je je toliko zacrvenela, da joj je lice bilo crvenije od njene kose boje zalazećeg sunca. "Pa, Leovo je verovatno..", rekla je stidljvo. Bože, nikad nisam videla Meridu da se stidi, ona je obično živahna i puna sebe, ali izgleda da ljubav menja sve... Pauza se završila i vratili smo se na čas. Imali smo francuski. Dok sam slušala o Šekspiru osetila sam da mi neko stavlja papirić u ruku. Pogledala sam na tu stranu i videla Maksa kako se smeši. Odmotala sam zgužvani papir i pročitala poruku: Nadam se da ti se svidja slika. Nisam mogla ništa drugo da prošapućem osim: 'Lepa je'. Vratila sam se kući, ručala, završila škloske obaveze i legla da spavam, da bi bila sposobna za probu, a najviše za razgovor s Mateom. Ponovo sam sanjala isti san o Encu i Aniki. Kako voz eksplodira, razbacana tela, poruku.. Sve isto. Pitam se sta to znači? Naglo sam se trgnula iz sna i pogledala na sat. Imala sam dovoljno vremena da se spremim što sam i učinila. Iz nekog razloga obukla sam vrlo lepu haljinu, boje belog vina, sa cvetnim detaljima.

  Više me ne vozi Pjer na probu, već idem peške. Tako, bar na kratko mogu da posmatram srećne ljude Pariza i zaboravim na svoje probleme. Krenula sam dobro poznatim putem ka baletskoj školi, usput posmatrajući. U parku, stariji par sedeo je na klupi i posmatrao, predpostavljam, svoju unuku kako se igra s leptirima. Prešla sam pogledom na drugu stranu. Dečak, verovatno desetogodišnjak, vozio je velosiped, dok su pored njega trčali njegovi drugovi. Stotinjak metara, stao je, a njegovo mesto je došao drugi, pa sam predpostavila da sće tako svako da se vozi. Nakon 7-8 minuta stigla sam do škole, ali sam očigledno poranila. Malo sam pogledala okolo i videla da je u Katja sam svojim štandom šećernih poslastica. "Katja, odkad te nisam videla, gde si bila?" rekla sam trčeći ka njoj. "Maria, to si ti! Nisam bila u Francuskoj, išla sam kod tetke u Moskvu.", rekla je veselo. "Juče sam stigla,šta se izdešavalo po Parizu?", pitala je. "Pa ništa posebno, osim što je još malo 'Festival de lavande' pa su svi uzbudjeni oko toga, nego, eno je Melanija, odoh!", rekla sam joj i mahnula, pa krenula ka glamuroznom stepeništu skole 'Jouer une ballerine'. Na probi nije bilo ničeg specijalnog i brzo je prošla. Presvukla sam se i na prstima ušunjala u ostavu. Tamo je već sedeo Mateo, na jednoj od dve stolice izmedju kojih je bio sto prekriven belim stolnjakom, na čijoj je stredini gorela sveća. On je nosio crnu košulju i takve pantalone, tako da sam stekla utisak da smo ustvari na sastanku. To sam i rekla uz smešak: "Mislila sam da ćemo samo pričati, nisi mi pomenuo ništa o sastanku." Ustao je i izvukao drugu stolicu time mi pogazavši da sednem. "Pa što si se tako sredila, ako si htela da samo pričamo?", rekao je. "Ne znam ni sama, ali ja isto pitanje mogu postaviti i tebe.", odgovarila sam, na šta je on uzvtario: "A ja ti mogu dati isti odgovor, ne znam. Samo sam ovo uradio. I da, jako lepo izgledaš u toj haljini, neobična si, ili te gledam u uniformi ili u baletskoj haljini, ovo je nešto novo." Sedajući na stolicu odgovorila sam: "Pa hvala na komplimentu, ali od kad ti mene gledaš?". "Od prvog dana kad si došla ovde.", rekao je kao iz topa, pa nastavio: "Nego ovde smo da izgladimo odnose zar ne?" Klimnula sam glavom pokazivajući mu da nastavi. "Vidi, onog dana kad si išla peške u školu i kad smo se prvi put posvadjali, tada sam ja bio kriv, nisam bio raspoložen, ne pitaj zašto i zato sam bio onako zao..." pričao je ali sam ga prekinula na ivici suza: "A onaj put kad si držao Evanelin za ruku?" Videvši moje oči, Mateo je uzeo moju ruku i stavio je u svoju. "Da li si ovo videla?", pitao je. Tužno sam klimnula glavom, a on je nastavio: "O Mari, samo sam joj pomogao da ustane, jer sam se našao tu. Pala je." "J-ja sam mis-mislila da si hteo namerno da me po-povrediš jer sam to ju-jutro došla sa Čarl-lijem.", promucala sam. "Istina bio sam besan, ali nikad ne bih hteo sa te povredim. Za ostalo verovatno znaš. I zapamti Mari, svaka priča ima dve strane." završio je i poljubio me u ruku. "D-drago mi je si mi rekao i i-izvi-n-ni što sam se onako ponašala i bila tvrdoglava." "Uredu je", rekao je i onda mi se približio, bio je sve bliže i bliže, a ja sam zatvorila oči i prepustila se, a onda kada su nam se nosevi skoro dodorivali, čulo se škljocanje brave i Mateo je poleteo ka vratima, ali je već bilo kasno, bilo smo zaključani. Uzalud je pokušavao da razvali vrata, ipak je ovo stara škola i vrata su deblja. "Pa izgleda da smo osudjeni jedno na drugo dok neko ne otključa vrata, moja damo." rekao je sroz smeh opuštajući ruke pored tela kao da se predaje. "Izgleda." rekla sam istim tonom slegnuvši ramenima. "Nego, ti si naslikala ono zeleno oko s žutom pozadinom?", potao je nakon kraće pauze. "Da.. Kako si znao?" pitala sam začudjeno, na šta je odgovorio: "Predpostavio sam, mnogo voliš Enca, a on ima zelene oči, pa.." "Imao je.", prekinula sam ga. "Kako to mislš?" pitao je sada ozbiljno. "Znaš li za onu nesreću koja je bila na pruzi Marselj-Pariz? Pa u tom vozu su bili Enco i Ana i oboje su poginuli." Nisam mogla više da se suzdržavam i briznula sam u plač. Slana tekućina je lila niz moje lice dok sam jecala. Morala sam da se isplačem, sve mi se skupilo. Odjednom prišao mi je Mateo i zagrlio me. Šaputao je: "Ššš smiri se, sve će biti u redu, žao mi je što sam pitao.." Tako smo sedeli na podu nekoliko minuta dok sam se smirila. Sa tužnih tema prešli smo na nešto veselo.. Celo veče smo pričali i smejali se, zaboravivši da smo zaključani. U nekom momentu smo i zaspali, a sledeće čega se sećam je da se budim u svom krevetu, obasuta bakinim pitanjima.

Tvoja Maria

Da.. setila sam se da napišem nastavak.. jea.. Nadam se da vam se svidja ovaj deo, baš sam se raspisala i eto nadam se da sam se sa ovih +1500 reči bar malo odužila što nisam dugo pisala :) I da.. marii167 nadam se da me nećeš ubiti što sam ih razdvojila :D Komentarišite i izvinite na greškama ako ih ima.. I da.. i dalje sam otvorena za ideje.

VOTE
KOMENTAR
❤❤❤
VOLIM VAS
ANĐA❤❤❤

P.S. ako vam nije teško možete li da bacite pogled na knjigu 'Nepoznata Ljubav' koju piše TamaraTaky i ostavite neki komentar, puno bi joj značilo.