Dragi dnevniče...
Upravo sam se vratila sa bala i trenutno je oko 2h posle ponoći tako da ustvari danas 3. mart. Uglavnom bilo je savršeno i ne brini ispričaću ti kako je bilo.

Bilo je oko 4h kada sam krenula kod Meride da bi se spremile za bal. Uzela sam torbu za balet i u nju potrpala sve što sam mogla: šminku, nakit, cipele i naravno haljinu. Obukla sam kaput i obula čizme, pa se pozdravila sa bakom. Izašla sam iz zgrade i zaputila se ka Meridinoj ulici. Razmišljala sam o Mateu, zašto me nije pozvao, možda je pozvao neku drugu, da li mu je dobro jer juče nije bio ni u školi ni na probi... I na kraju sam zaključila: da me nije pozvao jer je bolestan i neće da me ispali! Dok sam razmišljala o njemu stigla sam kod Meride koja je blistala od sreće. "I ja sam srećna što idemo na bal ali ti preteruješ." prokomentarisala sam. "Ma nije zbog toga, nego je Leo malopre bio i pozvao me da mu budem pratilja." rekla je i počela da vrišti, na šta sam joj je pridružila jer sam znala da je mnogo srećna. "Ajde dosta vrištanja i radovanja, vreme je sa se sredimo!" rekla je nekako zapovednički pa smo se bacile na posao. Prve su bile frizure. Merida mi je napravila prelepu pundju sa raznim šnalicama,

a ona je vezala konjski rep. (I dalje ne znam kako je uspela da obuzda svoje divlje lokne)

Na redu je bila šminka. Nismo se nešto preterano našminkale je ćemo nositi maske preko očiju, ona se stavila neki blago rozi karmin, a ja naravno moj omiljeni crveni ruž. Na kraju smo se obukle, obule i stavili maske. Pošto smo bile zajedno u kupovini odlučile smo se za slične cipele, ona sa belom bojom, a ja sa crvenom.

Merida se odlučila za prelepu lepršavu zelenu haljinu sa srebrnim kajišem,

a ja na dugu, lepšavu crno-crnu haljinu bez rukava u koju sam se zaljubila na prvi pogled.

Maske su nam, za divno čudo, bile potpuno drugačije: njena je bila bela, a moja zlatno-crvena.

Kada smo završile sa spremanjem, shvatile smo da ima još sat vremena dok ne dodje čika Pjer da nas vozi, pa smo se malo upustile u razgovor. "Pa ko je tebe zvao na bal?" pita me Merida sa osmehom. "Niko" kažem kratko i slegnem ramenima. Ona se zapanji pa pita: "A šta je sa onim Mateom?" "Ništa, verovatno me nije pozvao da me ne bi ispalio jer neće verovatno doći zato što je bolestan." iznela sam svoju teoriju na šta je Merida samo klimnula glavom i nastavile smo da pričamo o nebitnim stvarima. Odjednom je je zabolela glava i otišla sam do kupatila. Kada sam se pogledala u ogledalo nije bilo ničeg čudnog sve dok moja glavobolja nije odjednom prestala i tada, na trenutak, umesto mog odraza videla sam odraz balerine Dafne Karelli. Trepnula sam i vratio se moj odraz, a tada sam čula da me Merida doziva i da treba da krenemo. Čika Pjer nas je vozio u tišini, ali ne onoj neprijatnoj već veoma prijatnoj. Gledala sam ljude kako prolaze i slušala cvrkut ptica. Kroz desetak minuta stigli smo ispred velike dvotane koja je odisala elegancijom. Pozdravile smo se sa čika Pjerom i ušli. Prepoznala sam par devojaka iz odeljenja koje su se jako lepo obulkle, ali nigde nisam mogla da nadjem Evangelin. Baš me je interesovalo šta će obući. Odjednom su se vrata otvorila i ušla je Evangelin, a njena pojava propraćena je velikim aplauzom. 😒 Nosila je previše usku haljinu koja se širila kod kolena,

Koja joj je bila vezana u glamuroznu pundju, a na nogama je imale ivsoke crno-zlatne štikle koje smo Merida i ja videle u gradu, a koštale su 2.000 francuskih franaka.

Maska joj je davala karaljevski izražaj ali je imala nos kao neka vrana.😊

Evangelin su pritrčale neke fufice da se ulizuju, a Merida i ja smo se zaputile ka slobodnom stolu. Sala je bila veoma lepo ukrašena, nešto slično kao i za Encov rodjendan samo u nijansama prljavo bele, sa plafona je visio ogroman kristalni luster. Stolovi su bili prekriveni belim platnom, isto kao i stolice kojih je bilo četiri za svakim. Na sredini sale stajala je bina na koju se direktorka popela i održala govor. Imala je prelepu tamno plavu haljinu sa krinolinom, a kosa joj je bila vezana u klasičnu pundju.

Pored nje u trula višnja crvenoj haljinu stajala se naša razredna prof. Luciana sa prelepom, braon, puštenom kosom.

Sa druge strane stajale su ostale razredne starešine prvaka prof. Ivanovič, Fateo i Kristo. "Dobro veče dame i mladići!", počela je direktorka, " Večeras smo se okupili ovde povodom proslave 200 godina od osnivanja naše škole. Zato se opustite i učivajte!" rekla je i počeo je gromoglasan aplauz. Rešila sam da malo ispitam situaciju kod prof. Krista o tome zašto se ponaša čudno prema meni, ali prvo sam morala da se osiguram da me ne prepozna. Otišla sam do prof. Luciane i nešto je pitala, a ona, ne prepoznavši me, odgovori, misleći da sam neka Klara. Krenula sam kod prof. Krista da ispitam situaciju. "Dobro veče profesore!" rekla sam malo promenivši glas "Dobro veče gospidjice!" Dobro je, nije me pitao za ime! Pomislila sam, a zatim rekla: "Mogu li da Vas pitam nešto? Zašto se čudno ponašate prema Mariji Martini?" "Pa gospodjice, jer se preziva 'Martini', preziva se kao i čovek koji mi je preoteo ljubav moje mladosti Žozefinu!" izbečila sam oči na ovu izjavu. Krista je bio zaljubljen u moju baku. Pošto nisam mogla više da progovorim, samo sam se pozdravila i otišla kod Meride. Nisam joj ništa ispričala da joj ne bi pokvarila veče, kad se direktorka ponovo oglasila: "Sada počinje ples, tako da gospodo devojke pod ruke i plešite!" Tada je počeo bečki valcer, te Leo je došao kod Meride i zamolio je za ples, a ja sam ostala sama. Staj..ala s..am.. i ..po..sm..atra..la ka..d....

Nastavak o jea! Ajde iskreno da li jedva čekate sedeći nastavak i da li sam vas malo zaintrigirala! Izvini
te na greškama ako ih ima.

VOTE
KOMENTAR
❤❤❤
VOLIM VAS
ANÐA ❤