"I šta vidiš?", stari poglavica plemena "Apača" je upitao.

Vrač ga je pogledao. "Žena ti nosi sina, ali taj sin će doneti mnogo nevolja ovom plemenu."

Poglavica ga je ljutito pogledao. Kako je njegov toliko očekivan sin mogao da donese nevolje? "O čemu ti, vrače?"

"Vidim rat, veliko krvoproliće na dve strane. Zbog žene."

Poglavica je ustao, stavio ruke na leđa u počeo da korača levo-desno. "Koji je tvoj predlog?"

"Kad ga rodi, odnesi ga i ostavi u nekoj pećini, neka Bogovi odluče šta će sa njim."

"Ne mogu to da uradim! Posle toliko kćeri, Bogovi su mi najzad podarili sina. Ne mogu da odbacim njihov dar."

Vrač ga je pogledao. "Ako je on zaista dar Bogova, oni će naći način da ga vrate kući. To je jedino ispravno."

Poglavica je uzdahnuo. Da, to bi bilo jedino ispravno prema njegovom narodu. Njegova dužnost je bila da vodi računa o čitavom plemenu, a ne samo o svojoj porodicu. "U redu, neka tako bude."

Vrač je klimnuo glavom. "Kada se porodi, uzećeš ga pre nego što stavi dete na grudi i doneti ga meni. Ja ću ga odneti i ostaviti daleko od ovog sela."

I tako je i bilo. Tri meseca kasnije žena poglavice je na svet donela zdravog i krupnog dečaka, koji je svojim prodornim plačom zahtevao svoje mesto na majčinim grudima. "Gde ga nosiš?", žena je vrisnula, po prvi put se usudivši da progovori, a da je muž ništa nije pitao.

Nije se ni okrenuo, nije je čak ni udostojio pogledom. Predao je dete vraču. "Odneću ga što dalje odavde. Ne brini, radiš dobro, poglavice."

Klimnuo je glavom i vrač je u tom trenutku nestao. Doneo je dečaka do neke pećine u divljini Ognjene zemlje, ostavio ga, a onda se okrenuo i pohitao brzim korakom nazad, ostavljajući dete da vrišti samo u pećini.

Naredna tri dana dečakova majka je ležala i tugovala, izgubljena od bola. Nije znala zašto je njen muž to uradio, a nije se ni uduđivala da pita. Te noći je legla i usnula san u kom joj ruka pokazuje na pećinu, u kojoj je ugledala svoje dete. Probudio ju je udar groma i ona je skočila. Pogledala je kraj sebe, ugledala muža kako spava, a onda se polako iskrala iz vigvama i bez straha krenula, ne obazirući se na oluju. Lako je našla pećinu, kao da ju je sve vreme nepoznata ruka navodila i ugledala je svoje dete. Pritrčala mu je, uzela ga u naručje i stavila ga na prsa. Dečak je halapljivo zasisao i ona ga je ponela nazad. Bila je sigurna da će se muž, kao i vračevi sela složiti da ostane, kad im bude ispričala svoj san. Tako je i bilo, poglavica i vračevi su se složili da je dete ipak dar Bogova, a pleme je slavilo do kasno u noć povratak svog budućeg poglavice, ni ne slutivši da ono što im on donosi neće biti za slavlje.

Nisam izdržala, a da vam ne zagolicam maštu o tome kakva vas priča očekuje kad se vratim sa odmora. Uživajte 🥰🥰🥰