Natalija P.O.V.

-Stigla sam!
Nezainteresovano sam viknula dok sam se penjala u svoju sobu. Vrata od terase su bila zaključana, a zavesa navučena, dobro je bar mi onaj neće ulaziti u sobu. Sa osmehom na licu sam se prisećala Diminog i mog poljupca. Grlila sam jastuk sedeći u turskom sedu na krevetu. Dobro se ljubi, u popularnom je društvu, lep je i savršeno je gradjen, valjda će mi se svideti. Bože o čemu ja koji kurac razmišljam, svidja mi se, zato sam sa njim. Nešto me je nateralo da ostavim otvorenu terasu dok obavljam ličnu higijenu, kao da želim da on dodje, kao da želim da se ono od danas ponovi... Misli sam skrenula time što sam tražila neki klub za petak.
Pozvala sam Tiću i Sole preko video poziva.

-Aaa!
Vrisnula je Sole kada je videla zelenu bubble masku na mom licu.

-Fashion kill.
Tića se napokon odazvala na poziv.
Odmah su se uhvatile za temu Dimine i moje bleje. Cedile su me ko limun dok im nisam sve rekla. Ispirala sam masku dok su njih dve pričale nešto što me nije zanimalo, a onda sam napokon čula nekoga u sobi.

-Izvinite mačkice, moram da idem neće biologija sama da se nauči.
Na brzinu sam smislila izgovor i brzo prekinula. Pustila sam kosu koja je bila vezana u visoku pundju pa napokon izašla iz kupatila.
U sobi je za radnim stolom mirno sedeo Vule. Nosio je Nike crnu trenerku i zvezdinu majicu u kojoj su se isticali njegovi mišići. Nije podizao pogled sa telefona, samo je sedeo kao da nisam tu. Okej Vukašine, igraćemo tvoju igru. Uzela sam udžbenik iz biologije otvarajući neku nasumičnu stranu. Nabila sam slušalice u uši pa pojačala muziku do daske. Posle pet minuta je ustao, prišao mi je ne skidajući pogled sa mene. Istrgao mi je slušalice iz ušiju na šta je meni pukao film.

-Šta hoćeš?!
Počela sam da se derem.

-Ne deri se. Hoću da popričamo.
Govorio je potpuno mirnim tonom.

-Imaš pet minuta.
Uključila sam telefon na sekund da bih videla koliko je sati.

-Dima nije za tebe, tebi treba neko...
Nisam mu dozvolila da završi ovu rečenicu.

-Ako si zbog toga došao slobodno možeš da se okreneš i odeš.
Duboko je uzdahnuo sklopljenih očiju da bi se smirio. Krenuo je nešto da kaže, ali je odustao jer nije želeo svadju. Prstima sam mu pokazala da mu je ostalo još dva minuta, bilo bi poželjno da požuri, nemam čitavu večnost.

-Raskinućeš sa njim ili zaboravi na mene.
Namrštila sam se.

-Koji problem imaš sa njim?
Ironično se nasmejao na moje pitanje tako da sam se ja još više zbunila.

-Znam zašto ti ovo pričam, a mislim i da mi je vreme isteklo.
Zaputio se ka izlazu te sam ga ja skočila sa kreveta hvatajući ga za ruku.

-Čekaj.
Skinula sam majicu, levom rukom sam se uhvatila za desno rame, pružajući mu njegovu majicu. Počeo je ubrzano da diše, vene su mu poiskakale, a vilica mu je bila stegnuta. Nije se pomerao, samo je tako stajao i odmeravao me. Nikada ga nisam ovakvog videla. Stajala sam jos nekoliko sekindi, krenula sam da legnem ali me je on uhvatio za ruku i pribio uz sebe. Naše usne delilo je nekoliko milimetara, hteo je da me poljubi,al' ja sam okrenula glavu, ne želim da mu pokazujem da osećam bilo šta, ako mu dozvolim da me poljubi shvatiće. Emocije su mi pomešane, želim i ne želim, hoću i neću. U ostalom, šta on mene ima da ljubi ako je rekao da ne želi vezu, da mu se niko ne svidja. Podigla sam pogled ka njemu, još uvek gledao čvrsto me držeći oko struka. Ne shvatam ga, on prema meni ništa ne oseća, a radi sve ovo. Sa kreveta sam uzela telefon da bih pozvala Dimu.

-E Dimo, šta radiš?
Upitala sam ga sa osmehom na licu, kao da može da me vidi.

-E mala, gledam neki film sa bratom, ti?

-Ma ništa, nego za sutra, ne možemo zajedno u školu idem negde sa mojima ne znam ni da li dolazim.
Bilo mi je žao što sam morala da ga ispalim ali nekako bih volela da sutrašnji dan provedem sa Vuletom.

-Vazi mala, lepo se provedi.
Smoreno je rekao. Prekinula sam vezu prebacivajući pogled na Vuleta koji me je upitno pogledao.

-Želim da idemo na jedno mesto sutra.

-A gde to? Ako je neki kafić ili prodavnica zaboravi.
Pojavio mi se kez od uha do uha.

-Hoću da me vodiš na Marakanu.
Nasmejao se misleći da ga zajebavam, ali kada je video da sam ozbiljna napokon je progovorio.

-Može, ali samo pod uslovom da nabrojiš bilo kojih 10 igrača.
Podlo sam se osmehnula jer sam bas danas izmedju ostalog i to gledala.

-Pa ovako Pavkov, Marin, Simić, Degenek, Gobeljić, Boaći, Ben, Jevtović, je l' se računaju i ovi što nisu više u Zvezdi?
Bio je u čudu jer zna da me to nikada nije zanimalo.

-Može.
Nasmejala sam se na njegovu izbezumljenu facu.

-Filip Stojković i Vujadin Savić.
Namrštio se i odlučio da nastavi sa pitanjima.

-Kog datuma su postali svetski prvaci?
Hah, idiot, on misli da ja ne znam najosnovniju stvar.

-8.12.1991.
Odgovorila sam u roku od 3 sekunde.

-Kada je nastala Zvezda?
Prekrstio je ruke.

-4.3.1945.
Zevnula sam.

-A kada je Mara sagradjena.
Joj kad beše, odvaliću pa šta Bog da.

-1.9.1963.
Rekla sam samouvereno. Nije ništa govorio, a imao je neki nedefinisan izraz lica.

-Jesi zbog Dime sve ovo naučila?
Odmahnula sam glavom.
Nisam zbog njega Vule, zbog tebe sam, samo što ta tvoja majmunska glava nikada neće shvatiti. Nije mi jasno zasto je muski rod tako glup, zašto sve mora da im se crta? Ćutke je legao šireći ruke kao znak da legnem kod njega. Bila sam ponosna na sebe što znam ovo o Zvezdi, i ako me to još uvek ne zanima toliko. Na telefonu smo pustili neke navijačke pesme, što je najgore, dopale su mi se. Spomenula sam žurku na Freestyler-u, nisam morala da ga gledam da bih znala da je prevrnuo očima. Ovakve trenutke sa njim ne bih menjala ni za šta. U njegovom zagrljaju se uvek osećam sigurno, čak i kad smo u svadji. Vule je osoba koju niko u mom životu neće moći da zameni, osoba sa kojom sam odrastala, sa kojom sam delila i lepo i ružno, osoba koja je danonoćno sedela pored mog kreveta kada bih se ozbiljnoje razbolela. Prosto, Vule je bio tu kad niko drugi nije.
Pokrio nas je pa smo polako utonuli u san.

...

-Ne!
Vrisnula sam sa očima punim suza naglo se budeći iz košmara.
Tresla sam se, oblio me je hladan znoj. Vule je iste sekunde ustao, namestio me je da mu sedim u krilu dok dam ja buljila u jednu tačku. Ostavljao je sitne poljupce na mom obrazu na koje ja nisam reagovala. Blago mi je okrenuo glavu i upitno podigao obrve. Nisam mogla da dodjem do reči od suza. Osetila sam nagon za povraćanjem koliko sam se gušila u suzama.
Želim da zaboravim ovaj san, pogotovo zato što je vezan za Vuleta.

-Smiri se, molim te, sve je okej.
Pokušavao je da me uteši, kada sam došla sebi svom snagom sam ga zagrlila. Ruke su mu bile obavijene oko mog struka, dobro je to je bitno.
U jedno sam trenutno sigurna, svim snagama ću se potruditi da ne ode na derbi, biće teško, znam, ali znam i da ću uspeti.

...

-Vule, nemoj da se ljutiš kada te ovo budem pitala, molim te.
Reči su mi nesigurno izlazile iz usta jer sam znala njegov odgovor.
Sedeli smo na tribini posmatrajući teren.

-Da čujem?
Namršteno je to izgovorio više kao pitanje.

-Da li bi možda mogao da...
Osećao se strah u mom drhtavom glasu.

-Da?
Podsticao me je da nastavim.
Zatvorila sam oči, duboko uzdahnula pa nastavila.

-Da ne odeš na derbi.
Histerično je počeo da šeta levo-desno ispred mene, a onda je napokon stao.

-Da li si ti svesna sta me pitaš?
Stavila sam glavu medju šake prisećajući se košmara od sinoć. Suze su opet krenule da liju.
Čučnuo je ispred mene rukama se oslanjajući na moja kolena.
Iznenadno sam ustala maltene trčeći ka izlazu.
Na sekund sam se osvrnula za sobom pa
nastavila.
Gledao je kako odlazim sa nekim bolom u očima kao da sam ga pitala da se ubije ili tako nesto.
Do časa početka nastave ima još oko dvadeset minuta, stižem lagano.
Ušla sam u bus i zauzela mesto. Kroz prozor sam gledala ljude koji žurno idu svojim putevima zbog hladnoće. Sneg je počeo spokojno da pada, nije bilo vetra što je išlo u prilog.
Izašla sam kod Tašmajdana, do škole sam išla maltene trčećim korakom iako imam još deset minuta.
Uletela sam u učionicu Pete beogradske gimnazije gde se svako sa svojim društvom smejao dok su slušali razne priče.
Otišla sam kod svog dečka koji je sedeo u zadnjoj klupi gledajući nešto na telefonu. Spustila sam torbu na sto, to mu je privuklo pažnju. Telefon je ostavio u džep ustajući, a mene je privukao u zagrljaj. Spojovši naše usne u meni je izazvao osećanje sreće, iskren osmeh se pojavio na mom licu.
Preko razglasa nas je direktor škole obavestio da je razredna imala saobraćajku, profesori moraju da idu u bolnicu, a mi smo oslobodjeni nastave.
Iskreno kolika god da je veštica bilo mi je krivo, uzeli smo svoje stvari dogovarajući se gde da idemo.

-Ajmo u neki kafić.
Predložio je Matić.

-Aleksa mozgu moj, da li stvarno misliš da će nas trideset stati u kafić.
Kraičkom oka sam spazila Vukašina koji je mrzovoljno gledao Diminu ruku preko mog ramena.

-Nisam valjda omašio smenu?
Počešao se po glavi.

-Nisi, razredna je imala saobraćajku.
Oglasila se Marta počevši da se kači na njega kao krpelj. To je u meni stvorilo nagon za povraćanjem. Negove ruke na njenom struku su kap koja je prelila čašu, zabola sam glavu u Dimine grudi da ne gledam više tu grozotu.

-Ajmo kod mene.
Zamolila sam ga što njemu nije bilo teško da prihvati.
Seli smo u njegova kola i krenuli.

Vukašin P.O.V.

Gledala me je sa gadjenjem, donekle je razumem jer je Marta najveća droljetina u školi.

-Ajmo kod mene
Rekla je tiho, ali dovoljno glasno da čujem. Kolima su se zaputili ka Dedinju. Odgurnuo sam Martu, ona to nije shvatala ozbiljno, pa je nastavila da naskače na mene.

-Budeš li se još jednom ovako kačila na mene cela škola će znati za tvoju malu tajnu, je l' jasno?
Šapnuo sam joj na uvo, a potom namignuo. Otkačila se od mene pa sam krenuo kući.

-Je l' to zbog Natalije? Zbog one male kurve koja te ne zarezuje ni pet posto?!
Počela je da se dere pred celim odeljenjem. Zastao sam okrenuvši se ka njoj. Tijana joj je prišla i odvalila joj takvu šamarčinu da se celim telom okrenula u stranu.
Tijana je takodje znala za njenu tajnu, a sada je previše besna da bi je krila.

-Droljo jedna! Nije Natalija ta koja se jebala sa profesorom fizike u zbornici posle nastave i koja mu je pušila kurac da bi imala pet! Nije ona davala svakom drugom liku u školi, razumi to! Ti si bre jedina kurva ovde i nemoj više da si nam stavljala najbolju drugaricu u usta!
Drala se na sav glas, hmm nije spomenula suštinu, ali je spomenula kombinaciju sa profesorom što je jako bitno. Ljudi su se okretali na ulici, a Mateja je snimao sve od početka.
Prišao sam joj i ja da kažem par reči.

-Sada si je spomenula i nikada više u životu, jer će biti posledica, jadnice, kao nisi laka riba, a trećina likova iz odeljenja te je izvatala, možda čak i pojebala. Istresaš se na njoj i govoriš da je kurva iako znaš da si ti ona koja ima sidu. Eto, sad svi znaju ko si i kakva si, pa vidi da li ti ide u prilog da stavljaš Natu u svoja prljava usta.
Govorio sam mirnim i staloženim tonom.

-Glupačo jedna, idi iz ovog odeljenja, svakako te svi mrze.
Dodala je Sonja pa smo nas troje krenuli kućama. Znali smo da će cela škola, pa i Martini roditelji saznati za ovaj skandal, snimak će za maksimalno pet minuta kružiti po odeljenjima.
Rastao sam se od Tijane i Sonje i krenuo prečicama od sajma. Uzeo sam telefon da proverim nešto na instagramu.
Video sam da je Nata postavila našu sliku pre početka tekme gde mi sedi u krilu ostavljajući poljubac na mojoj slepoočnici uz opis "Thank you for standing by my side when times get hard, thank you for making me laugh when i didn't even want to smile".
U trenutku kad sam hteo da lajkujem i prokomentarišem stigla je poruka od Velje.

~Bratić, je l' je voliš?
Razmišljao sam šta da mu ogovorim jer on ipak zna sve o meni, najbolji drug mi je još od vrtića, verujem mu.

~Samo najbolja drugarica.😉
Zašto ga jebeno lažem?

~Vule, nisam ni rekao koga ahahahahhahah.

~A znam da si na Natu mislio.

~Vidiš, odmah si na nju pomislio, i sam znaš šta to znači, lakše ti je sebi da priznaš što pre.
Neću da mu odgovaram na ovo. Vratio sam se na insta, obavio šta sam hteo pre nego što mi je Velja poslao poruku.
Ispred Natine gajbe nisam video Dimin auto, znači otišao je.
Ušao sam u kuću, nadam se da je mama tu, želim da pričam sa njom.

-Mama?
Čuo sam korake na stepenicama, tu je, dobro je.

-E drugar, čula sam da je razredna imala saobraćajku.
Klimnio sam glavom pokazujući joj glavom da sednemo za šank.

-Mama, Nata me je pitala da ne idem da derbi, sanjala je nešto, ne znam šta, izbegava tu temu, ali kad god se seti plače.
Iskreno razmišljam da ne odem na derbi, ali to niko neće znati, pogotovo ne razlog mog odsustva.

-Sine, šta god da ti kažem nećeš me poslušati, ako hoćeš mogu ja da pričam sa njom, možda će meni reći.
Krenuo sam u sobu da legnem.

-Hvala ti mama.
Jedva vidan osmeh mi se pojavio na faci.

-Šta bi sa onim mojim sinom koji ne zna za drugu ljubav osim prema Zvezdi?
Ironično sam se nasmejao i popeo se uz stepenice. Izašao sam na terasu da pogledam gde je Nata, ali nema je u sobi.
Osetio sam zagrljaj sa ledja, uplašio sam se, mišići su mi se zgrčili, zatvorio sam oči da se smirim, a onda sam se okrenuo ka njoj. Bila je u crveno-belom dresu iz sezone 2007/8 koji je njen tata kupio kako bi upotpunio kolekciju. Dole je imala teksas šorts, a na nogama sive 720ice. Kosa joj je bila vezana u visoki rep, nije imala ni trunku šminke. Sagao sam se tako da je ona obavila ruke oko mog vrata, uhvatio sam je za butine da bih je podigao pa se ona nogama uhvatila oko mog struka. Postavio sam je da sedi na ogradi dok nisam osetio da se trese. Ubrzo sam je odneo do mog kreveta i   spistio je da leži.

-Videla sam šta je bilo kad sam otišla. Ne znam kako bih mogla da vam se zahvalim.
Pogledao sam je pravo u oči.

-Poslušaj me za Dimu.
Ponovo sam spustio pogled, gledao sam u baklje koje su stajale ispod radnog stola.

-Već jesam.
Trnci su mi prošli kroz telo.
jednu nogu je prebacila kreko mene sedajući mi u krilo.
Zakleo sam se da neću više imati devojku, ne mogu to da prekršim. Samo kres kombinacije dolaze u obzir, ali ne mogu to njoj da uradim, ubio bih se da je povredim.