-Koliko još moram da budem ovde? Hoću da izlazim.
Mrzovoljno sam pitala mamu.

-Ne znam Natalija, lezi tu i miruj, ne diži mi pritisak molim te.
Odgovorila je dok je izlazila iz sobe. Narednih sat vremena buljila sam u telefon i tugovala što propuštam najbolje žurke.

-Kuc, kuc.
Pažnju mi je privukao Vule, došao je sa Sonjom i Tijanom.

-Pa gde ste vi?
Razvukla sam osmeh od uha do uha.

-Hteli smo da dodjemo ranije, ali znaš razrednu neće da nas pusti ni minut ranije.
Žalila se Sole.

-Kako si ti?
Pitala je Tića nabacujući osmeh.

-Zdravstveno sam okej, valjda. To doktor priča mami i Vuletu. A psihički sam loše jer ne mogu da izdržim više ovde.
Osmeh mi je spao sa lica.
Sedeli smo i pričali, saznala sam divne tračeve, mada krivo mi je što nisam to videla svojim očima, ali dobro, šta sad. U jednom trenutku doktor je pozvao Vuleta da izadje na kratko što me je nateralo da se isključim iz razgovora.

-Zemlja zove Natu.
Ponavljala je Tića mašući mi.

-Izvini, nisam ispratila.
Rekoh kada mi je napokon privukla pažnju.

-Marta i Dima su zajedno.
Ponovila je Sole.

-Molim?
Naglo sam se pridigla, a nakon toga osetila jak bol u stomaku. Duboko sam udahnula, pa izdahnula i to ponovila još nekoliko puta.

-Polako Natalija!
Rekla je Tića malo povišenijim tonom.
Vule se ubrzo vratio sa dobrim vestima.

-Uskoro ideš kući.
Nasmejao se.

-Kad?!
Ovaj put sam skočila sa kreveta što je izazvalo još jači bol, to me je nateralo da se naslonim na njega i stavim ruku na stomak da bih ga pritisla kako bih ublažila bol.

-Alo, da li si ti normalna, smiri se malo!
Prodrao se.

-Dobro, izvini, a kad idem kući?
Umiljato sam ga pitala.

-Ako sve bude u redu, sutra.
Pomogao mi je da legnem. Bila sam presrećna, posle mesec dana provedenih u bolnici napokon idem kući.

...

-Dobro jutro.
Prošaputala sam dok sam nežno provlačila prste kroz Vuletovu kosu.

-Dobro jutro.
Smeškao se dok mu je glava i dalje bila spuštena na moj krevet, a oči zatvorene.
Polako sam ustala kako bih obavila ličnu higijenu. Kosa mi izgleda kriminalno, čim izadjem odavde moram kod frizera. Doktor je došao u vizitu i tu sam počela da se molim.

-Dobro jutro Natlija, kako si danas?
Upitao je doktor.

-Dobro sam doktore, toliko dobro da mogu da idem kući!
Svi su sobi su se nasmejali.

-Sestro, izvadite joj krv molim Vas. Ako krvna slika bude dobra pišem otpusnu listu.

...

Vule mi je spakovao stvari dok sam se presvlačila, a zatim smo krenuli polako. Niko ne zna da dolazim kući, svi će biti poprilično iznenadjeni.
Vule je krenuo ka kolima kako bi ostavio stvari u gepek, tu me je nešto preseklo u stomaku, ne znam da li sam spremna da udjem u auto nakon ove nesreće. Okrenuo se ka meni, primetio je da mi nije baš sve jedno.

-Hajde, veruj mi, ovaj put neću divljati dok budem vozio.
Progutala sam knedlu ulazivši u auto.
I kao što je obećao, nije divljao, poštovao je sva ograničenja brzine, nije prolazio kroz crveno, nije preticao druga vozila, ne pamtim kada je poslednji put ovako vozio.

-Dome slatki dome.
Promrmljala sam dok sam čekala da Vule pokupi stvari.
U kuću je prvo on ušao, a ja sam malo sačekala.

Vukašin P.O.V.

-Naco, Peco!
Viknuo sam čim sam ušao.

-Ej Vule sine, kako je Nata?
Pitala je zabrinuto.
Bez reči sam otvorio ulazna vrata, stajala je tu sa ogromnim osmehom na licu. Naca i Peca su otrčali do nje brzinom svetlosti, snažno si je zagrlili zbog čega se začulo slabašno "to me boli". Stvari sam ostavio u dnevnoj sobi pa sam izašao kako bi ih ostavio da se ispričaju.
Kada sam ušao u kuću, keva i ćale su počeli da me zatrpavali pitanjima, zatim otišli kod Aleksića.
Prijala mi je samoća, a srce mi je bilo na mestu znajući da je ona sada dobro. Uzeo sam laptop da bih pogledao ponude turističkih agencija. Treba nam odmor, pre svega njoj. Obala mora i zvuk talasa, odbojka na plaži, kao nekada, nedostaje mi to, postali smo preokupirani glupostima, a decu u nama zanemarili.
Pozvao sam kumu da bih je zamolio da budemo u njenom stanu. Nisam dugo čekao odgovor koji je bio onakav kakvom sam se nadao.
Možda sam prenaglio, verovatno sam trebao da sačekam da prodje još malo vremena, da se još oporavi, ali s obzirom na to da ćemo ići avionom i da put traje pola sata to neće predstavljati neki problem.

Natalija P.O.V.

Otišla sam do svoje sobe i naravno prvo izasla na terasu. Primetila sam da gleda nešto na svom laptopu, nisam htela da ga ometam pa sam samo stajala tu neko vreme gledajuci njegovo spokojno lice. Blagi osmeh koji mu se pojavio na licu me je interesovao.

-Vule.
Skočio je u sekundi.
Nisam ga nikada videla tako srecnog.
Uzeo je laptop, dao mi ga, a zatim preskočio terasu i legao na krevet.

-Sećaš se ovoga?
Pokazivao mi je stare slike iz Sutomora.
Čoveče, godine su prošle, te slike su u meni probudile hiljadu i jedno osecanje. Volela bih da sam tamo sada.

-Kako da se ne secam Vule. Tada smo se zakleli.
Suza je krenula da mi se sliva niz obraz.

-"Nikada se nećemo razdvojiti i uvek ćemo se voleti, bez obzira na sve".
Ispruzio je mali prst cirirajući naše reči. Bili smo klinci, a već o ljubavi. Volim te Vule, ali ne na način na koji smo tada mislili.

...

-Maturanti, stigli ste do kraja, i čestitam vam na tome! Budite pametni i upišite ono što volite i želite, a ne ono za šta drugi misle da je dobro za vas. Slušajte sebe, biće od vas nešto.
Nakon ove razrednine izjave začuo se aplauz. Sveske, skripte i udžbenici leteli su po učionici , uspeli smo za završimo još jedno poglavlje naše knjige.
Sada je red na diplome.

-Aleksićeva.
Prišla sam joj.

-Hvala Vam razredna.
Nasmešila sam se, pružila ruku i uzela diplomu.

-Da li i dalje želiš da upišeš filološki fakultet?
I dalje se seća.
U prvoj godini, na prvom času pričali smo o tome šta želimo da upišemo posle srednje, spomenula je da će zapamtiti i da će nas na kraju pitati isto pitanje da vidi koliko se naše mišljenje promenilo za četiri godine.

-Da razredna, srpski jezik i književnost.
Klimnula je glavom.

-Sveka čast, sigurna sam da ćeš biti neki pisac u budućnosti.
Zahvalila sam joj se, pa vratila na svoje mesto.

-Babićeva.
Tića je prišla.

-Hvala razredna!

-Ekonomija?
Tića je odmahnula glavom.

-Mislim da su prava za mene.
Razredna je potvrdno klimnula glavom uz blagi osmeh.

-Slažem se, odlično braniš svoje prijatelje u svakoj situaciji.
Uz osmeh se vratila na mesto.

...

-Petroviću.
Vule je nervozno prišao.

-Hvala.
Glas mu je podrhtavao.

-ETF?
Upitala je.

-Ne razredna.
Svi smo se osim razredne šokirali, kako to misli ne?

-Nego?
Nasmejala se kao da je znala šta će reći.

-Filološki.
Pogledao me je uz dozu straha. Iznenadjeno sam gledala, nemački mu je oduvek išao od ruke, ali nije ga nikada toliko voleo.

-Smer?

-Srpski.
Vratio se na svoje mesto gledajući diplomu.

~SAT VREMENA KASNIJE~

-Zašto mi nisi rekao da želiš filološki, i otkud sad ta nagla promena? Toliko si želeo da upiseš taj ETF.

-Imam ja svoje razloge, reći ću ti jednom.
Prebacio mi je ruku preko ramena.
Seli smo u kola zaputivši se kući.