Utrčali smo u bolnicu na Dimin i Lukin sprat gde smo videli brata i sestru naših drugova. Prošlo je dva, posete su počele, dok sam sedela posmatrala sam ljude koji su briznuli u plač čim su izašli iz sobe, bilo je i onih koji su pričali razne gluposti koje ne želim da ponavljam.

-Dimo, Dimo! Hitno zovite doktora!
Trglo me je Janino dranje. Vule i ja smo uleteli u sobu. Aparati su samo pištali, što je nama unelo strah i nervozu u kosti.

-Jano, Vukašine, trčite po lekara odmah!
Nekoliko trenutaka su stajali ukopani u mestu pa su me poslušali. Minut kasnije u sobu ulazi doktor, zahtevao je da napustimo sobu. Jana je počela da plače, prišla sam da je zagrglim govoreći joj da će sve biti u redu, iako sam znala da možda neće. Ona je tek sedmi razred, ne moze da ostane bez svog brata, on joj je uzor, idol, prosto se može bez njega.

Dva sata čekamo vesti, ne mogu još dugo da budem ovde. Mala Jana je ležala na stolicaga glavom naslonjenom na moje noge, izmorilo ju je plakanje. Napokon doktor je izašao iz sobe.

-Stanje mu je stabilno, mislim da će se uskoro probuduti, biće on u redu, jak je.
Prodrmala sam Janu na šta je ona skočila iste sekunde. Prenela sam joj sve šta je doktor rekao, te smo se Vule i ja zaputili kod Luke.

-Dobar dan, primate li posete?
Našalio se Vule kada je video da Lule stoji kod prozora.
Prišavši nam, snažno me je zagrlio ostavljajući mi sitan poljubac na temenu.
Sedela sam sa njima još par minuta pa sam krenula ka Marakani.

Vukašin P.O.V.

-Šta će ona na Marakani?
Pitao je Lule prateći je pogledom.

-Ide da se vidi sa Gobeljićem.
Nadrkano dam odgovorio.
Osećam kako su mi vene po vratu iskočile, kako bih se smirio izašao sam na terasu, danas je baš toplo. Gledao sam je kako veselo odlazi na stanicu, zašto sam jebeno toliko nezainteresovan za veze, možda bi mi bilo lepo sa njom. Šta ja pričam, ona mi je samo najbolja drugarica.

-Brate, je l' se ona tebi svidja?
Stao je pored mene.
Odmahnuo sam glavom posle nekoliko sekundi kad sam shvatio šta me pita. Uskoro sam i ja otišao iz bolnice, zaputio sam se na Marakanu čisto da bih se uverio da je samo jedna kafa u pitanju.

Natalija P.O.V.

Pre nego što sam se nešla sa Markom svratila sam do Delije šopa da kupim neke majice za utakmice. Ako ovako nastavim kupiću celu prodavnicu, uzela sam majice Četnici sever, Naša linija života, Psiho delije, Stari barjak, dva duksa, mnogo nalepnica i crni šuškavac.
Izvadila sam telefon kako bih videla koliko je sati, au jebote pa ja kasnim, ma, baš me briga. Nakon plaćanja laganim hodom sam krenula prema kafiću. Dok sam se spuštala videla sam ga, stajao je ispred kafića naslonjen na auto čačkajući telefon.

-Ćao.
Rekla sam samouvereno kako bih prikrila nervozu.

-Ćao, ti mora da si Natalija.
Uputio mi je osmeh.
Klimnula sam glavom, ušli smo u kafić pa sam napokon spustila sve one kese. Ponudio se da kese ostavi u gepek svog auta jer će me posle odbaciti kući što sam ja prihvatila.
Naručili smo dva kapućina i počeli da pričamo o neizbežnoj temi. Pa jebote šta ću sad ako me pita nešto što ne znam, a to će se sigurno desiti.

...

Predveče me je dovezao kući, razmenili smo brojeve pa se rastali.
Iz auta sam uzela još neke stvari koje su mi tu ostale pa otišla u sobu.
Otvorila sam terasu kako bi se soba provetrila, zatim odnela garderobu na pranje.
Nalepnice sam izlepila po stolu, ovo uopšte ne izgleda loše, štaviše izgleda savršeno!

-Natalija!
Pozvao me je Vule iz dvorišta. Izašla sam na terasu da vidim šta sad hoće.

-Ne viči debilu.
Rekla sam normalnim tonom. Rukom mi je pokazao da sidjem, pokazao je na auto.
Uzela sam ključeve pa sišla u prizemlje.

-Nato, mama i ja sutra ujutru idemo na poslovni put, nadam se da ti nije problem što ćeš biti sama, ako ti nešto zatreba zovi Miju.
Klimnula sam glavom, pozdravili smo se, a onda sam izašla na zadnja vrata.
Nemo sam prošla pored Vuleta ulazeći u auto. Seo je na suvozačko mesto, nije mi rekao gde da idemo, znala sam gde da vozim.

Popeli smo se na krov, sa osmehom sam je posmatrala, Bože koliko je lepa. Ćutke smo sedeli skrivajući pogled jedno od drugog, poneki se susreo, ali ništa više od toga. Iz ranca je izvadio flašu crnog vina i dve čaše, brzo sam uzela telefon kako bih zabeležila ovaj prelepi trenutak. Nebo je bilo blago ljubičaste boje, prislonili smo čaše kako bi izgledalo kao da smo se kucnuli, a u pozadini teren, perfekcija. Popila sam malo vina ne skidajući pogled sa tribine, za tri dana je utakmica, koliko god umorna bila sigurno idem.

-Idem sa vama u subotu.
Zbunjeno me je pogledao, kao što sam očekivala. Mislio je da će me to držati dan-dva kao i sve ostalo, ali ovaj put nije tako.

-Ideš zbog nekog dečka?
Pitao je prebacivši pogled na teren. Da Vule, idem zbog jednog dečka, ali on to nikad neće provaliti.

-Ma idem zbog Gobelje.
Klimnuo je glavom zatim ustao stavljajući ranac na ledja. Ubrzo smo se našli u autu pa otišli kućama.

...

Još dva sata i punim osamnaest godina, izgledan kao najveći klošar, otišla sam do stola za šminkanje, počela da sredjujem kosu i da se šminkam.
Odlučila sam se za neku nude senku za oči, a na usta ću naravno staviti crveni karmin. Nakon svega toga otišla sam do ormara da nadjem neku haljinu ili možda kombinezon.
Sišla sam u kuhinju da sipam šampanjac u dve čaše, ipak Vule dolazi. Pustila sam našu plejlistu u koju sam dodala Zvezdine pesme. U trenutku kada je sat otkucao ponoć telefon je počeo neprekidno da pišti, takodje, začulo se zvono na vratima, hm, čudno, Vule nikada ne zvoni. Otvorila sam vrata, ostala sam zakucana u mestu kada sam videla da je to u stvari Gobeljić, au jebote, ne mogu da verujem da je došao.

-Srećan rodjendan mala.
Nasmešio se.

-Hvala ti.
Odgovorila sam posle nekog vremena jer sam i dalje u blagom šoku. Pomerila sam se malo u stranu kako bi ušao, što je i uradio.

-Izvoli, ovo je za tebe.
Pružio mi je ukrasnu kesu, nisam mogla da se suzdržim pa sam pogledala šta je unutra. U kesi se nalazio njegov dres i Good girl parfem, čudno, to mi je omiljeni parfem.

-Joj hvala puno, stvarno nisi trebao.
Prišla sam mu te ga zagrlila.

-Očekujem da te vidim u ovome prekosutra.
Namignuo mi je.
Seli smo u dnevnu sobu, odjednom u kuću ulazi zadihani Vule koji dotrčava do mene.

-Izvini što kasnim, srećan rodj...
Nije završio rečenicu, pogled mu se zadržao na Gobelji koji je sedeo na kauču pijuckajući šampanjac.

-Ovaj, idem ja do toaleta, a ti se raskomoti.
Brzo sam se popela na sprat razmišljajući kako da mu objasnim da da nisam ja pozvala Marka.

Vukašin P.O.V.

Pratio sam je pogledom, kako je mogla da ga pozove? Ovo je trebalo da bude samo naše veče.

-Ćao, ja sam Marko, ti mora da si Vukašin?
Pružio mi je ruku.

-Jesam, ja sam Vukašin.
Mrzovoljno sam odgovorio što mu je skinulo onaj ukočeni osmeh sa lica, mislim da se osetio nepoželjno. Nata je sišla pa se Gobeljić pozdravio sa njom, poljubio ju je u obraz i napokon otišao. Očekivao sam da će me napasti što sam ga maltene oterao, ali bilo je suprotno.

-Srećan rodjendan.
Pružila mi je kesicu na kojoj je pisalo Rolex.

-I tebi Natali.
Dao sam joj poklon.
Nata ko Nata, nikada nije znala da se suzdrzi da ne otvori poklon, pa tako i sad.

Natalija P.O.V.

Vrisnula sam kada sam videla šta mi je kupio. U ruci sam držala ručno radjenu srebrnu ogrlicu koja je imala znak beskonačnosti i na njemu urezana naša imena. Slična fora kao što sam ja uradila. Na kaišićima sata piše:" Za V.P. od N.A." Donela sam mu novo piće, ostatak večeri je protekao u divnoj atmosferi, plesali smo, smejali se, prisećali nekih smešnih situacija u kojima smo se zajedno našli.
____________________________________
Evo ga novi deo, malo je kraći jer nisam imala inspiracije, ali sledeći deo će biti duži.❤️