„Goreću u paklu samo da te zaštitim." – insert iz filma Kum

„Ako tražimo savršenstvo, uvek ćemo biti nezadovoljni" – Lav Tolstoj

„Ljubav je iracionalna. Ona ne sledi pravila. Čak ni sopstvena. Ljubav je jedina stvar u univerzumu koja je nepredvidiva." – Rik Jensi

Poglavlje 5

~ Filip ~

„Ljudi, je l' mislite da je ovo baš baš ozbiljno?"

Postojale su mnoge stvari na ovom svetu koje su me nervirale. Za početak, i pri vrhu liste, pasta sa četiri vrste sira. Nikada mi nije bilo jasno kako neke može da podnese miris onog odvratnog sosa. Naročito mi nije bilo jasno kako određena osoba, koja jedva da prelazi granicu neuhranjenosti, poželi da umesto svoje uobičajene salate od različitih vrsta trava, na ekskurziji u trećoj godini srednje škole, svaki dan za ručak jede upravo nju. Drugo, nervirali su me roditelji. Nije mi trebao naročiti razlog za to, bilo je i više nego očigledno koliko egoizma, uzmišljenosti, rasizma i kompleksa više vrednosti izbija iz njih. Mrzeo sam i zlatnu boju, onako baš baš puno. Posebno sam je mrzeo u kombinaciji sa plavom kosom i zelenim očima. Bilo je nečeg sablasnog u načinu na koji su te oči u meni budile vatru. No ipak, Martinov vriskavi glas koji mi je probijao uši zapretio je da pobedi konkurenciju.

„Ne Martine, kidnaperi su samo usamljeni i pravili su prviatnu žurku, sad će da vrate ove studente koje su oteli." – Iris je sarkastično prokomentarisala.

Sedeli smo na tribinama univerzitetskog stadiona. Nakon što su Anja i njeni podanici otišli, Marko, Martin, Iris i ja smo odlučili da malo iskuliramo dalje od svih. Imajući u obzir nedavna dešavanja, nije bilo ni čudno što je univerzitet bio gotovo prazan.

„Ovo postaje ozbiljno. Šta ćemo da radimo?" – Martin je iznervirano seo na ivicu sedišta i umalo pao. Da atmosfera nije bila toliko nepeta, sigurno bi se svi nasmejali.

Nisu moji roditelji insistirali da se nastavi sa organizacijom. Nisam mogao a da ne mislim o onome što je rekla. Želeo sam da verujem da je slagala. Bilo mi je nestvarno potrebno da očuvam jedini preostali nit nade da moji roditelji nisu potpuno zlo. Međutim, kako je misao došla tako je i otišla. Anastasija Arsin je bila mnogo toga, ali lažov nije.

„Šta možemo da uradimo?" – Iris je upitala više reda radi. Svi smo bili svesni toga da ne znamo praktično ništa o otmicama.

„Ne znam, Iri, ali šta ćemo na prespavanjcu?" – Martin je nastavio. Marko je ispustio zvuk koji je zvučao kao da nije verovao onome što čuje. On nikada nije bio dečko od puno reči, ali njegove ekspresije su bile dovoljne da znaš šta misli.

„Ne znam, čini se kao savršena prilika da napadnu." – Iris je promrmljala. Koliko god se trudila da sakrije brigu, ona je bila i više nego očigledna. Na kraju, Iris je bila stipendista.

„Ne znam koliko je pametno da ideš, Iri." – po prvi put, od kako je njeno visočanstvo otišlo, sam progovorio. Čak je i meni moj glas zvučao čudno.

Snažno je okrenula glavu u mom pravcu i prostrelila me pogledom. Nisam se mnogo obazirao, nije bilo mnogo stvari koje su mogle da me trgnu.

„Ne Filipe, ako vi idete, idem i ja." – odlučno je rekla.

„Ali Iris, nije bezbedno, ti si..." – Martin je započeo ali ga je ona prekinula.

„Stipendista, da, znam da jesam, ali to ništa ne menja. Nikada nisam bila kukavica pa ne planiram da to sad postanem."

„Nije trenutak za dokazivanje."

„Lako je tebi da kažeš."

Nastavili su da se prepiru još neko vreme. Nisam mnogo obratio pažnju na ono što su pričali. Nisu moji roditelji insistirali da se nastavi sa organizacijom. Namerno je to rekla. Video sam joj u očima. Te zelene zenice bile su pune mržnje. Toliko je želela da me pobedi da je igrala protiv mojih najvećih slabosti. Proklinjao sam dane kada je shvatila koje su. Misao mi je lebdila nad glavom konstantno: Kako može toliko zlobe da se krije u tako sitnom telu?

Nakon nekog vremena, Martin je odlučio da krene. Trebao je da se nađe sa Oliverom ko zna gde i da rade ko zna šta. Namrštio sam se na njegovo objašnjenje. Bilo mi je drago što je srećan, ali sama pomisao da neko meni blizak provodi vreme sa njom bila je dovoljna da me dovede do ludila. Plus, kao šlag na tortu, Martinu se pokvario auto pa se Marko ponudio da ga odveze. Kao da jedna osoba nije dovoljna, morale su dve da odu njoj.

„Jesi li dobro?"

Nisam ni čuo kada je Iris sela pored mene i stavila ruku na moje rame u znak podrške i, valjda, utehe. Nije bila dobra sa rečima. Oduvek je bila spremna da pomogne, da brani. Bila je lojalna, više nego iko drugi koga sam poznavao. Ali opet, nije znala sa rečima. Radije bi prebila osobu koja te je povredila nego što bi znala da pruži utehu savetima. Bilo je poetično smešno to što sad nije mogla da se okrene udarcima, nije mogla da povredi osobu koja je mene povredila. Nije smela.

„Preživeću."

Iako nije umela sa rečima, bilo je lako pričati sa njom. Teško da je postojala osoba na ovom svetu kojoj bi se otvorio u ovim trenucima, ali za nju sam znao da je tu i da mogu. Da me nikada neće izdati. Bila je dobra prijateljica ta cura, dobra osoba. Previše dobra za njeno dobro.

„U čemu je problem?" – upitala me je pažljivo. Verovatno nisam uspeo toliko dobro da sakrijem bes koliko sam se nadao da jesam. A opet, ispod svih tih slojeva besa, moglo je da se nazire nešto drugo.

„Cela ta priča sa mojim roditeljima..." – nisam završio rečenicu, pustio sam reči da lebde u vazduhu. Razumela je naravno.

„Nešto mi govori da nije samo to u pitnaju." – nežno je promrmljala, a opet sigurno. Ne, nežno nije bio adekvatan odgovor. Iris nije bila nežna, nikada nije ni pokušavala da bude. Ne kao neko drugi. Nekima je to prirodna datost. Opet, bila je u pravu, naravno da nije bilo samo to u pitanju. – „Možeš da pričaš sa mnom, znaš to, je l' da? Ti si mi kao brat, Filipe, uvek ću biti tu za tebe."

To je bilo dovoljno, taj trenutak, te reči, bile su dovoljne da krenem da izbacujem sve iz tebe. Toliko sam bio besan da sam ustao i krenuo da iznervirano šetam po tribini. Besneo sam i rekao toliko stvari da ih se i sam više ne sećam. Nisam mogao a da ne kažem koliko je uobražena, drska i bezobrazna ona bila. Koliko mi je išla na nerve. Koliko nisam mogao da je podnesem. Par puta sam šutnuo u plastično sedište, jedno je krcnulo u nekom trenutku, slomilo se, odletelo metrima iza nas. A opet nije bilo dovoljno. Izluđivala me je i imao sam potrebu da nešto spalim, da spalim svet.

Iris me je za to vreme samo posmatrala. Doduše, nisam naročito obraćao pažnju na nju, a ne bih je ni čuo da je pokušala da priča sa mnom. Previše sam bio u svom crvenom svetu da bih obratio pažnju na druge. Međutim, kada sam napokon, nakon 17 minuta završio sa svojom drekom, i okrenuo se ka njoj, bilo mi je jasno šta se desilo. Relaksirano je sedela na tribinama, sa laktovima na kolenima i glavom u šakama. Izgledala je kao da su joj samo kokice falile pa da me posmatra kao na pravom filmu. Čak se i tračak osmeha mogao naći na njenim usnama. Ponovo sam počeo da se nerviram. Imao sam osećaj da ću biti blizu mentalne institucije ukoliko tako nastavim.

„Jesi završio?" – upitala me je pokušavajući da sakrije osmeh. Prevrnuo sam očima i seo nazad na sedište pored njenog. Ispustio sam duboki dah i navalio se unazad.

„Drago mi je da ti je cela stvar zabavna." – iziritirano sam joj rekao.

„Izvini Filipe, ali da si samo video sebe. Presmešno je koliko interakcija od dve ipo sekunde sa Barbi mogu da te isteraju iz takta." – sada više nije mogla ni da sakrije smeh na šta sam samo prevrnuo očima.

„Kako napreduje tvoje uhođenje Marka?" – rešio sam da promenim temu pre nego što dovedem sebe do prevremenog srčanog udara.

„Molim?" – šokirano me je pogledala. Bio je moj red da se nasmejem.

„Nisi toliko suptilna koliko misliš da jesi, Iri." – namignuo sam joj.

„Drkadžijo." – promrmljala je i ustala na šta sam joj ja poslao vazdušni poljubac. – „To što si ti nesrećno zaljubljen ne znači da treba nama ostalima da zagorčavaš život."

Kučka.

-

„Podseti me šta tražimo ovde?" – Iris je iznerviranno rekla.

Nakon našeg razgovora odnosi su nam bili pomalo napeti. I jednom i drugom su se reči ovog drugog vrteli po glavi. Ipak, uprkos što smo trenutno bili ljuti jedan na drugog, imali smo zadatak. Zapravo ja sam imao zadatak a ona je bila koleteralna šteta.

„Znaš da moram da kupim odeću za glupi prespavanjac." – uzvratio sam joj istom merom.

„Da da, sedamdeset puta si rekao kako ti je majka ovo i ono jer te tera da ideš u šoping za negde gde ni ne želiš da ideš. To mi jasno. Ono što mi nije jasno je to zašto sam ja ovde." – bila je nepodnošljiva kada je upadala u ovakva raspoloženja. Pitao sam se da li je možda pms zaslužan za ovakvo ponašanje.

„Zato što tebi treba odeća isto, a meni žrtva." – iskreno sam joj odgovorio.

„Ne možeš da mi kupuješ ništa." – odlučno mi je odgovorila na šta sam ja prevrnuo očima. Nikada nije dozvoljvala da joj kupujem išta van rođendana. Morao sam da poštujem njenu odluku jer sam je i razumeo. Reći da je moji roditelji ne vole bilo bi ublažavanje decenije.

„Okej, svakako moram da podignem mojoj najdražoj mami haljinu iz butika."

„A ne, ako misliš na isti butik na koji i ja, ne ulazim u to leglo pretencioznih karakondžula." – rekla je kroz zube kao da joj malo fali da se ispovraća.

„Znam znam, nisam ni ja oduševljen, odi nam po hranu onda? Brzo ću."

„Nisi ni počeo da tražiš odeću." – prevnula je očima.

„Ne mogu na prazan stomak." – slegnuo sam ramena na šta me je ona samo pogledala.

Videlo se da nije bila naročito oduševljena mojim zahtevom, ali je na kraju samo klimnula glavom i krenula u suprotnom pravcu od mog.

A sad u pakao.

-

Čim sam ušao u omiljeni butik moje majke pokajao sam se. Jak miris skupocenog parfema nije učinio ništa osim što mi je iziritirao nozdrave. Mojoj lošoj sreći naravno da nije bilo kraja. Radnica se prilepila uz mene kao da se poznajemo čitav život. Devojka je bila otprilike mojih godina. Činilo mi se da sam je video u prolazu na fakultetu par puta na časovima sa mnom. Međutim nije bilo ničega na njoj što bi me nateralo da je upamtim, čak ni njena vatreno crvena kosa. Objektivno gledano, bila je lepa i zgodna devojka. Međutim, nije me privlačila niti izazvala ikakvu reakciju. Pa i u ovim trenucima kada je očajnički pokušala da stavi svoje telo oko moje ruke nije bilo ničega na njoj što bi me nateralo da to dopustim. Bilo mi je jasno šta želi, njen pogled nije ostavljao mnogo toga mašti.Čak je pokušala da suptilno spusti majicu kakobih imao bolji pogled na njen dekolte. Patetično zaista. Nisam imao ništa protiv da neko pokuša da dobije ono što želi, ali kada neko očigledno pokušava da te skloni na dva metra od sebe malo je jadno i bezukusno da se sa tim pokušajem nastavi.

„Jesi siguran da ne želiš ništa drugo?" – zavodljivo me je upitala. Barem je pokušala. U mojim ušima to je zvučilo kao sve osim zavođenja. Pritom, i sama sugestija je bila toliko prosta i očigledna da nisam mogao a da ne prevrnem očima. Samo sam želeo da se sve ovo završi, da dobijem bednu haljinu i odem. Međutim, upravo kada sam to pomislio plavi pramenovi kose uhvatili su moju pažnju.

Prokletstvo.

Pokušao sam da je ignorišem, zaista jesam, ali iritirajuće misli u mojoj glavi mi nisu dozvolile. Krenuo sam u njenom pravcu ka kabinama. Glas radnice me je dozivao nazad ali je jedan odbacujući pokret moje ruke bio dovoljan da je ućutka.

Anastasija Arsin imala je pravu mini modnu reviju ispred kabine. Bio sam malo dalje od nje kako me ne bi primetila ali ipak sa dovoljnom vidljivošću da mogu da vidim šta radi. Haljina za haljinom, suknja za suknjom, top za topom, kako je šta probala tako je izašla da pokaže onoj njenoj prijateljici, Mii. Tražila je mišljenje za sve, za svaki komad odeće a bilo ih je mnogo. Mia je konstantno klimala glavom i davala znake odobravanja. A šta je i mogla drugo da uradi? Sve joj je savršeno stajalo. Koliko je bila odvratna iznutra toliko je bila prelepa spolja. Bilo je žalosno, zaista, protraćiti takvu lepotu.

Iz nekog razloga nisam mogao da prestanem da gledam u njenom pravcu. Čak i kada je Mia otišla negde i ona ostala sama, oči su mi bile usmerene na nju. Stajala je ispred ogromnog ogledala zamišljenog izraza lica. Ružičasto-zlatna haljina koju je trenutno nosila jedva da je išta pokrivala. Duboki izraz na grudima i tek toliko materijala da prekrije zadnjicu nisu ostavljali mašti na volju. Naravno, duge noge su bile glavna atrakcija. Bio je dovoljan jedan milisekundski pogled na njih da ti zauvek budu zapečaćene u najdubljim delovima mozgu. Izgledala je kao premija, kao san svakog muškarca. Glamurozna, seksi, lepa, čak je posedovala i onu anđeosku lepotu. Nije ona bila egzotična u tom smislu te reči, imala je nešto drugo što je vuklo, bila je dama, vojvotkinja, kraljica. Imao si osećaj da ćeš da je uništiš ako je dotakneš, da je uprljaš. Kada bi zamislio kako pojam lepote treba zaista da izgleda, ona bi služila kao tipičan primer, kao jedini primer.

Međutim, nisam dozvolio da me to zavara. Iza tih predivnih, tupih očiju krilo se mnogo više. Krila se umišljenost, narcisoidnost, čak i zloba. Kako je moguće osetiti atrakciju prema takvom biću koliko god da je u svakom drugom smislu savršeno? Previše je ona bila plitka i površna za veće stvari, za stvari koje su bile važnije od nje.

Toliko sam bio zadubljen u svojim mislima da ga nisam ni primetio. Tridesetak godina, otprilike moje visine, prljavo plave kose, klasični primer bildera u pokušaju. Očigledno se pucao steroidima, njegove pileće noge su bile dovoljan dokaz. Međtim, njegov izgled nije bilo ono što me je zgrozilo.

Gledao ju je. Gledao ju je onim pogledom koji svaki sociopata ima, svaki predator kada ugleda svoj plen. Nije mi se to svidelo. Nešto primitivno u meni se probudilo i sklopio sam šake. Već sam u svojoj glavi zamišljao svoje ruke oko njegovog vrata. Izgledale bi jako poetično zapravo. Naročito ako bi ispuštao zvukove rastavljanja sa životom.

Da li veruje u Boga? Pomislio sam.

Pre nego što sam mogao dublje da ga analiziram, Anja se okrenula i krenula nazad u kabinu. Kreten nije čekao ni časa već je sa svog skrivenog mesta iza jednog od rafova krenuo ka njoj.

Krv mi se uzbrkala u žilama. Bio sam spreman da ga zakoljem u tom trenutku, nisu mi bile bitne godine koje bih proveo u zatvoru. Želeo sam ga na podu, bez kiseonika u plućima po mogućstvu.

Naravno, nisam se suzdržao. Nakon što je samo dva koraka napravio, brzinom koju ni Fleš nije mogao da dostigne, stvorio sam se ispred njega.

„Krenuo si negde kučko mala?"