„Laž se postavlja kao poredak sveta." ― Franc Kafka

„Novac je dobar sluga, ali loš gospodar." ― Viljem Šekspir

„Poznajem vatrene konje po njihovim žigovima, a zaljubljene mladiće po očima." ― Lav Tolstoj

Poglavlje 2

„Kćeri, izgledaš božanstveno." - očev glas koji je dopirao sa dna stepeništa izmamio mi je osmeh na lice.

Uistinu sam se tako i osećala. Odlučila sam se za potpuno drugačiju haljinu od prvobitne. Boja je bila prilično neopisiva, nešto između svetlo roze i krem boje čitavom dužinom prekrivena skupocenim kristalima. Leđa su bila otvorena a na prednjoj strani je bio dubok izraz u obliku slova „V" koji je mojem, ne tako zavidnom, poprsju dao dah elegancije. Izraz na levoj nozi je otkrivao moje visoke sandale u istoj nijansi kao i haljina koja, istinu govoreći, nije ostavljala toliko toga mašti, ali je ipak na meni izgledala skupoceno i damski.

„Zaista srećo, Aleksandaru i Davidu će biti jako teško da se izbore sa momcima na balu." - moja majka je dodala sa vragolastim smeškom na licu na šta je David, najbolji prijatelj mog brata prevrnuo očima iako se na njegovom licu jasno mogla primetiti zaintrigiranost.

„Mislim da bi trebalo da se presvučeš." - Aleksandar je nezadovoljno rekao, prekrstivši ruke preko grudi.

Taman kada sam želela da mu odgovorim na ne tako damski način, moj otac me je pretekao udarivši ga po glavi. Nije čak ni bio nežan što me je još više obradovalo.

„Šta ti misliš ko si da joj to kažeš?" - iznervirano ga je upitao.

„Ali tata, pogledaj koliko haljina otk..." - nije ni stigao da završi rečenicu a naš otac je ponovio njegov agresivni postupak, ovog puta još jače. Aleksandar je jauknuo i uhvatio se za glavu. Možda bi mi ga i bilo žao da nije bio toliko bezobrazan kao što jeste.

„Anja, ne slušaj ovog imbecila, tvoja pojava oduzima dah, neverovatna mi je čast što ću biti tvoj pratilac." - David se dramatično poklonio i poljubio mi ruku na šta ja nisam mogla a da ne pocrvenim.

David i moj brat su se upoznali pre nešto više od dve godine, prilikom upisa na fakultet. Do tada, Aleks i nije imao prave drugove još od kad je Filipovo i njegovo prijateljstvo okončano. Iako su fizički oboje toliko ličili da su ih ljudi često greškom nazivali braćom, njihove ličnosti su bile daleko drugačija mada su svakako funkcionisali. David je bio, kao što je i njegov pređašni postupak pokazao, pravi džentlmen. Bio je dostojanstven, staložen, sa ogormnim poštovanjem prema drugima, a njegova prljavo plava, tek nekoliko nijansi tamnija, ali znatno kraća kosa od mog brata i oči boje lešnika odavale su koliko toplinu toliko i proračunost i hladnoću. Zvučalo je čudno, ali bilo je nešto u njemu što je jasno stavljalo do znanja da predstavlja autoritet.

„Prestani da flertuješ sa mojom sestrom." - Aleksandar mu je zapretio, šaleći se ali jednim delom to i misleći. David je samo prevrnuo očima i, potpuno ignorisavši njegov prodoran pogled, ispružio ruku kako bih mogla da svoju prikačim oko nje.

„Osećam da će ovo veče biti prilično zanimljivo." - prošaputao mi je na izlasku na šta sam ja klimnula glavom.

U kući porodice Radanov ta reč je bila norma.

-

„Gospođa Radanov me svaki put oduševi sa novim stilom ukrašavanja dvorane." - rekla sam svojim sagovornicima kada smo se konačno smestili u jednom korneru.

„Možda malo kičasto, ali razumljivo za nekog ko ima toliko novca." - Mia, koja je na kraju takođe donekle promenila odluku o haljini, bar o njenoj dužini, prokomentarisala je uzimajući u ruke aperitiv sa poslužavnika koji je do nas doneo jedan od konobara. Ja sam uzela koktel koji je neodoljivo ličio na margaritu, što je ukus i potvrdio.

„Varaš se, ovo je sve urađeno sa klasom." - uzvratila sam, uzimajući još jedan gutljaj svog pića.

„Anja, mislim da prezireš činjenicu što si rođena u ovom veku, savršeno bi se uklopila na nekom dvoru stotinama godina unazad." - Aleksandar mi je podrugljivo rekao. Verovatno bih se uvredila da to nije bila apsolutna istina.

„Zato ti ne možeš ni ovde da se uklopiš." - uzvratila sam mu na šta je David gotovo ispljunuo svoj džin-tonik od smeha a Mia je uspešno uspela da ga prikrije kašljem.

„Na čijoj si ti strani, druže?" - Aleks je uvređeno upitao svog prijatelja na šta je ovaj slegnuo ramenima.

„Uvek na strani lepe dame." - namignuo mi je na šta sam ja prevrnula očima ali se ipak nasmejala. Moj brat ga je udario blago po ramenima ali više se ni on nije trudio da ga spreči.

Od prvog trenutka kada smo se upoznali, David je flertovao sa mnom. Uvek je bio pun poštovanja u njegovim igrarijama ali su bile očigledne. Meni su bile čak i zabavne pa se neretko dešavalo da mu uzvratim, ali nikada nismo prešli nikakvu granicu, iako su mnogi mislili da jesmo. Da li zbog našeg izgleda, ponašanja ili statusa, nisam bila sigurna, ali svi, uključujući i naše roditelje, su smatrali da smo stvoreni jedno za drugo. Nisam bila mišljenja da ako se ne osete varnice prilikom upoznavanja da je nemoguće zaljubiti se kasnije, ali prošlo je dve godine a moja osećanja prema Davidu su bila ista. Divila sam mu se, ali to je bilo to, nikakva privlačnost nije postojala. Iako je on bio jako atraktivan mladić, moje srce kao da je bilo zatvoreno za njega, kao i za bilo koga drugog.

„Oh Anastasija, uvek si žarila ovim okupljanjima, ali danas si premašila sebe. Izgledaš božanstveno." - prijatan glas gospođe Radanov probudio me je iz misli. Par trenutaka kasnije našla sam se u njenom zagrljaju koji sam rado sa osmehom uzvratila.

Nakon što me je pustila okrenula se ka ostatku družine da i njih pozdravi a ja sam se istog časa našla u zagrljaju uvek ozbiljnog gospodina Radanova.

„Anja, jako mi je drago što te vidim." - iako je njegova supruga insistirala da me zove mojim pravim imenom, navodno iz razloga jer joj je zvučalo elegantno, gospodin Radanov je istrajao u tome da upotrebljava moj nadimak. Bilo je neizmerno čudno svima koji su se tu zatekli videti ih da se ponašaju tako sa mnom, naročito zato jer su uvek bili nekako uštogljeni, ali ja sam na takav tretman navikla. Oduvek sam bila njihova mezimica i praktično su me smatrali ćerkom a ja sam njih izuzetno poštovala i volela. Iako je između Filipa i mene vladala neizmerna mržnja, oni nisu bili krivi ni za šta i nisam imala nameru da ih tretiram loše.

„I meni je, gospodine Radanov." - uzvratila sam mu sa osmehom.

„Gospodin? Naljutiću se Anja, koliko puta smo ti rekli da nas zoveš po imenu." - prekorio me je.

„Naravno, oprostite." - klimnula sam glavom na šta se on zadovoljno osmehnuo.

„Mila, gde su vam roditelji?" - njegova supruga je upitala.

„Ostavili su nas čim smo kročili u prostoriju, čudi me da se niste susreli."

„Ah, bili smo jako zauzeti, nešto je iskrslo u poslednji trenutak. Trebalo je da prepostvaim da će se to desiti kad sam poverila Filipu da sredi." - iznervirano je promrmljala. Nije me čudilo što je već počeo sa njegovim problemima. - „No, nije ni bitno. Čula sam šta se dogodilo na fakultetu, to je strašno."

Trebalo mi je par minuta da razumem o čemu govori a onda mi je sinulo, kidnapovanja. Niko nije tačno znao o čemu je reč i da li će se ponovo dogoditi a nismo ni želeli da saznamo. Ipak, koliko nismo želeli da mislimo o tome, nismo imali izbora.

„Zaista, policija je navodno započela istragu ali nemaju nikakav trag." - Aleksandar se uključio u razgovor.

„Razgovarao sam sa detektivima baš juče ali bez uspeha, kao da se ništa nije ni do godilo." - mogla je da se čuje duboka frustracija u glasu gospodina Radanova iako je on pokušao da je prikrije. Ipak je njegov sin, koliko god nezahvalan bio, pohađao ustanovu u kojoj se dogodilo nešto tako.

„Ne mogu da verujem da plaćamo toliko novca tom upravnom odboru da oni ne bi uveli adekvatno obezbeđenje." - gospođa Radanov je dodala, ni ne trudivši se da sakrije bes.

„Apsolutno se slažem." - Aleksandar je klimnuo glavom. - „Izgleda da neće dozvoliti studentima druge godine da prisvoje fakultet preko vikenda kao što je do sad bio slučaj."

„Zaista?" - gospođa Radanov je iznenađeno pogledala u mene na šta sam se ja tužno osmehnula.

„Pričaju o tome, navodno ništa nije sigurno ali takav je plan. Razumem ih naravno." - ali ne mogu da ne budem razočarana bile su reči koje nisam izgovorila ali koje su lebdele u vazduhu.

„Ne brini se Anja, to se neće dogoditi. Neće vam upropastiti događaj samo zbog par nesreća." - oštro je rekla. Njene reču su zvučale neosetljivo ali se nisam usudila da to i prokomentarišem. Ipak, postojao je neko ko nije imao taj problem.

„Zaista majko, ko bi rekao da govoriš o bukvalnim ljudima." - dubok glas pun sarkazma dopreo je odnekud iza nas. Svo šestoro smo se istovremeno okrenuli i ugledali Filipa kako tapše rukama i približava nam se. Miin brat, Martin, bio je tik iza njega a lice mu je bilo vidno zabrinuto. - „Ko bi rekao, svi moji omiljeni ljudi na jednom mestu." - njegovom sarkazmu se nije nazirao kraj.

Pogledi su nam se brzo spojili. Odmerio me je od glave do pete i nakon toga nezadovoljno pogledao na šta sam ja podigla obrvu. Bio je čak i više namršten nego pre par sekundi, mada je to bio njegov uobičajeni izraz lica. Prekrstila sam ruke preko grudi u nameri da ga izazovem još više. Da je mogao da me ubije pogledom, bila bih tri metra ispod zemlje.

„Sine, zamolila bih te..." - njegova majka je započela ali ju je on prekinuo.

„A ja bih te zamolio da me ne zoveš tako." - odbrusio je, glasom toliko oštrim da je i mene pogodio.

„Filipe, budeš li napravio ikakvu scenu, imaćemo problema." - otac mu je zapretio naočigled svih što je bila krupna greška jer su svi znali koliko njegov sin ne podnosi autoritet.

„Zar ga već nemamo?" - podigao je obrvu, namerno provociravši svog oca. Pre nego što je gospodin Radanov mogao da ga na bilo koji način urazumi, okrenuo se ka meni. „Princezo? Vidim tvoj princ i ti ste od onih kliše parova?" - zbunjeno sam ga pogledala kada je počeo da pokazuje ka našim telima.

Tek nakon što sam se dublje zagledala u Davida shvatila sam da je njegova kravata bila identične boje kao moja haljina. Verovatno mu je Mia rekla kako će da izgleda ali sličnost je bila toliko velika da je bilo ujedno i komično i tragično. Uputila sam Davidu jedan od onih upitnih pogleda a on je samo slegnuo ramenima.

„Još i komunicirate bez reči! Divno, divno!" - ponovo je tapšao rukama, njegov glas neuobičajeno piskav. Aleksandar je iznervirano krenuo ka njemu ali ga je David na vreme povukao ka sebi.

„Nije vredan toga." - prošaputao je mom bratu sa čim se ovaj složio.

„Filipe, kakvo je to ponašanje?!" - njegova majka je uzviknula na šta je on samo prevrnuo očima.

„Molim te, ne glumi uljudnost, bar ne preda mnom." - praktično je ispljunuo, okrenuo se i otišao, ali ne pre nego što mi je uputio jedan dugi, preteći pogled.

Razlog svoje pretnje verovatno ni on sam nije znao.

-

Veče je prolazilo u svom glamuru koji je naš svet i zahtevao. Nije bilo nikakvih incidenata što nije bilo baš ohrabrujuće imaći u vidu da je to značilo da je Filip imao više vremena da spremi svoj spektakl. Velika svota novca je prikupljena za lanac sirotišta širom države što me je naročito oduševilo. Većina ljudi je, to i nije bila tajna, donirala više iz socijalne obaveze nego iz istinske želje da nekome pomognu, ali to, na kraju krajeva, nije ni bilo bitno.

Kada se završio revijalni deo, svi smo se prebacili na plesni podijum. Prelepe note, dela svetski priznatih pijanista i violinista upotpunjavali su atmosferu. Nisam mogla da se oduprem osećaju da sam živela jednu vrstu klišea, mada sam upravo taj kliše i volela.

Plesala sam sa bezbroj muškaraca, različite starosne dobi, čak sam sačuvala ples i za mog oca i gospodina Radanova. Cela atmosfera je bila u duhu klasika ruske književnosti, sedamdesetih godina devetnaestog veka. Ipak, većinu vremena sam provela u rukama Davida. Jako dobro smo upoznali jedno drugo u protekle dve godine pa nije ni bilo čudno što smo se uklapali čak i u nečemu tako idiličnom kao što je ples.

„Bio sam u pravu." - David je prošaputao u jednom trenutku.

Na redu su bile spore, ljubavne pesme koje sam iz nekog razloga volela. Uživala bih u njima daleko više da sam na svom struku, umesto Davidovih ruku, imala nekog do koga mi je stalo na način koji bi obuzeo čitavo moje biće. Ipak, nije bilo izgleda da će do toga doći u skorijem periodu tako da sam morala da se zadovoljim prisustvom svog prijatelja.

„Za?" - upitala sam ga.

„Veče jeste zanimljivo." - namignuo mi je.

„Tek smo na polovini."

„I bilo je bilo veličanstveno."

Imao je neki poseban sjaj u očima koji nisam umela da protumačim. On nikada nije bio otvorena knjiga što se tiče emocija ali nije se naročito ni trudio da ih sakrije. Ipak, nisam imala ni naročitu želju da razaznam o čemu se radi. Osećala sam neverovatnu tenziju već neko vreme i bio mi je potreban vazduh. Nisam umela da opišem razlog zbog čega mi je telo tako reagovalo, ali me nije ni bilo briga, samo sam morala da odem.

Izvinila sam se Davidu i uputila se ka velikom balkonu, na potpuno drugom kraju vile. Čim sam kročila na njega, oštar noćni vazduh kao da me je probudio iz nekog bunila. Duboko sam udahnula, željno uzimajući svaki atom kiseonika koji sam mogla. Tek kada sam malo otreznila glavu ugledala sam veliku siluetu dobro poznatog momka kako stoji prislonjen na ivici balkona i gleda pravo ispred sebe.8

Filip je u rukama držao Macallan 25. Boca je bila polu-prazna a njegov izgubljen pogled mi je jasno stavljao do znanja zašto. Nije se ni potrudio da izgleda prikladno. Nisam stigla da ga odmerim kada mi se pre par sati približio, ali njegove crne, uske farmerice i crna kožna jakna definitivno nisu bile izbor njegove majke. Kosa mu je bila raščupana, što takođe nije bilo naročito čudno, a brojne tetovaže, iako se nisu mogle jasno videti, kao da su iskakale iz njegove kože u želji da se dokažu. Da ga nisam poznavala, možda bi mi ga bilo žao.

„Hoćeš li nastaviti da buljiš?" - poskočila sam na njegov glas koji se proširio kroz tamnu noć. Oklevala sam na trenutak ali onda sam mu prišla, na pristojnoj razdaljini.

Pogledala sam ga pažljivo, mada on u mene nije gedao. Svetlo koje je dopiralo iz unutrašnjosti bilo je prigušeno, ali sam ipak uspela da primetim crvenilo njegovih očiju. Nisam želela da znam a još manje da pitam.

„Da bar imam u šta da buljim." - uzvratila sam mu na šta se on sarkastično nasmejao.

Par minuta smo stajali u tišini a onda je bacio sa balkona skupocenu bocu viskija i napokon se okrenuo ka meni. Još jednom me je odmerio a pogled mu je i dalje držio neodobravanje.

„Princezo, prehladićeš se." - pokazao je bradom ka mojoj haljini.

„Nemoj da brineš, nisi ti te sreće."

„O, ali ne brinem ja za tebe, razmišljam koliko bi mojim roditeljima palo teško da im tako nešto upropasti veče." - otrovno mi je rekao na šta sam ja podigla obrve, vidno iznervirana.

„Ne razumem razlog zašto govoriš tako o njima a pritom znaš da nisu takvi." - prokomentarisala sam.

„Mnogo toga ti ne razumeš, princezo." - promrmljao je. Čelo mu je bilo naborano, a usne spojene u jednu liniju. Nisam znala razlog tolike netrpeljivosti između njegovih roditelja i njega, ali sam pretpostavljala da njegov bunt ima veze sa tim.

„Znam da su divni ljudi i da bi trebalo da prestaneš da ih tretiraš na način na koji ih tretiraš." - prekrstila sam ruke ali sam vrlo brzo poskočila kada se u roku od sekunde našao ispred mene i pribio me potpuno uz ogradu balkona koja mi je jedva dosizala do polovine leđa. Stavio je ruke sa obe strane mog tela a ja sam progutala pljuvačku zbog količine besa u njegovim očima.

„Možda bi trebalo da držiš ta tvoja mala, slatka usta zatvorena, je l' ti je to iko ikad rekao? Osim mene naravno." - procedio je kroz zube.

„Šta? Istina boli?" - ne znam zašto, ali imala sam potrebu da isteram po svome. Naravno, to nije bila baš pametna odluka.

Potpuno je pribio telo uz moje na lagan ali preteći način. Kako je bio viši od mene, spustio je glavu do mog uha. Osetila sam njegov topao dah na svom licu a srce je počelo neuobičajeno snažno da mi kuca.

„Svesna si da mi je potrebno jako malo u ovom trenutku da okončam tvoj jadni, patetični život?" - prošaputao je. Srce mi je stalo, ali pre nego što sam na bilo koji način mogla da reagujem, nastavio je. - „Dovoljno je da stavim svoje ruke ovako..." - prislonio je šake na moje kukove na šta sam ja poskočila i pokušala da se otrgnem, ali bila sam zarobljena, bio je mnogo jači od mene. - „Zatim te podignem ovako..." - u roku od nekoliko milisekundi podigao me je u vis i stavio me da sedim na ogradu. Čvrsto sam ga uhvatila za podlaktice u strahu da će stvarno uraditi ono što je rekao. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi, nikada u životu nisam bila toliko uplašena. - „I onda mogu da te samo malčice gurnem i bum, nestaćeš sa ovog sveta jednom zauvek." - kako bi demonstrirao svoje tvrdnje, zaista me je i gurnuo unazad.

Vrisnula sam. Koliko god to nisam želela, nisam imala izbora, to je očigledno bio refleks. Međutim, pre nego što sam se prevrnula, on me je uhvatio i snažno povukao nazad. Pala sam na njegove grudi a on me je čvrsto držao, ovog puta za nadlaktice. Iako je njegov dodir bio jak, ja sam ga jedva osećala. Bila sam na ivici da se onesvestim od straha. Nikada nešto tako nisam doživela i samo sam čekala da ode da bih mogla da se sklupčam i briznem u plač.

„Ti si bolestan." - nekako sam promrmljala, očiju zatvorenih. Mrzela sam što me je video u ovakvom stanju, ali njega sam prezirala još više. Nisam mogla da verujem da neko može da toliko bude bez emocija, bez savesti, morala. Uprkos svemu, bila sam ubeđena da je u njemu imalo bar trunke ljudskosti, ali sam se prevarila. Njegova duša bila je prazna i tamna, a on je bio još gori.

„Jesam, a ti si, nadam se, sad to naučila." - uhvatio me je čvrsto za vilicu i naterao me da ga pogledam. - „Još jednom spomeni te osobe u mom prisustvu i epilog će biti znatno drugačiji." - približio mi je glavu i ostavio poljubac na obrazu te se istog trenutka okrenuo i otišao.

Bila sam sigurna - veče zasigurno neće imati srećan završetak.

A/N

Izvinite što tek sad objavljujem drugi deo ali imala sam nekih problema sa zdravljem pa je to razlog.

Nadam se da vam se dopada

Instagram -> v_jelenaa

Volim vas sve xx