Naslonjen na sada već polomljenu klupu gledam u devojku koju tražim godinama, tu je, konačno, posle toliko godina. Ne vidim joj kosu, ne vidim joj osmeh, ali znam, osećam da je to ona.

Priđem par koraka ostavljajući tragove stopa u svežem snegu. Tiho, kao da sam u nekoj bajci i ne smem da pokvarim trenutak glavne junakinje povučem korak i stanem na par metara od nje.

-Noel?-okrenula je glavu i kapa joj je spala.

Srce me steglo kada sam video da nema kosu, ni jedne jedine vlasi boje žita.Ali kako se okrenula tako sam osetio sreću.Nema kosu, ali njene ledene oči su i dalje tu, još uvek se smeje.Još uvek je tako posebna.

-Lumi.

Spustim se na sneg do nje i pustim da polako obmota ruke oko mog vrata. Zagrlim je iz sve snage i proživim našu ljubav, ponovo, u decembarskoj večeri.