Shvatio je da mu ona nije samo bliska, nego da on sada ne zna gde završava ona a gde počinje on – Lav Nikolajevič Tolstoj (Ana Karenjina)

~ Sadašnjost ~

'Rose?' – tiho sam je pozvala. Osmehnula mi se njenim prepoznatljivim dobrodušnim osmehom i pokzala blistavo bele zube.

'Da, Andrea?'

'Jeste li ikada čitali knjigu „Ana Karenjina?"' – upitala sam je.

'Jesam, zašto?' – zbunjeno me je upitala.

'Jeste li ikada razmišljali o njoj? O Ani Karenjinoj? O onome što je uradila?' – spojila je obrve, očigledno joj nije bilo najjasnije zašto je ovo pitam.

'O njenoj prevari ili o...' – prekinula sam je.

'O tome što se ubila.' – odsečno sam rekla. Izdahnula je.

'Mislim da je to više pitanje za tebe a ne za mene, ti ne?' – cinično sam se nasmejala, ne iz zle namere, naravno, samo sam znala da će me to pitati.

'Ja je razumem.' – kratko sam rekla na šta mi je Rose dala znak da nastavim. – 'Razumem je jer, pa izgubila je sve. Da, dobila je čoveka kojeg voli, ali nije ni sa njim bila srećna, ona, ona kao da je bila osuđena na nesreću. Da, slažem se, možda, verovatno jeste, malo poludela, ali opet, ko smo mi da je osuđujemo? Želela je da ih kazni za sve što su joj uradili, i kaznila ih je, kaznila ih je po cenu sopstvenog života, ali, je l' to uopšte bio život?' – tužno sam izdahnula

'Kako to misliš?' – znam šta pokušava, pokušava da me natera da se još više otvorim prema njoj, ali pitam se da li ona uopšte zna da je ovo dovoljno teško.

'Ona ni u jednom trenutku nije bila potpuno srećna, uvek joj je nešto falilo, stalno bi patila. Dok je bila sa mužem, sinom, bratom, kćerkom, pa čak i sa svojim ljubavnikom, ona je patila. Da, ona je bila neverovatna žena, zračila je, privlačila je ljude oko sebe a da se čak nije ne trudila, ali šta joj to vredi kad su je povredili oni koje je najviše volela. Osuđivali su je, napadali, vređali, a isti ti ljudi su učinili isto što i ona, samo što je ona bila hrabra i priznala, nije želela da laže, nije mogla da laže. Sećam se poslednje rečenice pre no što je umrla, pre završetka poglavlja „Sveća, pri kojoj je čitala knjigu punu uzbuđenja, obmana, jada i zla, planu jasnijom no igda dotle svetlošću, osvetli joj sve što je pre bilo u mraku, zatreperi, poče puckarati i gasiti se, i zauvek se ugasi." Ili ono pre kraja, kada je još uvek mogla da bira: „Tamo – govorila je u sebi gledajući u senku vagona, u pesak pomešan s ugljem kojim behu zasuti železnički pragovi . – Tamo, u samu sredinu, da njega kaznim, i da se izbavim od sviju i od sebe.". Da, pokajala se nakon toga, tražila je od boga da joj oprosti za sve, ali opet, uradila je to, zašto? Zato što je patila? Da bi ih kaznila? Da bi se iskupila za svoje grehe? A u čemu je bila njena krivica? U tome što je želela biti srećna?' – pogledala sam Rose direktno u oči, ostala je bez teksta, nije znala šta da kaže. Protresla je glavom ne bi li se pribrala i uzdahnula

'A šta je sa tobom?' – odjednom me je upitala.

'Sa mnom?' – zbunjeno sam je pogledala

'Želiš li ti biti srećna?'

~ Umreti otvorenih očiju~

'Harry?' – nesigurnim koracima hodam meni nepoznatom kućom. Juče smo jako kasno legli da spavamo

'Harry?' – pozvala sam ga još jednom. Bila sam potpuno zbunjena kada sam se probudila i ugledala potpuno nepoznatu sobu. Očekivala sam da ću ga, kada izađem, pronaći, ali njega nema. Počela sam da drhtim, bila sam jako uplašena jer sam pretpostavila da sanjam. Odjednom, čula sam korake kako mi se približavaju. Naježila sam se i počela ubrzano da dišem.

'Bu.' – začula sam poznati, promokli glas i topao vazduh na mom vratu. Vrisnula sam i okrenula se ka Harryu.

'TI NISI NORMALAN!' – viknula sam i stavila ruku na srce, čoveče baš sam se prepala.

'Plavušo.' – Harry je počeo da se smeje a ja sam se namrštila i prevrnula očima. Nastavio je da intezivno gleda u mene.

'Amm...ovaj...gde si bio?' – spustila sam pogled, nisam bila sigurna da li trebam pitati.

'Bio sam do pekare po naš doručak.' – nasmejao se. Tek onda sam videla peciva u njegovoj ruci.

'Tu ima pečurki.' – namrštila sam se i rekla kao neka beba. Zbunjeno me je pogledao.

'Pa?' – podigao je obrvu.

'Ne volim pečurke.' – slegnula sam ramenima.

'Oh.' – samo je to rekao i razočarano i tužno me bogledao.

'Ali nema veze, nisam ni gladna.' – pokušala sam da se nasmejem. Nisam bila tačno sigurna šta sam rekla pa je on bacio pecivo i besno me pogledao.

'Misliš da ne znam šta radiš?' – snažno me je uhvatio za ruke. Skrenula sam pogled, da, mislim da ipak znam šta sam rekla.

'O...o...čemu pričaš?' – mucala sam.

'Ne zajebavaj me. Znam da si anoreksična.' – to 'anoreksična' je rekao sa gadljivim izrazom lica.

'Ja..' – prekinuo me je.

'Ni ne pokušavaj da me lažeš!' – njegov ton je bio tako visok da sam zatvorila oči od straha.

'DOSTA! Ne mešaj se više u moj život!' – vikala sam dok su mi suze padale niz lice.

'MEŠAĆU SE, KAKO TI VIŠE JEBENO NIJE JASNO? TI SI MOJA, RADIĆU ŠTA HOĆU!' – posesivni manijak. Stisak mu je postao jači.

'Harry...boli...me...' – jedva sam izgovorila jer nisam mogla doći do daha. Širom je otvorio oči i brzo mi pustio ruke. Okrenuo se od mene i prošao rukom kroz kosu, teško i duboko je disao.

'Harry?' – nesigurno sam ga pozvala.

'Hm?' – rekao je tiho, gotovo nečujno. Nisam sigurna da li bi trebalo izgovoriti ono što planiram, ali znam da mi nema druge.

'Harry, ja, ovaj, ja mislim da ti imaš problem sa kontrolom besa.' – snažno sam zatvorila oči i obgrlila sam se rukama, plašila sam se njegove reakcije.

'Žao mi je...' – tiho je rekao.

'Ja nemam ništa od tvog 'žao mi je' ako ćeš nastaviti da me povređuješ.' – slegnula sam ramenim, nisam bila tačno sigurna odakle mi ovolika snaga.

'Ja...' – i tu se slomio. Pao je na pod. Ne, nije plakao, ali znam da mu je bilo teško, znam po sebi. Nisam sigurna kako se sve desilo, samo sam odjednom našla sebe u njegovom zagrljaju, zaštićeno, srećno, ali postojalo je nešto, nešto poznato u tom osećaju, nešto što mi nije davalo mira, nešto što će me proganjati dugo, dugo, eh da sam samo znala.

Nežno sam ga uhvatila za bradu i naterala ga da pogleda u mene borio se protiv toga, ali na kraju je ipak posustao, pogledao me je tužno, besno i mogla sam videti krivicu u njima, krivicu koju je osećao zbog onog što mu se desilo. Nisam želela da patim, znala sam kako je to grozan osećaj. Dodirnula sam mu obraze i polako počela da mu se približavam. Osetila sam kako je počeo ubrzano da diše, a i ja nisam bila daleko od toga. Srce mi kucalo kao nikad pre, zatvorila sam oči i već u sledećem trenutku moje usne su se našle na njegovim. Osećaj je bio neverovatan, kao da je to trebalo odavno da se desi. Stavio je njegove ruke oko mog struka i povukao me njemu u krilo. Tražio je ulaz pa sam ga ubrzo i pustila. Naši jezici su igrali u ujednačenom ritmu, ali opet nekako divlje, strasno. Prolazila sam rukom kroz njegovu kosu na grub način, a onda se dogodilo nešto, nešto što me je potpuno omelo. Pomerio je svoje usne na moj vrat i počeo nežno da ga ljubi, ali tog trenutka sva sećanja na tu noć su se vratila.

„Budi dobra malena" – čujem njegov odvratan, ljigav glas.

„Da znaš samo kako ćemo se lepo zabaviti." – osećam njegove poljupce po mom vratu, plačem, ali ne mogu da se skoncentrišem.

„Ostavi nešto i za nas, ortak." – to je, to je, znam taj glas..

Vrisnula sam i tek onda postala svesna svog stanja. Šokirano sam pogledala u Harrya kako me je on zbunjeno gledao.

'Ja...ne...ja...ne mogu...izvini..' – skočila sam na noge i krenula uz stepenice dok su mi se suze slivale niz lice.

Ušla sam u sobu i zaključala se u kupatilo. Osećala sam nešto u grudima, nešto što mi nije dalo da dišem, nisam mogla da dišem, onesvestiću se, hoću, znam. Znojim se, plačem. Drhtavom rukom uzimam telefon u ruke i okrećem dobro poznati broj dok čujem Harryeve vriske i udarce na vratima, razvaliće ih, znam, ali sad ne mogu da se koncentrišem na to. Nakon par sekundi, čujem poznati glas sa druge strane linije.

'Deić?' – mogu osetiti zbunjenost u njegovom glasu.

'Nick...ja...' – tog trenutka sam se srušila na pod i još jače briznula u plač, nisam mogla da podnesem pritisak, nisam mogla da stojim mirno.

'Deić? Šta se desilo?' – zatvorila sam snažno oči i pokušala da se priberem da bih mogla da mu ispričam.

'Nick...setila sam se nečega od one...večeri..' – progutala sam pljuvačku

'Polako, Dea, smiri se i reci mi čega si se setila.' – osetila sam mržnju u njegovom glasu i kako pokušava da se obuzda.

'Bilo ih je više, Nick, bilo ih je više!' – vrisnula sam i nisam mogla više da izdržim. Kada sam rekla ove reči naglas, osetila sam sećanja ponovo i ponovo sam počela da padam u mrak. Bacila sam telefon na pod i čula Nickove vriske, kako me doziva, ali nisam obraćala pažnju, tražila sam nešto...nešto što mi može pomoći ali prokledi skot je sve sakrio a onda, onda sam bacila pogled na ogledalo. Snažnim udarcem sam ga polomila i ono se raspršio u milion komadića. Šaka mi je počela krvariti ali nije me bilo briga, osećala sam bol, to je sve što je bitno.

'ANDREA, DOĐAVOLA OTVORI VRATA, RAZVALIĆU, ŠTA TO RADIŠ?!' – čujem Harryev glas, ali mi nije bio bitan. Videla sam poveće parče stakla i uzela ga u ruke. Pogledala sam u njega i odlučila..Ovog puta se neću izvući, ovog puta ne. Povukla sam staklo direktno na kožu i duboko rasekla venu. Počelo je da mi se muti. Čula sam neki jak zvuk, ali sve je bilo tako daleko, ovo je bilo kao droga, droga koja me vodi u drugi svet. Osećala sam se kao u raju, mojim telom je prostrujao val zadovoljstva, bola koji mi je bio potreban, bola koji će me uništiti, a onda sam polako zatvorila oči.

~ Sadašnjost ~

'Mislila si da ćeš umreti?' – Rose me je upitala.

'Želela sam umreti.' – kratko sam odgovorila.

'Zar to nisi želela i pre?' – postavila mi je pitanje iako sam prilično sigurna da je znala odgovor

'Ne tolikom jačinom i odlučnošću. Tada mi bukvalno ništa nije bilo važno. Pre sam se rezala da bih živela, tog trenutka sam posekla kožu da bih umrla.'

A/N
Nadam se da vam se sviđa
lya <3
J.xx