~ Sadašnjost ~

 "Andrea, kako si danas?" - smeđokosa žena me je ljubazno upitala. Šta da joj kažem, kako sam? A kako mogu biti. Da li će biti dovoljan odgovor isto? Osećam se isto, niti gore niti bolje, osećam se prazno. Tog dana moje srce je puklo, nestalo, slomilo se u milion komadića. To vam je kao staklo. Polomi se u toliko delova da, iako ih zalepiš, opet nije isto, nikad više nije isto. Najgore od svega je što mi pokupimo krupne delove, vidljive, ali gori su oni mali, sitni, slabo vidljivi. Niko se nije spotakao o stenu, već o kamen. Tako je i sa ljudskim srcem. Oni mali delići koji nisu zalepljeni, lete svuda, odlaze, vi nikad nećete biti celi, koliko god se trudili ili ulagali u život, više nikad neće postojati isti osećaj. Ne mogu IH mrzeti, jer mržnja je opet osećanje, a ja prema njima ne osećam baš ništa, samo gađenje. Svojim očima sam gledala kako sve propada, kako moj život propada, kako me, ljudi koje sam volela, sada mrze iz dna duše i to za stvari koje jednostavno nisu moja krivica. Znate li onaj osećaj kada vaš stub oslonac polako počinje da se ruši. Kako se raspada, gubi u senci laži i prevara? Moj stub se srušio, srušio zbog zla.

~ Tišina ~

Uh, nadam se da ću uspeti stići Sierru, moj brat je nekad takav davež da bih ga najradije ubila. Mislim zaista, koliki idiot može biti da mi to uradi? Nemam nameru da ga poslušam, danas ću se zabaviti pa nek mi to bude poslednje. Uzimam telefon iz džepa u nameri da pozovem Sierru. Ogroman osmeh nastaje na mom licu kad pročitam ime kojim sam je nazvala "Piggy". Okrećem njen broj i čekam par trenutaka da se javi, nekad joj je zaista potrebno sat vremena da se javi i to me zaista nervira. Nakon dobrih 6 puta zvonjave, napokon se javila.

"Sanjam li?" - upitala sam je preko telefona

"Daj Dea, znaš da mi nije dobar zvuk, definitivno moram promeniti telefon." - nasmejale smo se obe te sam nakon par trenutaka nastavila

"Inače, gde si ti?"

"Ma evo me blizu Starbucks-a, što?" - odgovorila mi je. Aleluja, nisam daleko

"Čekaj me tu, brzo stižem." - veselo sam joj odgovorila i ubrzala korak

"Zar nisi rek..." - nisam joj dopustila da završi rečenicu

"Čekaj me, rekoh ti." - ponovila sam joj i poklopila. Super, tu sam za nekih 10 minuta, kako je stigla tako brzo tamo? Kao da je bitno. Pogledala sam u nebo, bilo je čudno, drugačije nego obično. Vreme se potpuno promenilo. Jutros je bilo sunčano, a sada, sada je sivo poput najtamnijeg jesenjeg dana, poput izbledelih crnih tragova ispisane olovke. Izgleda da će kiša. Imam neki čudan osećaj u stomaku, kao..kao da će se nešto loše desiti, kao nešto što će ostaviti otisak do kraja mog života, mislim da ludim. Protresla sam glavu u nameri da sklonim ove potpuno glupe misli, zaista ne znam ni odakle su se stvorile. Nabacila sam svoj osmeh, svoj zaštitan znak i brzim koracima sam se uputila ka svojoj najboljoj prijateljici.

Nakon par minuta našla sam se ispred dobro poznate lokacije. Tamo me je dočekala nasmejana smeđokosa devojka. Došla sam do nje i zagrlila je.

"Idemo unutra?" - upitala me je

"Naravno." - nasmejala sam se i ubrzo smo ušle unutra. Naručile smo piće i odmah krenule da tračarimo, tipnično, zar ne? Pričale smo o stalnim stvarima, momci, moda, momci, moda, jesam spomenula momke i modu?

"Jesi ti videla onog novog lika?" - uzbuđeno me je upitala na šta sam aj skupila obrve, o čemu ona priča?

"Koji novi lik?" - zbunjeno sam joj odgovorila

"Dobro kako nisi videla novog lika sa prelepim plavim očima?" - njen ton je zvučao tako osuđujuće. Plave oči? Sad sam zaintrigirana. Privukla sam stolicu bliže njoj kao da krijemo ogromnu tajnu.

"Pevaj, ko je on?"

"Zove se Joe Green i četvrta je godina, danas mu je bio prvi dan i došao je iz..." - prekinukla sam je

"Čekaj, dečko je tek došao a ti već znaš sve o njemu? Svaki detalj? Pa da li je moguće, psihopato?" - počele smo da se smejemo da me je i stomak zaboleo od tolikog smeha, ovo je previše za mene

"Nisam ja psihopata, dečko je samo pr..." - opet sam je prekinula, obožavam da prekidam ljude.

"Bolje ćuti." - ponovo smo počele da se smejemo. Bilo je dosta kasno kad sam odlučila da se "napokon" vratim kući. Ne bih se ja ni vraćala, ali ipak, roditelji bi mi se zabrinuli a to zaista ne želim. Možda nisu najsavršeniji roditelji na svetu, ali svakako su mi roditelji i zaista ne želim da učinim nešto zbog ćega bi oni brinuli, baš izgledam kao dobra ćerkica? Ironija. Pozdravila sam se sa Sierrom i krenula svojim putem. Kada sam pogledala na sat umalo se nisam šlogirala, mislim da je zaista vreme da požurim kući. Izvadila sam mobilni da bih pozvala Kiana ali onda sam udarila u nekog te sam skoro pala na pod, ali me je on pridržao. Izdahnula i pogledala prema njegovom licu. Bio je to sredovečan čovek, ali opet tako očaravajuće prelep. Mislim da bih ga opisala kao pravog filmskog umetnika. Krupan i misteriozan, mislim da sam očarana, eh kad bi samo bio mlađi. Nakašljao se i nasmejao te pokazao blistavo bele zube, poput kristala. A onda, bum, shvatila sam da sam buljila u čoveka dosta duga i, moram priznati, bilo mi je zaista neprijatno. Pocrvenela sam, spustila glavu i tiho se izvinila. Rekao je kratko "nema na čemu" i prošao pored mene. Još uvek sam mogla da vidim njegov osmeh, tako je, ne umem ni da opišem, zar još uvek postoji ovakvi ljudi? Blago njegovoj ženi, ovaj ćerki, na ćerku sam mislila pošto je verovatno ima. Odmahla sam glavu smejući se svojim mislima te sam nastavila da hodam. Shvativši da mi se verovatno kući sprema lekcija koju neću zaboraviti narednih 258 godina, dobro ne baš toliko, odlučila sam da krenem prečicom, najgora odluka u mom životu. Došla sam do dela grada koji je dosta zabačen, ali tim prolazom svakako stižem brže kući, dosta brže. Nisam ni sumljala da će mi ta odluka naprosto uništiti život, srušiti mi snove i slomiti dušu. Došla sam do uličice koja je bila zaista jeziva. Mračna i tamna. Sa bočne strane su se nalazile stare, napuštene zgrade u kome su se obično skupljali gangstersi i narko dileri, zaista opasan kraj grada, ali ko će to meni tvrdoglavoj dokazati? Duboko sam uzdahnula i zgazila prvo levom nogom u ulicu. Nakon par trenutaka, pažljivo sam krenula tom ulicom. Ponovo mi se javio onaj osećaj, osećaj koji sam imala kada sam ugledala ono sivo nebo, nebo koje je krilo puno toga, onoga što nisam ni sumljala. Tišina, tišina je nešto što me je ubijalo dok sam koračala, mada je jedino što se čulo i moji koraci. Nisam ni slutala da će tišina postati sastavni deo mog života nakon toga, nakon tog dana, te proklete noći. Podigla sam pogled i susrela se sa punim mesecom koji je obasjavao prašnjav put. Ma divno, ajde pustite neku muziku pa da se u potpunosti uživim kao da sam u horor filmu. Oduvek sam se plašila horor filmova a jedan se upravo odigravao ispred mojih očiju. Takođe sam imala čudan osećaj da me neko prati, ne znam zašto, ali tako je, kao, kao da se neko poigrava sa mnom i da ću svakog trenutka osetiti nečiju ruku na svom telu i vrisnuti. Konačno sam shvatila da je ovo jedna jako loša ideja, ali prekasno, nije mi bilo povratka, mogla sam samo napred. Izvadila sam telefon iz džepa da bih osvetlila mračan put jer su ulične lampe ili bile polomljene ili ugašene ili su sasvim slabo radile. Onda sam shvatila kako mi se telefon, prilikom onog "pada" polomio i da neće da se uključi. Super. Prokleti apple telefon, nokia 1600 je najbolji telefon. Baciš ga o zid, kao ciglu, može samo bolje da ti radi. O čemu ja razmišljam u ovakvom trenutku, nisam normalna. Iznervirano, ali i pomalo uplašeno sam vratila telefon u džep, duboko uzdahnula i par puta u sebi ponovila "Ti to možeš Dea, ti si hrabra!", ali zapravo to nisam bila, bila sam jako slaba, toliko slaba da sam se plašila same sebe. Opet ta prokleta tišina, a onda, čujem neki šum i čudan zvuk. Okrenula sam se u tom pravcu, mislim da mi je u tom trenutku srce lupalo brzinom svetlosti, toliko jako i snažno. Prestala sam da dišem, kolena su mi klecala a ruke mi se tresle. Imala sam osećaj kao da je ceo moj život stao. Zvuk postaje sve bučniji i uskoro ispred mene dolazi malena maca, oduvek sam mrzela mačke ali mislim da mi je u ovom trenutku bilo više nego drago što je vidim. Nasmejala sam se svojoj ludosti i duboko uzdahnula, ali moja sreća nije dugo trajala. Uskoro sam osetila neki pritisak oso struka i ruku oko mojih usana. Raširila sam oči i mislim da nisam ni bila svesna šta se dešava dok nisam čula grubi, muški, pijani glas "Zabavićemo se malena, ne brini." a zatim se čuo ogroman osmeh. Poslednje što sam videla je bila mesečina, mesečina koja je do malopre obasjavala tihu, pustu ulicu. Moj život je uništen.

~Sadašnjost~

"Andrea?" - opet njen glas koji me budi iz tih sećanja. Želim vrištati, plakati, želim osetiti nešto, ali ništa, ne osećam apsolutno ništa. Prazna sam, jednostavno sam prazna, kao biljka, živim ali ne osećam se živom. Jedino što osetim, jedini trenutak kad nešto osećam je taj trenutak kad zarijem žilet u kožu. Ta fizička bol koju osećam priređuje mi takvo zadovoljstvo, zadovoljstvo koje mi niko ne može i ne sme oduzeti. Prizor kad krv napušta moje telo je tako fascinatan da želim da ga gledam stalno, da nikad ne prestanem, samo želim da napušta moje telo. Tek tog trenutka osećam nešto, a prokleto želim opet biti normalna osoba iako sam i sama svesna da je to nemoguće. Ne mogu više živeti život obične srednjoškolke, ne zato što više nisam srednjoškolka već zato što više nisam ni obična. Odustala sam, davno sam odustala od života, a sada, dok se svega ovog prisećam, nekako shvatam koliko sam glupa, glupa i navina kad sam mogla poverovati u toliko laži, moj ceo život je jenda ogromna laž, nekad se pitam da li sam i sama lažna? Da li zaista postojim, ili sam samo plod "svoje" mašte?  Čudno zar ne? Nadam se da se nikada nećete osećat, odnosno ne osećati kao ja, jer, čak i da mi sad neko zabije nož u leđa, neću osećati ništa osim zadovoljstva, znate zašto? Zato što sam uništena, slomljena, ubijena iznutra, mrtva. Svako ima svoju priču i svako je glavni junak svoje priče. Ali nije sve do glavnog junaka, ne zavisi čitava priča od njega, zavisi i od ljudi kojima je okružen. A moja priča? Moja priča nije idiličan roman, moja priča je surova realnost sveta u kome živimo i kog ne želimo da vidimo pravim očima.

A/N

Evo nastavka kao što sam i obećala...

Zaista mi je žao što nisam objavila ranije, ali jednostavno, ja nisam mogla, sve ovo što se desilo sa Zaynom na neki način me je uništilo. Prošle noći nisam oka sklopila i trenutno izgledam kao mlađa verzija Cruele, one veštice iz crtaća 101 dalmatinac. Podočnjaci su mi do poda tako da izvinite ako ima nekih grešaka ili ako je nastavak grozan, zaista se izvinjavam ali ovo je previše za mene..

Ostavite vote i com, zaista mi znači <33

Ly <3

J xx