Jana POV:

*od tada, više nikad nismo čuli glas malog dečaka....

Više nikada nisam dotakla njegove blede tople ručice i poljubila mekani obraz....

Pomilovala crnu svilenu kosicu....

Što više godine prolaze to gubim svaku nadu da je on bar živ....da će se pojaviti....

Policija ne zna više gde da ga traži....kao da je u zemlju propao....

Svaki ćošak grada smo pretražili za ovih 10 godina i svaki dan iznova i iznova pretražujemo....

Čak šta više, celu Južnu Koreju smo obišli i....njega jednostavno nema....

I dan danas se hvatam za glavu kada se setim da smo ga izgubili....kao neki predmet da je bio, ali nije....

On je zapravi naše drugo dete i i njega nismo uspeli da sačuvamo uz sebe....

To zvuči tako poražavajuće i bolno....

Svaki otvoren prozor me podseti na dan kada je nestao....kao da je to neka simbolika....

Svaki put bih ili spustila glavu i izdahnula, ili bih pustila suze i zaplakala....

Da samo još jednom mogu da ga vidim i čujem....da samo znam da je on živ i da je srećan....laknulo bi mi....

Ali te boli u srcu se nikada neću otarasiti....taj deo srca pripada njemu....

A jedan Emi....

Ema sada puni 10 godina....ne mogu da verujem koliko je brzo sve to prošlo....

Kada je Alex nestao, ona je bila još uvek mala beba, a sada....mala devojčica....

Žao mi je što ona odrasta u ovakvoj situaciji u kakvoj smo....emocionalno i psihički na lošem nivou....

Teško mi je dok je gledam....dok gledam kako ona ćuti kada ja jednostavno zaplačem ili se uhvatim za glavu....

Mala je, ali zrela za svoje godine....

Zna šta se desilo njenom bratu i ona je znala da plače....

Ona ga se ne seća, što nije čudo i volela bi da ga upozna....

Svaki put kada na to pomislim mi se odseku noge....

Toliko bih volela da je vidim nasmejanu svaki dan, ali ne mogu....ja sam kriva jer se nikada ne smejem....

I kada se nasmejem, to nije iskren osmeh....to Ema zna....

Pa zato što mi ne može izmamiti osmeh na lice, ona mi pruža najtoplije dečije zagrljaje pune ljubavi....bola i tuge....

Ali mora da pretrpi moje i Yoongijeve psihičke ispade....

Kada vrištimo, lupamo rukom o zid, nogama....tako je za malo mogao da je i povredi on jednom....

Od tada, Yoongi je još tužniji, jer je Ema na nekoj distanci sa njim....

Uvek ima uplašen pogled kada ga gleda i protresla bi se često kada bi ju je pomazio....

A šta se desilo? Psihički bum i Yoongi je bacio stolicu u zid, koji se malo polomio, a pored zida je bila Ema....

Taj trenutak je bio jezivo strašan....

Samo je od jednom stao sa tim divljanjem i pustio suze....

Nije hteo da joj priđe jer je znao da će ona odjuriti od njega....

Samo je bila zaplakala i otišla u svoju sobu....

Taj trenutak on sebi nikad neće prežaliti, jer ju je rasplakao....i to jako....

A i ja sam imala takvih momenata....oterala bih je u sobu bez razloga....

Pitam li se šta ona pomisli u tim trenucima gde smo nas dvoje na ivici ludila....ako ne i u ludilu....

Zatvara se u sebe, a tako je mala....nema prijatelje jer se boji sveta oko sebe....

Zašto?! Zašto je sve ovako?!?!

Mislila sam o svemu dok sam sedela na kauču u dnevnoj sobi i čekajući nju da se vrati iz škole....

A Yoongi....pa, Yoongi je privremeno u zatvoru....

To zvuči veoma šokantno i nemoguće, znam, ali je istina....

Napravio je neko sranje, da ne govorim mnogo, na poslu se desilo....šef ga je stalno opominjao sve dok Yoongi nije ustao i skucao ga....

Bes i samo bes....postao je toliko agresivan da....da ga se i ja ponekad plašim....

Ti njegovi pogledi i odsečno pokreti....toliko strašno izgledaju....

Svaki put se naježim iako znam da me ni u snu ne bi ni udario, naudio bi mi ili povisio ton na mene....

Znao je da se dere i i dalje to radi u mom prisustvu od muke i besa....

Bolno mi je dok ga gledam kako se izjeda i kako on plače....

Opet me je sve bacilo u depresiju i tamnu rupu mog uma....

Umorna sam od svega ovoga, od silnog plakanja, straha, rukomet treninga....

Ali ne odustajem....moram da se borim i nastavim potragu za našim izgubljenim sinom....

Čekala sam Emu i uskoro začula polako otvaranje ulaznih vrata kuće....

To je bila ona....

Ušla je i pogledale smo se....

Tužna je zato što nije zatekla Yoongija....ili što je on nije pokupio iz škole....

Ali sam videla u njenom pogledu manji strah....a taj strah je strah od njega....

Te dečije tužne okice bole....

Kao majka ne mogu da joj pomognem puno jer ne mogu ni samoj sebi sa pomognem i nisam u stanju da bistro razmišljam....

Nasmejala mi se i prišla mi*

E(Ema)- mama....

Ja- hejj, dobro je, stigla si....*lagano me je zagrlila, pa sam i ja nju....

Njene tople rukice i miris prolećne ruže....*

E- j-je sad-da id-demo p-po t-tat-tu?....*kroz mucanje i strah me je pitala....

Klimnula sam potvrdno glavom i još malo se grlila sa njom, pa smo se odvojile i pogledale*

Ja- jesi gladna? Hoćeš da jedeš prvo?....*klimnula je glavom....

Ustala sam i servirala joj da jede, a onda je skinula jaknu, patike i težak ranac sa leđa....

Uzela je štapiće i krenula da jede, dok sam je ja posmatrala....

U ovim trenucima nas dve uvek vodimo priču*

Ja- pa šta se desilo danas u školi?....

E- dobila sam 5 iz matematike

Ja- bravo bravo *nasmejala sam se, te je i ona....

Želim da je vidim srećnu, a ne uplašenu i tužnu....

Tako mi je pričala šta se desilo, pa je pojela sve iz tanjira....

Oprala je ruke i onda smo se spremile i krenule ka zatvoru....

Bila sam tako nervozna i uplašena dok sam vozila kola....

Pitam se da li je sve u redu sa njim....da li je miran ili je u stanju da ubije nekoga....

Uskoro smo došle....parkirala sam se i izvadila ključ*

Ja- hoćeš da ostaneš u kolima? Brzo ću....*pogledala sam Emu koja je potvrdno klimnula glavom....

Izašla sam iz kola i zaključala ih, za svaki slučaj....

Ušla sam i našla ljude koji su me odveli do Yoongijeve ćelije....

A tamo....zatekla sam ga kako sedi na stolici raširenih nogu, sa laktovima na kolenima i šakama na glavi....

Izgleda da je besan....ovo mi se ne dopada....

Kada je čuo otključavanje, pogledao je odsečno ka vratima i video mene i tog policajca....

Bio je namršten....

Naježila sam se i progutala knedlu....*

X- okej, izlaziš Min, samo ćeš nositi narukvicu oko ruke mesec dana kako bi smo pratili šta radiš (jebeš mi sve, nisam sigurna da li sam dobro rekla, ali to se valjda nosi oko noge i ne u ovakvim slučajevima, ali ko ga jebe) *stavio mu je tu narukvicu oko ruke*

X- da slučajno opet ne napraviš neko sranje *još više se namrštio....uzeo je jaknu i izašao iz ćelije....

Pogledao je u mene....

Imala sam plačan pogled ka njemu, suze u očima i usne su mi podrhtavale....

Progutao je knedlu i prišao mi, stavio lagano ruku na moj obraz niz koji je skliznula suza....

Lagano ju je obrisao palcem i poljubio moje čelo....

Zagrlio me je jednom rukom i izašli smo....

Zatim ušli u kola, on je seo na vozačevo mesto, a ja suvozačevo....

Pogledao je na zadnje sedište i video Emu....

Pogledala ga je skamenjeno, a on nije znao kako da reaguje....

Izdahnuo je i pomilovao je po glavi, te je upalio kola i krenuo ka kući....*

Yg- je sve u redu?....

Ja- da....*rekla sam tiho, te je klimnuo glavom....

Uskoro smo došli kući i seli smo nas dvoje na kauč, dok je Ema u sobi radila domaći....

Nisam progovarala, želela sam da čujem njegov glas....

Pogledala sam ga, a on je gledao dole*

Yg- ja........žao mi je....poneo sam se poput malog deteta....

Ja- tebi je uvek sve oprošteno....*lagano je spustio svoju glavu na moje krilo i legao....

Krenula sam da ga mazim, prolazim prstima kroz njegovu kosu*

Ja- razumem te....prekipelo ti je i izmaklo ti se....*pogledao me je, kao i ja njega....

Tvoje lepe sive oči....tako mi nedostaje onaj zaljubljen i srećan pogled od pre 10 godina....

Izdahnuo je i zažmurio....a ja sam mu poljubila čelo....*

Yg- bio sam dekocentrisan zbog....znaš već čega....*srce me je zabolelo i klimnula sam glavom*

Yg- zato me je i opominjao i pizdeo....

*slušala sam ga šta se taj dan desilo....*

Yg- no nebitno....kako je Ema?....

Ja- dobro je....bar mislim....

Yg- nadam se da nije plakala....

Ja- p-pa....*izdahnuo je tada Yoongi....

Seo na krevet i sarkastično uz osmeh izdahnuo*

Yg- koji đavo sam uopšte digao ruku na onog kretena u četvrtak....*ustao je i nervirajući se otišao u kuhinju, natočio vode u čašu i popio na ex....

Ja sam došla za njim....*

Yg- zašto sam uopšte živ? Sve bih dao da je on sada ovde, a ja da gledam kako trava raste....kako sam mogao da dopustim da on, on jednostavno nestane?! *krenuo je da stiska čašu....

A ja, kako bih sprečila psihički prasak, sam ga zagrlila od nazad....

Tada sam osetila kako se naglo smirio i mirno izdahnuo....spustio čašu na sto....*

Ja- nisi ti kriv....nemoj tako, kako bi smo nas dve bez tebe?....*osetila sam kako mu srce mirno kuca, a on je mirno disao....

Stavio je ruke na moje i zabacio glavu u nazad*

Yg- hvala ti....*poljubila sam mu rame....

Tako smo mi dugo bili zagrljeni, smirivali se i gušili suze....*

Yg- imam ideju gde bi on mogao biti....

Izađe konačno deo, a naziv već govori koliko je zapravo negativno....sjajno....

But nema veze, finally sam napisala!

Vott i comm

Poyy

xoxo

Iskra ^^®

🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜