PRVO POGLAVLJE

Nikolija...

Sa prvim pahuljama snega dolaze i prve radosti, osim ako niste vozač. Razmišljam o tome koliko volim sneg, ali i koliko ne volim saobraćajnu gužvu. Ma koliko moj auto bio mali, nije dovoljno tanak da se provučem između dve kolone i skrenem ulevo. A i da jeste tanji, provlačenje bi bila prva kazna, a skretanje preko pune linije druga kazna. Možda bi me saobraćajac koji reguliše protok vozila i uhapsio, a to bi bilo jako loše.

Šta ću, vadim mobilni, kuckam Anji poruku gde smo Miška i ja, i da verovatno kasnim za početak emisije, pa dodajem kako milim kao puž golać po ivici lista. Naravno da odmah stiže odgovor koji me nasmeje.

-Ništa se ne brini, sad ćemo javiti slušaocima da si zaglavila u saobraćaju i pokušaćemo da te izvučemo.-

Iste sekunde pojačam malo radio u autu. Čekam da čujem šta će kolega da pusti u etar i jedva živ ostane.

„Narode, Niki nam se zaglavila i..."

Prevrćem očima i smejem se Paji koji drobi i drobi da sam zapela i da mi je Slavija mnogo daleko iako je očima vidim, a Novi Beograd još dalje, jer ga ni ne vidim odavde.

Slušam ga i razmišljam kako je nekad bilo obavezno obratiti se sa – poštovani slušaoci, dragi slušaoci, cenjeni slušaoci... Kad sam ja učila voditeljski posao to je bilo tako, onda su došla moderna vremena a sa njima i moderan način obraćanja sa javnog glasila u skladu sa programom koji se emituje. Realno, bolje sam se uklopila u moderno. Ono formalno obraćanje je za ozbiljne medije i ljude. A ja, niti sam ozbiljna niti ima šanse da ikad budem. Još malo punim trideset godina, a sve mi se nešto čini da sam ostala zaglavljena u dvadeset i drugoj.

„Misliš li da ću ikad postati ozbiljna?", pitam Mišku.

Gleda moje kuče u mene krupnim očicama, obliže njuškicu, a onda se isprepada od zavijajućih zvukova sirena, pa mi skoči u krila.

Pogledam u retrovizor i pitam se, gde će sad policijski auto sa svetlećom i zvučnom signalizacijom? A gde ćemo i mi vozači kad smo sabijeni kao sardine?

Gledam oko sebe. Ja nemam gde! Koliko god Pežo 107 bio mali, nemam gde da ga pomerim. Trenutnu nervozu suzbijam tako što mazim Mišku i govorim joj da se ne plaši, a sve vreme posmatram kako se svi automobili osim mog pomeraju. I majko mila, svetleći auto stane baš do mene. Policajac pokazuje rukom da spustim prozor što i činim.

„Stvarno nemam gde!", vičem kao luda.

„Zaposlena na radio Teatru, je li tako?", nasmejano pita.

„Tako je", potvrdim zbunjeno i progutam knedlu.

„Hajde za nama, sad ćemo da te sprovedemo. Teatar nas je pozvao da te izbavimo", hladno on to kaže i krenu.

Krećem za policijskim autom koji razgrće vozila ispred sebe kao grtalica, a onda shvatim da je jedan isti takav auto iza mene.

„Miška moja draga, svakakve ludosti su mi se dešavale, ali ova još nije. Da pod policijskom pratnjom vozim do posla, pa ovo nema ni na filmu", i samo što to izgovorim, Anja me pozove da proveri jesu li patrole našle moj autić lila boje.

Mislim se, teško me je omašiti baš zbog ove boje, ali joj potvrđujem da stižemo!

I zaista, stižemo u rekordnom roku i poslednjem minutu. Čim se parkiram, tašnu stavim na rame, Mišku uzmem u ruku i izlazim iz auta da se zahvalim ljudima za ovo, za neke druge stvari im nikad neću biti zahvalna.

„Mnogo vam hvala. Divni ste!", radosno uzviknem i lepo slažem.

„Nema na čemu! Pozdravi Anju!", dobaci jedan.

„Hoću!", uzvratim.

Pičim pravo u zgradu gde je sabirni centar više firmi. Neko bi rekao Biznis centar - Omnia, ali meni je ovo više kao sabirni centar. U prizemlju radnje, iznad njih advokatska firma, pa zubarska klinika, a na trećem televizija Teatar i na četvrtom radio Teatar. Onda pomislim na peti sprat i penthaus vlasnika ove zgrade kog niko još video nije, a tri meseca će kako smo se preselili ovde. Međutim, kako uđem u prostorije radija, tako se oslobodim suvišnog razmišljanja.

„Stižem!", viknem da me čuju dok marširam hodnikom.

„Jao, dušo mila", Anja se obraća Miški i uzima je kod sebe.

„Daj joj vode da pije", dobacim pri ulasku u tonski studio, a onda zakočim.

Mlad momak sedi za miksetom, izbeči se, pa brže bolje skoči na noge i pruža dlan. „Ja sam Arsa, novi kolega tonac", nervozno saopšti.

„Zdravo", čvrsto se rukujem sa njim. „Dobro nam došao i još bolje se sad snašao, nemam vremena da ti objašnjavam šta trebaš da radiš."

„Anja mi je sve objasnila. Spreman sam!", ispali, pa sedne za miksetu gledajući u dva monitora.

„Bas na trojku, visoke smanji za jedan, a sve ostalo na nulu", široko se osmehnem.

„Znam. Rekao mi je Paja koja podešavanja mikrofona idu za Vaš glas."

Zakočim u pola koraka na ulasku u voditeljski studio, pa se okrenem i pogledam ga. „Je l' ti to meni persiraš?", zgranem se.

„Pa... Da", proguta knedlu. „Vi ste zvezda i..."

„Dečko, zvezde su na nebu, a ja hodam zemljom. Kad napunim osamdesetu, onda ću ti možda dozvoliti da mi persiraš. Jasno?", oštro pitam.

„Izvinite", totalno pogubljeno će.

„Šta kažeš, nisam čula?!", dreknem.

„Izvini!", drekne i on.

„E, tako", zasmejem se, pa pogledam u Anju koja ulazi sa sve Miškom u naručju.

„Arsa je tvoj fan", svečano ona objavi.

„Nije moj, nego moje emisije", zatim prebacim pogled na novog kolegu. „Puštaj špicu Niki Kik, pa da radimo", sa tim rečima ulazim u svoj deo studija.

Fino sednem, namestim slušalice i kroz staklo posmatram Anju kako se smeška i Arsu koji se razmahao po opremi kao da lansira spejs šatl a ne najavnu špicu.

Čim ispratim najavu i čujem instrumental, udahnem i počnem: „Tačno je osam sati i kao što čujete stigla sam na najslušaniju frekvenciju od 99,5 megaherca. Kao i svakog ponedeljka, tako i ovog počinjemo emisiju Veče sa Niki Kik. U večerašnjem sastavu su: naša glavna urednica i menadžerka radija Teatar, Anja Banjac. Tonac je Arsa...", i tu zastanem. „Nećete verovati, ali pojma nemam kako nam se novi kolega preziva, no to nije bitno, bitno je da je on lep i mlad, i raspoložen za rad u naredna četiri sata sa mojom malenkošću. Sa vama je Niki Kik! Ne menjajte frekvenciju, na pravom ste mestu", pravim teatralnu pauzu dok gledam kako se Anja smeje. „Lepe moje i lepi moji, večeras ćemo da pričamo o saobraćajnim gužvama i o načinima kako ih zaobići. A pre toga, idemo na jednu finu muzičku numeru po Arsinom izboru", dajem kolegi znak da me isključi, pa kad u slušalicama čujem pesmu – Motori, motori, prasnem u takav smeh da jedva ustanem sa stolice.

Otvaram vrata studija i zadovoljno se smeškam dok sa Anjom službeno razmenjujem par reči, a onda je pozdravljamo i ona odlazi.

Arsa milo pogleda u Mišku koja sedi na pomoćnom stolu, pa pita: „Je li ovo pekinezer?"

„Ne", prasnem u smeh. „To je čivava."

„Kako čivava?", zaprepašćeno će. „Pa ima dlaku!"

„Dugodlaka čivava, bež boje. Zove se Miška Plavuša", namignem mu i vraćam se u studio da počnemo uživo program, jer telefonske linije su usijane. Svi jedva čekaju da ispričaju svoja iskustva i trikove za saobraćajne gužve.

Nakon četiri sata programa i priče sa raznim slušaocima, u ponoć proglašavamo caricu komentara. Definitivno je to jedna Milka koja saobraćajne gužve izbegne tako što stavi jastuk pod majicu, popali sva četiri migavca, otvori prozore i urla kako se porađa. Sad se pitam koliko li će sutra žena vozača staviti lažne stomake i praviti haose ulicama Beograda? Iza toga, na pamet mi padaju ona četiri policajca. Ako su slušali emisiju, sad mi garant ređaju sve po spisku i van spiska. Ne znam zašto zamišljam saobraćajce kako ženama pipaju stomake da se uvere da su pravi.

Dok tako moje misli ciklično lete, pozdravim se sa Arsom, uzmem Mišku iz njegovih krila i odlazim.

Čim sednem u svoj autić i krenem, Anja me zove. Vrišti od smeha, komentariše emisiju i saopštava da je onaj tupavi program na kompu opet izmerio obaranje rekorda slušanosti.

„Uopšte mi nije jasno zašto su nam uveli taj piplmetar i zašto to ikome treba?", napokon pitam, pošto već mesec dana vlasnik meri slušanje radija i gledanje televizije.

„Niki, emisije koje ne budu zarađivale dovoljno novca biće ukinute i zameniće ih neke druge."

„Ma, daj! Zar je do toga došlo?", prosto ne verujem šta čujem.

„Vlasnik želi da zadrži ljude koji zarađuju novac i da im poveća platu kako ga ne bi napustili. Autorske emisije koje ne zarađuju dovoljno za autora-voditelja, biće ukinute. Rang lista se menja svaki dan, ali prvih pet pozicija se ne menja."

„Ne znam zašto, ali to mi se ne sviđa", promrsim.

„To je posao. Uostalom tvoja pozicija je prva na rang listi. Od danas je doneta odluka da se autorima emisija isplaćuje procenat od zarade po emisiji, tako da nemoj da te začudi tri puta veći iznos od onog koji si do sada dobijala. Imaš odličan broj sponzora i donosiš lepu zaradu radiju. Ali na stranu posao, reci mi, jesi li našla stan?", tek tako pređe sa posla na privatno.

„Sutra idem da pogledam stan na Novom Beogradu."

„Onaj što ti je blizu radija?"

„Da, baš taj. Vlasnica mi je zakazala termin i idem da vidim o čemu se radi. Sumnjiva mi je niska kirija za onako lep stan. Jeste stavila naznaku da bira stanare, ali nije navela zbog čega", i opet razmišljam o tom stanu i kako bi mi dobro došao.

„Ili se tu neko ubio ili žena želi da iznajmi stan osobi koja će voditi računa o njemu i biti odgovoran stanar", Anja iznosi svoje teorije. „Uostalom, ukoliko ti bilo šta bude sumnjivo, kao što sam rekla već milion puta, opet ću da ponovim, dođi kod mene dok ne nađeš mesto koje ti odgovara."

„Hvala tebi, ali da ti se uvalim sa sve hobijem i Miškom, nema šanse." I nema šanse da bih njoj i njenom dečku smetala. Bez obzira što smo drugarice, sve ima svoje granice.

„Ne čujem te. Gubi se veza. Kšššš... rrrrr.... prrrr", i prekine mi poziv kao i uvek kad kažem ono što ne želi da čuje.

Kad stignem u svoj stančić, preskačem preko spakovanih kutija, pa se zamislim šta ću i kako ću. Još četiri dana imam fore da nađem drugi stan i iselim se odavde. Odjednom razmišljam hoće li mi sledeće gazde biti fini ljudi kao i ovi koji su morali da mi daju otkazni rok zbog toga što im se sin oženio i nema gde sa ženom nego ovde? Bože, toliko pitanja mi se mota po glavi, a ni na jedno trenutno odgovora nema.

Umorno priđem trosedu i sednem. Gledam u Mišku kako njuška kutije i trepćem. Dvadeset i šest dana tražim stan. Ono što sam želela i mogla da plaćam, vlasnici su me odbili zbog moje Miške. Niko mi nije poverovao koliko je to pametno kuče, niti su mi poverovali da retko kad laje.

Dok posmatram moju Plavušu, sećam se dana kada sam je dobila na poklon od Anje. Iako mi je to tad izgledalo strašno, ispostavilo se da je moja drugarica neprevaziđen psiholog. Uostalom, i završila je taj fakultet, samo je sticajem okolnosti ostala u poslu medija. Opet, tek tako je izlečila moju boljku. Ne znam zašto me je još uvek sramota da bilo gde sama izađem, ali znam da otkako imam Mišku nas dve zajedno idemo gde god možemo.

„Ti si moje čudo", kažem joj i raširim ruke, a ona za tren oka dođe i skoči u moj zagrljaj. „Sutra moramo da vidimo jedan stan i shvatimo zašto je kirija niska, pa ako se tamo niko nije ubio, onda ćemo morati da molimo gospođu Kastelanović da nam dozvoli da stanujemo u njenom stanu. Ponudićemo joj i duplo veću kiriju, samo da nas primi."

Miška klimne glavicom, pa me lizne po vrhu nosa, a ja se istog trenutka zavalim sa njom na trosed da se mazimo.

***

Novi dan i nova šansa da se ostvari zacrtan cilj.

Parkiram se ispred zgrade od petnaest spratova i na tren osmotrim veoma lepo naselje. Izađem iz auta držeći Mišku, pa još jednom pogledam kako joj stoji roze džemperčić sa malo šljokica.

„Najlepša si", osmehnem joj se, a onda krenemo da vidimo taj stan i uživo.

Lift nas očas posla izveze na petnaesti sprat i kako iskoračim, zastanem i pogledam u mali hol. Nema hodnika, jedino vidim vrata jednog stana da su prekoputa dvokrilnih vrata od drugog stana. Čudno jeste, ali nije toliko čudno da bih pobegla. Napravim nekoliko koraka i pogledam pločicu na vratima - Vladimir Vlajković. Ne, nije taj stan. Priđem drugim vratima na kojima ništa ne piše. Pozvonim i udahnem duboko. Kad se vrata otvore, ispred mene se pojavi prelepa mlada žena.

„Dobar dan. Ja sam Nikolija", kažem sa osmehom.

„Zdravo Nikolija. Ja sam Minja", dama pruži negovanu šaku koju rado dočekam uz čvrsto rukovanje. „Izvolite, uđite", pomeri se u stranu i propusti nas.

„Hvala", još šire se osmehnem.

„Kako se zove ta lepotica u tvom naručju?", pita dok zatvara vrata za nama.

„Ovo je Miška", zadržim vazduh, pojma nemam voli li pse ili ne. Međutim, moja Plavuša počinje da se trese do te mere da postaje vidno.

„Je li joj hladno?", Minja zastane i pogleda je.

„Ne, nije joj hladno. Kad god se nađe u nepoznatom prostoru, trese se malo, a onda prestane", progutam knedlu. Poslednje što želim da pomisli a to je da imam šizofreničnog psa.

„Slobodno pogledaj stan dok ja skuvam kafe", milo kaže, a zatim pomazi Mišku po glavi. „Možda će i njoj biti lakše kad vidi gde je", rukom pokaže da krenemo iz predsoblja.

„Hvala", tiho izgovorim i zanemim na toplinu kojom stan odiše. Nema potrebe da hodam, gledam i zagledam. Kuhinja, trpezarija i dnevni boravak su toliko skladna celina da oduzimaju dah. Ono što sam videla na fotografijama ni upola nije lepo koliko sve ovo sad. Pojma nemam koliko stojim i gledam sveukupan prostor.

„Tamo je spavaća soba, a ovamo je kupatilo i ostava", čujem Minju. „Slobodno idite i pogledajte."

Okrenem se prema njoj i lagano priđem trpezarijskom stolu. „Nema potrebe da razgledamo. Vidi se da je stan savršen", iskreno kažem.

Minja me pažljivo posmatra dok spušta šoljicu na sto. „Hvala. Stan smo skoro renovirali i sav ovaj nameštaj sam lično dizajnirala."

„Svaka Vam čast", sednem na stolicu držeći Mišku na krilima. „Izvinite, ali moram odmah da Vas pitam nešto, iz kog razloga je kirija niska? Zapravo, za ovakav stan, kirija koju ste naveli u agenciji je simbolična", ne krijem da sam sumnjičava.

„Ovo je moj devojački stan koji još uvek ne želim da prodam. Kirija je simbolična jer mi novac nije neophodan. Iz tog razloga je navedeno da ću stanare birati", sasvim mirno kaže.

„Dakle, ovde se niko nije ubio niti je bio ubijen?", ne vredi, moram da je pitam.

Minja se nasmeje. „Ne, niko se nije ubio, niko nije ni ubijen, a niko nije ni nastradao."

Klimnem glavom, pa je pogledam pravo u oči. „Šta Vi očekujete od stanara? Zapravo, kakve stanare želite?", nesigurno upitam. Želim ovaj stan.

„Ne želim nekog ko će praviti buku. Na ovom spratu ima komšija čiji život niko nema pravo da remeti. Želim kulturne i fine osobe, odgovorne, pedantne, poštene i vredne", na tren ućuti, pa nastavi: „Šta mi ti možeš reći o sebi? Jesi li sama ili ima još neko ko bi ovde stanovao sa tobom? Čime se baviš? Da li si zaposlena? Kakve su ti navike? Naravno, ukoliko neko od ovih pitanja zalazi u tvoju privatnost, ne moraš da odgovoriš na njega."

„Miška i ja bismo ovde živele", osmehnem se. „Imam posao. Imam prijateljicu. Nisam bučna, a ni Miška ne laje. Retko kad se oglasi lavežom. Obično napolju malo laje i to je to. Ne vrši nuždu u prostoru u kom živi. Higijenske navike su joj besprekorne."

„Dobro. Miška ima svoje navike, a koje su tvoje? Imaš li običaj da praviš žurke ili dovodiš prijatelja da prespava?"

„Nemam dečka", ispalim kao iz topa, znam šta me pita. „Nemam ni šemu. Pa, bar za sada nemam", ućutim nakratko, a onda pomislim da ovakav stan nećemo tek tako naći. „Znate šta", progutam knedlu, a Minja svu pažnju usmeri na mene. „Šest godina sam stanovala u istom stanu i ostala bih tamo da se sin vlasnika nije oženio i da mu ne treba taj stan. Svakako kod njih možete proveriti kakav sam stanar bila. Imam još tri dana na raspolaganju da nađem stan za Mišku i mene. Ja sad mogu svašta da izmislim i kažem ono što želite da čujete, ali to ni mene ni Vas ne vodi nikuda. Moj hobi je dekupaž i često je u mom prostoru kreativni krš. To ne znači da sam neuredna i da ne održavam životni prostor. Ne pravim žurke, sa svim komšijama sam imala sjajne odnose, a kakva sam osoba... To ja ne mogu da procenim. Jedino što sad mogu a to je da Vas zamolim da mi iznajmite ovaj stan za duplo veću kiriju od navedene, jer mogu da je platim. Imam fino plaćen posao, a i lepo zaradim od dekupažiranih ukrasnih predmeta", gledam je sa puno nade.

„Dakle, ovaj stan ti se veoma dopao?", od svega, pita me baš ovo.

„Ima li neko ko je bio ovde i video stan a da je rekao da mu se ne dopada?", uzvratim iskrenim pitanjem.

„Još niko takav nije bio", osmehne se.

„Molim Vas, iznajmite ga Miški i meni", i pogledom je molim. „Zaista mi nije problem da Vam plaćam duplo više."

Minja se nasmeje i odmahne glavom. „Nisi mi rekla kojim poslom se baviš i gde radiš?"

„To ću Vam reći ukoliko mi iznajmite stan", zagrizem donju usnu.

„Je li to neki rizičan ili nezakonit posao?", naglo se uozbilji.

„Ne! Posao je legalan, ali ja svoj posao obavljam pod pseudonimom, tako mi više odgovara", naglasim joj.

„Onog trenutka kada mi daš ličnu kartu, u roku od pet minuta ću znati i koji broj čizama nosiš", hladno izruči.

Klimnem joj glavom, a onda jednom rukom začeprkam po tašni i izvadim ličnu kartu koju stavim ispred nje. „Ako je to uslov da dobijem ovaj stan, onda je moj uslov da ne pričate nikome kome ste ga izdali", tiho kažem.

Minja dlanom preklopi moju ličnu kartu. „Nikolija, ne izgledaš mi kao devojka koja se bavi lošim poslovima. Ne izgledaš mi ni poznato. Izgledaš mi toliko milo i drago da ne želim da verujem da kod tebe postoje bilo kakve loše strane života."

„Imam lošu naviku. Često ostajem budna do zore, a onda prespavam pola dana. Kad uzmem neki predmet da dekupažiram toliko se zanesem da ne znam kako prođu svi ti sati. Nije to dobro, ali umetnost ne zna šta je noć i inspiracija uvek nekako dođe uveče."

Minja se slatko nasmeje. „Pa, to nije baš dobro, ali nije nešto što se može smatrati lošim ponašanjem. To je navika koju ćeš verovatno u nekom trenutku svog života promeniti. Mlada si i ima vremena za menjanje."

„Jesam. Mlada sam", nasmejem se. „Sledeće godine punim trideset i često se pitam hoću li ikad biti ozbiljna za svoje godine."

„Trideset?", Minja iste sekunde uzima moju ličnu kartu i gleda šta piše. „Nemoguće...", izbeči se. „Bila sam ubeđena da si mlađa", u neverici kaže.

„I ja sam bila ubeđena da ćemo Miška i ja dobiti pravo da iznajmimo ovaj stan, ali izgleda da sve visi o koncu zbog toga što ne želim da Vam kažem kojim poslom se bavim."

„Zašto ne želiš? Da li se stidiš?"

„Ne stidim se. Jedino što želim je da vidite ispred sebe Nikoliju Kiković i njenu Mišku Plavušu. Dva bića koja žive zajedno kao celina i žele ovaj divan stan da im bude dom."

„Dobile ste stan", prelomi Minja i uzdahne, a onda izvadi ugovor o zakupu iz tašne. „Sad ćemo ovo da popunimo i da se nadamo da neće biti problema."

„Slobodno stavite duplo veću kiriju, plaćam Vam za šest meseci unapred. Stavite i napomenu da ako bilo šta oštetim moram nadoknaditi", gledam je kako piše i smeši se.

Kad se potpiše, okrene ugovor prema meni, ali zadrži hemijsku u ruci. Široko se osmehne. „Zbog svojih životnih navika nećeš izgubiti pravo na stanovanje, jedini ko te može iseliti odavde je komšija prekoputa."

„Zašto bi me iselio?", zbunim se.

„Tamo je Vladimir", pokaže prstom preko ramena. „Ako dođeš u sukob sa njim, ja ti ne mogu pomoći. Odavde je iselio nekoliko njih", pruži mi hemijsku.

„Nemam nameru da izazivam sukobe", ozbiljno to stavim do znanja, pa uzmem olovku iz njene ruke i potpišem ugovor.

„Nisi ni pročitala šta tu piše, a potpisala si", gleda me i ne trepće.

„Meni je dovoljno to što vidim Vas", ne krijem radost što sam uspela da dobijem ovaj stan.

„Mila, kirija je duplo manja od navedene u agenciji", namigne mi.

„Molim?", tad uzmem ugovor i čitam. I stvarno, stavila je duplo manji iznos. „Ali rekla sam Vam da slobodno stavite veću..."

„Pst!", prekine me. „Vidim Nikoliju za koju slutim da je izvrsna umetnica u svom hobiju, a uz to i iskrena devojka. Sad želim da čujem gde radiš i šta radiš."

„Radim u radiju Teatar", skupim usne.

Minja zaškilji pogledom. „Šta tamo radiš?"

„Imam svoju autorsku emisiju", udahnem duboko.

„Niki Kik!", uzvikne i zasmeje se. „Pa, zašto to odmah nisi rekla?"

„Zato što želim da ljudi vide Nikoliju", tužno kažem i oborim pogled.

„Izvini...", Minja pruži ruku preko stola i svojim dlanom preklopi moj, pa ga malo stegne. Tad je ponovo pogledam. „Ja jesam videla Nikoliju i ne sumnjaj u to. Nikoliju koja me kupila svojom iskrenošću, što je u današnje vreme postala retkost. Sve druge devojke bi se odmah predstavljale kao Niki Kik, ali ti... Ti patiš?", zapanjeno pita.

„Maštala sam o tome da postanem popularna i kad se to desilo, donelo mi je više nesreće nego sreće. Od tada nemam iskrene prijatelje. Imam samo jednu drugaricu koja mi je i koleginica i šef. Zapravo, ona mi je pomogla pre šest godina. Ja sam rođena u Vršcu i živela sam tamo. Radila sam na lokalnoj radio stanici i kako je popularnost rasla, tako je sve drugo u mom životu opadalo. Pošto se Anja i ja znamo od detinjstva i pošto je ona pre mene došla u Beograd, kada je videla šta se dešava, bukvalno me je povela sa sobom i naterala da počnem ispočetka. Uostalom, sve ćete saznati kad budete proverili moju ličnu kartu", sa mukom progutam. Sve će saznati sem istine.

„Evo, ja ti obećavam da niko osim mene i mog supruga neće znati da je Niki Kik na ovoj adresi. Ujedno ti najavljujem da će i ostale firme Kastel biznis centra biti sponzori tvoje emisije."

„Kastel?", prebiram po glavi. „Izvinite, ali ja pojma nemam ko su sve sponzori, to marketing služba vodi."

„Znam da su tri firme sponzori, a biće i sve ostale", namigne mi.

„Zaista nema potrebe. Emisija ima toliko sponzora da nisam sigurna ima li uopšte prostora za nove." I nema šanse da se setim šta je Kastel.

„Za nas će morati da naprave mesto", Minja naglašava, a onda izvadi ključeve iz tašne. „Pozvaćemo mi vlasnika Teatra i dobiti prostor koji želimo."

„Kako god. Ja se ne bavim marketingom. Radim tu emisiju i to je sve", zagrlim moju Mišku i uzmem ključeve od našeg novog doma, pa ustanem da krenemo.

„E, sad se razmišljam da uzmem jedno jastuče i poturim pod bluzu kako bih izbegla saobraćajnu gužvu", Minja se grleno nasmeje.

„Milka i jastuče", i ja se zasmejem od sećanja na pobednički savet.

Nakon što se dobro nasmejemo, još jednom joj se zahvalim a onda krećem sa Miškom natrag u stari stan. Sad treba naći slobodan kombi i dva, tri momka da me presele. Međutim, kako javim Anji da je stan moj, tako ona preuzima na sebe posao preseljenja. Sreća, pa nemam nameštaj, već samo svoje lične stvari. Što znači da se sutra useljavam u novi stan!

DRUGO POGLAVLJE

Vladimir...

Avion leti, ja sedim i gledam u malo mudo prekoputa sebe. Kako oseti turbulenciju, tako se strese. A za njega mi rekoše – Vladimire, mali je karate majstor, šaljemo ti ga prvim avionom i vodi ga na takmičenje. Mali nije ni za čuvanje ovaca a kamoli za borilački sport.

Cokćem i odmahujem glavom.

„Niste valjda i dalje ljuti na mene?", pita kao neka seka Persa.

„Samo ti ćuti, sedi tu i glumi fikusa na zemljotresu", zarežim.

„Osvojio sam četrdeseto mesto na svetskom prvenstvu", šapne.

„Pa?", ruknem na njega. „Ti bi da se hvališ četrdesetom pozicijom od pedeset postojećih? Je li?"

„Vladimire, zamalo mi se omaklo neko bolje mesto", počne da se brani.

„Nemoj ja da ti se zamalo omaknem! Ako sam rekao da ćutiš, onda ćuti tu i tresi se na svaku turbulenciju koju osetiš!"

„Gospodine", stjuardesa stane do mene, pa mi stavi dlan na rame. „Ako možete malo tiše da pričate bilo bi dobro. Još malo slećemo u Beograd."

„E, da je da dočekam i to sletanje i predam ovog fikusa njegovom treneru, pa da idem ko čovek svojim putem", kažem joj.

„Imate li nekih problema?", pogleda ona u malog, pa u mene. „Vaš sin izgleda kao fino dete."

„Koji sin?", ruknem na nju. „Da li si ti normalna?"

„Izvinjavam se, mislila sam da..."

„Nemoj više da misliš. Kad ne umeš da misliš, a ti ne misli!", dajem joj iskren savet.

„Gospodine, molim Vas da ne vičete", procedi kroz zube.

„Molim te, daj mi padobran da iskočim iz aviona. Niti tebe mogu da slušam, niti njega mogu da gledam." I stvarno, da imam padobran niko me ne bi sprečio da iskočim.

Frkne ona nosićem i demonstrativno ode. Baš tad se čuje obaveštenje da se vežemo jer avion sleće.

„Sleti više, ne sleteo", progunđam sebi u bradu.

„Nisam hteo da Vas razočaram", opet mali kmeči. „Ne znam zašto sam imao jake treme pred borbe. Nisam loš karatista i..."

„Alo, bre!", dreknem. „Nisi ti ni K od karatiste! Karatista pre svega treba da bude mentalno jak i da koristi mozak. Karatista nema ni jake ni nejake treme. Karatista ne sme da se trese na turbulencije u avionu!"

„Šta ako avion toliko propadne kroz vazduh da se sruši?", zacvili.

„Ništa! Sruši se i gotovo! Svi izginu i kraj! Šta tu nije jasno?", gotov sam. Pucam po šavovima.

„Gospodine Vlajkoviću, molim Vas ne uznemiravajte putnike! Upravo slećemo!", vikne stjuardesa da je čujem.

Klimam glavim i podižem dlan kao znak da ću ućutati. I ćutim, stežem vilicu, škripam zubima i odbrojavam u sebi metre do ateriranja. Čim dočekam da sletimo i dozvole izlazak, grabim malog seronju i prvi napuštamo avion. Više ga i ne slušam šta priča. Čvrsto ga držim za nadlakticu i koračam sve dok ne dođemo do dela da sačekamo prtljag. Kako uzmemo torbe, tako ga poteram i ne zaustavljam se dok ne ugledam njegove roditelje i trenera.

„Dobar dan. Izvolite vaše dete, pa radite sa njim šta znate i umete, ali meni ga više ne šaljite", kažem što finije mogu.

„Tatin šampion!", ćale će svom sinu.

„Zlato, majkino!", mama će sa sve suzama radosnicama.

„Niti je šampion, niti zlata ima", saopštim im. „On je osvojio četrdeseto mesto", obavestim ih u slučaju da ih je mali slagao.

„To je uspeh i to je za slavlje", kaže tata.

„Ako vas nije sramota, onda vi slavite to mesto", skrešem mu.

„Čega da nas bude sramota?", pita mama. „Njemu je tek dvadeset i pet. On je dete još uvek."

„Gospođo, u njegovim godinama mene su smatrali matorim konjem. Ako u ovim godinama nije u stanju da osvoji prva tri mesta, ja stvarno ne znam kad će da ih osvoji i...", Njegov trener mi stavi dlan na rame i prekine me.

„Vladimire, nemoj molim te. Koliko je postigao, postigao je. To..."

„A i ti, bre!", pogledam kolegu. „Šta si mi poslao? On hladno ima treme pred borbe. Čemu ga učiš? Šta radiš sa njim? Dvadeset i pet godina je sprcao u guzicu, zlato majkino!", pogledam u gospođu mamu koja je u šoku. „Pod hitno da ide u vojsku i odsluži pravi vojni rok. Oni možda od njega i naprave muško, ovako, ostaće pekmez i tatin šampion do kraja života", okrećem se i odlazim. „Bem ti današnje roditelje i gajenje dece", gunđam sebi u bradu. „To se ne bi snašlo dupe usrano da obriše ako nema finog toalet papira. Tačno bi ceo dan u kupatilu provelo i plakalo dok mu neko ne donese papir i...", i tu ućutim. Ne nastavljam, jer nema svrhe. Otišao sam kao profesionalac da ispratim svetsko takmičenje u Japanu, a onda su mi poslali klinju da ga prijavim i pobrinem se za njega. E, ovo sam sad sebi dozvolio i nikad više!

Žustro koračam prema parkingu i kako ugledam svoj džip tako ubrzavam. Čim dođem do svog rendž rovera, pogledam u dva momka iz moje teretane i osmehnem se. Stoje pravi kao strele, jedan pruža ključeve, drugi podnosi referat. Slušam šta se dešavalo dok sam bio odsutan i zadovoljno klimam glavom. Oni još nisu stigli ni do dvadeset druge godine, a izgledaju kao pravi muškarci od glave do pete. Jebote, opet pomišljam na „mamino zlato" i stresem se od muke. Pozdravljam momke, sedam u svoj džip i krećem.

Dok vozim, priključujem mobilni na zvučnike i zovem Kristinu.

„Stigao sam", saopštim joj kako se javi.

„Odlično! Što se tiče posla, stvari stoje ovako...", referiše moja menadžerka brže nego što ja vozim. Priča, priča i priča, a ja pokušavam da zapamtim sve reči koje izgovara. „I za kraj nešto veoma bitno za fitnes centar."

„Šta je bitno?", pitam je.

„Kosta Starčević, znaš li ko je?"

„Pojma nemam", zamislim se, ali niko mi ne pada na pamet.

„Čoveče, to je naš najpoznatiji glumac. Kosta! Kosta je glumio Ćileta u filmu..."

„Znam ko je!", viknem i prekinem je, jer ako nastavi, nabrajaće sat vremena.

„E, on je bio ovde sa svojim timom i izrazio je želju da trenira sa tobom. Preciznije, želi individualne treninge. Potrebni su mu za uloge i karijeru i opšti bolji izgled."

„Vidi, i ja želim da mi se oduzme deset godina i da ponovo imam dvadeset i devet", frknem.

„Vladimire! Ako ga odbiješ, to neće biti dobro za posao, razumeš!?", zavrišti toliko da imam utisak kako će stakla na džipu popucati.

„Kakav je?", pitam kroz zube.

„Lep kao lutka. Prosečno zgodan. Ima duge noge, a struk mu je...."

„Kristina, ne pitam te kako kreten izgleda već kakav je psihološki?"

„A, to! Malo je nadobudan. Znaš ono, zvezda je, popularan je u celoj Evropi, snimao je filmove sa stranim poznatim glumcima, ali veoma je kulturan i vaspitan."

„Nije valjda šonja?", nakostrešim se i pomišljam i da je femko tip.

„Vladimire, kakav god da je, želi da mu se posvetiš. Potrebno mu je, razumeš?", pita me kao da sam retardirano govedo.

„Razumem ja tebe, a da li je on razumeo kakav sam ja? Ako ste mu ulepšali priču i opisali me kao finog i razumnog tipa koji će da sluša probleme tereta slave, ili da mu se dodvorava jer je on zvezdica u usponu, od tog posla nema ništa!", viknem da me čuje.

„Njegov menadžer je procenio da si ti prava osoba za njega, pričaćeš sa njim. Kosti treba disciplina i oštar stav. Menadžer ne želi da ga tretiraš kao zvezdu, već da budeš oštar na tebi svojstven način."

„Pa to sad menja stvari", nasmejem se. „Daj tog malog i da od labudića napravimo čovečića, pa čoveka, a da li će na kraju biti i muško, to ćemo videti."

„Kosta je mlađi od tebe pet godina", zaprepašćeno vikne. „Nije klinac!"

„Nije klinac, ali je mlitavac", prisećam se neke njegove uloge u seriji gde je glumio tinejdžera.

„Zakazaću vam sastanak sutra, pa ti gledaj da li je mlitavac ili nije. Koje vreme ti odgovara?"

„Svejedno mi je. Zakaži, pa mi pusti poruku da znam kad imam sudar sa zvezdom. I 'ajde zdravo, konačno stižem ispred zgrade", prekidam joj vezu dok se parkiram, pa izlećem iz džipa i palim pravo u stan.

Nakon odličnog tuširanja hladnom vodom, hodam opušteno do kuhinje, pa uzimam mleko iz frižidera i sipam u veliku šolju. Dohvatim i veliku plazmu, sve fino stavim na šank i gledam gde mi je mobilni telefon. Pošto u kuhinji nije, idem do trpezarije, ali ni tu ga nema. Nema ga ni u dnevnom boravku.

Jebote, gde sam ga spustio?

Obiđem i kupatilo i spavaću sobu, i nema ga! Zastanem, razmislim, pa se setim da mi je ostao u džipu. Istog trenutka izlazim iz stana i kako stanem ispred lifta, tako se vrata otvore a na mene krene ogromna kutija na dve noge. Ne stižem da se pomerim!

„Polako!", uzaludno viknem.

„Jao!", čujem ženski cijuk.

Kutija me udara, a ja u pokušaju da je uhvatim, misleći da je teška, odbacim je uvis toliko da se okrene i iz sebe izbacuje haos. Lete neki papirići i papiri na sve strane. Kutija pada na pod, pa se dodatno iz nje iskotrljaju bočice i četkice.

„O, Bože, šta ovo bi?", čujem i kostrešim se.

Lagano se okrećem prema izvoru ženskog glasa i vidim curu crne kovrdžave kose.

„Izvini, molim te", tiho kaže. „Nisam te videla", dodaje dok oko nas lagano lete salvete.

„Prvo, nemoj Boga da mešaš u ovo i pitaš ga šta je bilo, jer nisi udarila u Boga nego u mene", mirno govorim, a urlao bih. „Drugo, ko si ti?", otme mi se malo oštriji ton, ali kad vidim koji je haos oko nas, popizdim. „Treće, šta je, bre, ovo?", pokažem na hol koji je prekriven salvetama i papirićima u milion boja i dezena.

„Prvo, izvini još jednom", cura proguta knedlu. „Drugo, ja sam Nikolija i upravo sam se uselila u ovaj stan", kaže i pokaže rukom na vrata Minjinog stana. „Treće, ovo je materijal za dekupaž. Ne brini se, sve ću pokupiti."

Gledam je par dugih trenutaka dok varim informacije. Pa, kad shvatim da se opet neko uselio u Minjin stan, padne mi mrak na oči. „Slušaj, ja sam Vladimir i živim tamo", pokažem prstom na svoja vrata. „Da ne bi bilo problema, sve ovo lepo pokupi, jasno?"

„Jasno", šapne i klimne glavom, a pogled postiđeno obori.

Zaobiđem je i uđem u lift. Međutim, i u njemu ima salveta. Šta ću, sagnem se i pokupim šareniš. Čim izađem u prizemlju, otrčim do džipa, uzmem mobilni i krenem natrag. Dok me lift vozi na petnaesti sprat, razmišljam da pozovem Minju i pitam je – Ko je čupava devojka sa salvetama za de...? Dekrpaž? De-paž? Delupaš? Jebote, šta je rekla? I šta je uopšte to što počinje na De... De... Jebem ti više strane reči! Pored ovolikog našeg rečnika, svaki dan se uglavi neka strana i nepoznata!

Čim lift stane i vrata se otvore, gledam u kovrdžavu kako lagano skuplja papire i salvete. Pa, ako ovako bude skupljala, osvanuće. Bez komentara se sagnem i brzo ih hvatam.

„Vladimire, nemoj ti, ja ću", mala dođe do mene i uhvati me za ruku.

„Ne bih ja da ti nisi spora kao kornjača. Daj da pokupimo ovaj nered i gotovo", pružim joj gomilu koju sam skupio za par sekundi.

Uzima ona salvete, gleda ih i hladno proguta knedlu. „Zgu... zgužvane su", zamuca.

„Ionako su ti ispale na pod i nije u redu da se koriste za brisanje usana nakon jela, a ni za duvanje nosa." Bem ti, koja je ovo lujka. Ko se još emotivno veže za salvete?

„Ja ih koristim za dekupaž", pogleda me krupnim tamnim očima. „A ove sam jedva nabavila. Ručno su oslikane i zbog toga ih pažljivo skupljam", počne da ispravlja ono što sam šakom zgužvao.

„Dobrooo", otegnem i shvatam da sam izgleda nešto uništio. „Onda to treba pažljivo pokupiti za taj delupaš."

Slatko se nasmeje. „De-ku-paž", podeli reč na slogove.

„Izvini, šta je de-ku-paž?", e živ neću biti ako ne saznam.

„To je tehnika gde se salvetama i pirinčanim papirom oblažu razni predmeti. Kutije, čaše, šolje, činijice, svećnjaci i tome slično", široko se osmehne.

Prvo klimam glavom, ali... „Izvini, pojma nemam šta ti to oblažeš, niti znam kako to izgleda, ali ukapirao sam da nema gužvanja", i kako napravim korak, tako njen izbečen pogled ode na moju patiku. Pogledam i ja da vidim šta nije u redu sa mojom patikom, ali sve je na svom mestu. Joj, onda shvatim da sam stao na list papira. „E, jebiga", kažem, pomerim nogu i podignem list. Međutim vlažan đon ga je uništio. „Je li i on poseban?", pitam je.

„Bio je...", obliže usne i udahne duboko. „Kineski pirinčani papir sa dodatkom srebra", tiho šapne. „Idi ti slobodno u svoj stan, a ja ću ovo srediti za sat."

Klimam glavom. Verovatno je najbolje da se sklonim. Okrećem se i odjednom vidim malu lasicu kako izađe iz Minjinog stana.

„Ne mrdaj!", naglo se okrenem i uhvatim kovrdžavu. „Lasica je nekako dospela ovde!"

„Molim?", vikne preplašeno.

„Lasica nam je u holu i ne mrdaj dok je ne uhvatim!", nju pustim i potrčim da hvatam životinju, ali mala se uvija i počne da beži.

„Ne, ne, ne! Stani! To je Miška!", viče cura. „Isprepadaćeš je!"

„Šta je to?", naglo se okrenem i gledam kako lasica ode kovrdžavoj koja je uzme sebi u naručje. „Nemoj mi reći da ti je lasica kućni ljubimac. Znaš li ti da može ujedom da te usmrti?"

„Ovo je čivava!", zaprepašćeno vikne.

„Čivava?", gotov sam. Ludim sigurno.

„Dugodlaka čivava", zapišti cura dok grli kuče.

Udahnem duboko, pa sporo izdahnem. Prizor je toliko čudan da ne znam ni šta da kažem ni šta da uradim. Opet, priđem lagano devojci i dobro pogledam životinjicu koja se trese kao da je uključena na dvesta dvadeset volti. „Stvarno je čivava", nasmešim se, a u sebi mislim – dobro je da nije lasica.

„Zove se Miška Plavuša", cura uzdahne i gleda po podu.

I jebote, kad pogledam tamo gde ona gleda imam šta i da vidim. Izgazio sam dobar broj salveta. „Izvini", kažem pomalo nervozno. „Nego, kako si rekla da se zoveš?" Koji sam kreten, ni ime joj zapamtio nisam.

„Nikolija", mirno izgovori.

„Dobro... Nikolija, nadoknadiću ti štetu", osmehnem se da iole razvedrim situaciju.

„Nema potrebe. U redu je", nekako se osmehne. „Nisi ti ovo namerno uradio. Sve se slučajno desilo."

„Istina je, nisam namerno."

„Bilo je kako je bilo, ali Bože moj, zaboravićemo na..."

„Molim te, ne pominji Boga u glupim rečenicama", zarežim, pa se prekrstim i odmah izvučem lanac na kom je krst, pa ga poljubim. „Nema – moj Bog. Bog je tu za sve nas i zove se samo onda kada ti život visi o koncu, razumeš?"

Klima glavom, izbečeno me gleda i mislim da uopšte ne diše.

„Ne razumeš, ali nema veze", odmahnem rukom i krenem u svoj stan vodeći računa da ne zgazim još neku salvetu ili papir.

Čim se nađem u svom prostoru, odahnem. Idem pravo do kuhinje, sednem za šank, uzmem mleko i plazmu, jedem i razmišljam šta se desilo malopre. Pa, desilo se što se desilo. Trenutno mi je veća briga pitanje – sa kim to ovaj put delim sprat?

Cura normalno priča, ali ne deluje mi baš normalno. Sve razumem, ali salvete, pirinač i listove od srebra baš i ne kapiram. Još manje mi je jasan delupaš. Opet se nosim mišlju da pozovem Minju, ali odustajem.

Realno, ako je mala lujka, lako ću je iseliti. Sad ću fino da završim sa klopom i odoh da spavam. Ne mogu više da razmišljam o čudnim ljudima.

***

Nešto pre dvanaest sati ulazim u svoj fitnes centar. Javljam se usputno svima, letimično prelazim pogledom po prostoru i koliko vidim svi kapaciteti su popunjeni. Spičim pravo u Kristininu kancelariju i kako uđem, prvo prevrnem očima.

„Opet gomile papira po stolovima", ne krijem da sam užasnut neredom. „Za koji moj imamo police ako će papiri da stoje po stolovima!?"

„Ne urlaj, majmune", zareži Kristina na mene. „Sređujem kartone i razvrstavam ih!"

„Dobro. Izvini", nakezim se. „Treba mi..."

„Ne zanima me šta ti treba", prekine me. „Za pet minuta dolazi Kosta sa svojim menadžerom i čekaće te u sali za sastanke."

„Briga me što te ne zanima šta mi treba. Nabavi mi, kineski pirinač, srebrni papir i najfinije šarene salvete", sve izdeklamujem.

„Molim?", Kristina se beči i ostane otvorenih usta.

„Kineski pirinač! Srebrni papir! Šarene salvete!", ponovim budali. „Šta ti nije jasno?", pitam je.

„Ništa mi nije jasno", blene u mene kao da me prvi put u životu vidi.

„Nabavi mi to što sam rekao!", naglasim i krenem u salu za sastanke.

Koračam i razmišljam o novoj komšinici i o šteti koju sam joj napravio. Najmanje što mogu da uradim a to je da kupim ono što koristi i odnesem joj. Pa, i onoj maloj Lasici moram nešto uzeti. Jebiga, zamalo sinoć da uhvatim jadno kuče i predam ga zoološkom vrtu. Dok razmišljam o čupavoj curi i onom kučetu ni ne primetim da sam ušao u salu.

„Dobar dan, gospodine Vlajkoviću."

Na te reči stanem i pogledam koga sve ima za stolom. „Dobar dan", kažem glumcu, njegovom menadžeru i mom Fisaf treneru. Pa, pružam dlan da se zvanično upoznam sa nepoznatima.

Pošto sednem za sto, pogledam u Kostu. „Mislio sam da si krupniji", stvarno na snimcima koje sam jutros pogledao izgledao je bolje nego uživo.

„Kamera dodaje od sedam do devet kilograma. Mada, ne osećam se ni sitnim", staloženo mi odgovori.

„Ustani i stani mirno", posmatram ga kako lagano odmakne stolicu, ustane i stane polu-mirno. „Visok si, ali k'o motka izgledaš i vidi se da nisi služio vojsku", otresem.

„Nisam došao ovde da se vređamo već da radimo i uradimo ono što je najbolje za mene", pomalo arogantno ispoljava svoje potrebe.

„Ja ne vređam, pričam onako kako jeste", zarežim. „Ako ćeš da ti laskam, na pogrešnom si mestu."

„Ne smatram da sam na pogrešnom mestu", kao se nešto osmehne u pokušaju da izgleda fino, a vidim da bi me oterao u tri majčine da može.

„Odlično", klimam glavom. „Sad je na mene red da procenim da li si na pravom mestu."

„Šta ima da se procenjuje?", zabezekne se zvezda.

„Ako si slučajno u grupi ljudi koji ne jedu ništa što ima očice i veganišu i misle da će veštačkim proteinima i steroidima da nabace mišiće, onda beži odavde koliko te noge nose."

„Što se hrane tiče, jedem sve. Jedino biram način pripreme, to je stvar istančanog ukusa", ozbiljno saopštava. „Baš zato što se ovde ne koriste sintetičke primese, smatram da sam na pravom mestu."

„Ako je tako, onda izvoli", pokažem rukom na vrata, pa pogledam u trenera. „Idi sa njim, pregledaj ga i sačekajte me u mojoj sali." Pogledom ispratim i kako Kosta hoda, pa pošto izađe, pogledam u njegovog menadžera Peđu. „Ako me ne bude slušao, neće sa mnom raditi", izručim.

„Uslovljen je i moraće da te sluša", Peđa se kiselo osmehne. „Ne popuštaj mu. Izgubio je kompas za stvaran život. Sujeta i slava ga gutaju a da to i ne oseća. Ja neću još dugo biti ovde, selim se u Los Anđeles, ali mu trebam da pokrene svoj biznis. Moj uslov je da ako izgubi tebe, istog trenutka gubi i mene. Sa stavom koji Kosta sada ima, brže će da propadne nego da uspe."

„Vidi, ja nisam ni vaspitačica ni psihijatar. Ti ako mu glumiš dadilju to je tvoj problem", i sunce mu poljubim, još sa momkom ni počeo nisam a već imam želju iz gaćica da ga istresem.

„Kosta je bio jedan od najnormalnijih ljudi u filmskoj industriji koje sam ikad upoznao. Da nije bio takav, nikada ne bih pristao da mu budem menadžer. Nažalost, podlegao je slavi i ponaša se arogantno. Zaboravio je koliko je trnja pregazio da bi stigao do crvenog tepiha. Treba mu disciplina i neko mentalno jači od njega da ga spusti među ljude. Poleteo je visoko kao Ikar", Peđa uzdahne i sam za sebe odmahne glavom.

„Je li dobar čovek?", smrtno ozbiljno pitam.

„Ispod slojeva izopačenih i nametnutih stavova naći ćeš čoveka koji se retko sreće. Ovako, trenutno gledano, on misli da je najjači i najpametniji na svakom polju života. Stoji da zaista mnogo zna, nema problem da uči i nauči sve što ga zanima, jedino je problem to njegovo arogantno ponašanje. U poslednje vreme svoju besprekornu pamet koristi na najgori mogući način, a to je potcenjivanje drugih ljudi. I ti i ja znamo da takvo ponašanje vodi u propast i da sav novac koji ima ne može mu pomoći ako padne na dno."

Gledam par dugih trenutaka u Peđu i razmišljam o Kosti. „Jesi li ti siguran da mi ga predaješ u ruke? Posle svega što sam čuo imam želju da ga oderem kao Musa jarca."

„Oderi ga kao što si odrao i Panketa", nasmeši se krajem usne.

„Kako ti znaš za Panketa?", zaškiljim očima. Sećam se tog klinca, od neposlušnog žgolje je postao ljudina za godinu dana.

„Panke je sin moje rođene sestre. Kad je skrenuo sa puta, bilo je ili da ga pusti da ide stranputicom ili da ga nekako izvede na pravi put. Još tad sam čuo za tebe i poslao malog ovde. Panke je sad gospodin sa besprekornim manirima za sve oko sebe", ponosno istakne.

„Vojnički treninzi su majka svih majki!", naglasim, pa ustanem. „Sad idem da vidim Zvezdana i smislim kojom mukom da ga mučim."

„Zvezdan", Peđa se grleno nasmeje. „Poludeće ako ga tako osloviš."

„I Panke je poludeo kad sam ga nazvao Panjinom, ali stigli smo do toga da postane Cepanica, pa Balvan i na kraju je postao Hrastovina!", nasmejem se za sebe i krećem u novi izazov.

Koračam žustro i razmišljam o svim klincima i mladim ljudima koji su prošli kroz moje šake. Nigde podbacio nisam i svi su postali ljudi. E, šta ću uraditi sa Kostom, to ne znam. Imao sam glumce, ali nijedan se nije ponašao kao zvezda. Mada, nijednom nisam ni morao da se posvetim, ovom ću izgleda morati.

Kako zakoračim u svoju salu za vežbanje, tako ugledam Kostu u spido gaćicama. „Fisafe, kako stvari stoje?", pitam trenera koji zatvara Kostin karton.

„Kondicija je dobra. Mišićna masa dovoljan - dva. Na granici je da postane mršav", pokaže na Kostu. „Po životnim navikama i aktivnostima, više kalorija troši nego što ih unosi."

„Po Vašem izveštaju ja ličim na strašilo", Kosta se oglasi.

„Ko je tebe šta pitao?", pogledam ga. „Dok ja pričam sa nekim, ti ćutiš i slušaš", onda ga odmerim. „Ovaj moj Fisaf je još i nežan prema tebi. Ako ćemo iskreno, nesrazmeran si i smešan", priđem mu, pa ga raspalim po ramenu. „Šta je ovo? Grudni koš malo napumpan, ramena raširena, a podlaktice ko slamčice. Dupeta nigde nema, noge kao u petla! Ali bitno je da si ti obukao uske gaćice kako bi taj mali štrčao", pogledam mu u međunožje.

Kosta ćuti i škripa zubima, a ja se u sebi radujem. Onda pogledom dajem znak Fisaf stručnjaku da nastavi.

„Dva kondiciona treninga i jedan udarni. Redukovanje ishrane mora ići postepeno, ali ne i sporo. Svaki dan će povećavati unos potrebnih namirnica u skladu sa njegovom konstitucijom."

„Odlično!", pljesnem dlanovima. „Ponedeljkom od osam uveče je moj, a ti se sa njim dogovori za ostala dva treninga."

„Morate uzeti u obzir snimanja koja imam i...", Kosta krene da priča, ali ga pogledom sasečem.

„Šta mene briga za tvoja snimanja. Ko kome ovde treba? Ja tebi ili ti meni?", oštro ga pitam.

„Ti meni", procedi ljutito.

„Onda, Zvezdane, uskladi ta snimanja. Sa mnom vežbaš ponedeljkom od osam uveče", naglasim svaku reč i samo što krenem i uhvatim bravu od vrata, on se oglasi.

„Nisam ja Zvezdan. Ja sam Kosta", arogantno stavlja do znanja ko je On.

Okrenem se i pogledam ga. „Tačno. Nisi Zvezdan. Ti si od sad Zvekan. A da li ćemo stići da postaneš Zvezdan to ćemo videti. A do toga da ovde postaneš Kosta, ima da radimo i radimo!", naglasim i ja kako stvari stoje.

Glumac me izbečeno gleda, ali briga me. Odlazim i čujem trenera kako mu objašnjava da ja svima dajem nadimke. I bolje je on da mu objasni kako stvari stoje nego ja da pričam. Uostalom, Zvekan nije u poziciji da bira.

Taman što se presvučem i krenem da odradim trening, saleti me Kristina.

„Vladimire, svaki treći pirinač je kineski. Koji hoćeš? I srebrni papir, jesi li mislio na alu foliju ili na ukrasni papir? Nisi mi rekao kakve salvete ti trebaju?", brblja trista na sat.

Gledam je i počešem se po ćelavoj glavi.

„Šta kuvaš kad ti treba kineski pirinač i sve ostalo?", pita me.

„Ne kuvam ništa", u čudu odgovorim.

„Pa... Sad ništa ne razumem", Kristina zbunjeno trepće.

„Ma, za delupaš mi treba!", setim se za šta sam to tražio.

„Gde lupaš?", pita.

„Nigde ne lupam. Šta je sa tobom?", vrtim dlanom pored glave aludirajući da je pukla.

„Vladimire!!!", vrisne toliko da se cimnem. „Za šta ti trebaju: kineski pirinač, srebrni papir i šarene salvete?"

„Jebote, za ono što lepe salvete po šoljama i svećnjacima!", objašnjavam. „I papir je šaren sa nekim srebrom i pirinčem", gleda me Kristina i više i ne diše. „Ma, ono kad predmete oblažu salvetama..." Ne vredi, ne mogu da se setim.

„DEKUPAŽ, budalo poremećena!", vikne frustrirano. „Dee-kuu-paŽ!"

„Tako je! Za to mi treba", potvrdim joj.

„Šta tačno da uzmem?", pita.

„Od kud znam! Napuni jednu kesu papirima i salvetama. Ako ne znaš šta je najbolje, a ti kupi ono najskuplje. Nisi luda da ne umeš da se snađeš!"

„Joj, Bože!", frkne i otrči.

„Ostavi Boga, bre!", dreknem za njom, a pritisak mi skoči u crveno.

I dok ja završim sve poslove oko svog fitnes centra, predveče krećem prema stanu. Vozim i letimično bacim pogled na kesu koja stoji na suvozačevom sedištu. Ponavljam da je unutra pirinčani papir, a ne pirinač. Tu su i salvete i ostale zajebancije koje je Kristina kupila za dekupaž. Onda se setim Miške, pa osmotrim gde sam i umesto da nastavim pravo, skrećem levo kako bih svratio i u pet šop.

U radnji za kućne ljubimce nema čega nema. Idem i gledam džakove sa hranom, pa uzmem najveći. Međutim, kad vidim da je na ambalaži oslikan labrador, vraćam džak na mesto i gledam ima li šta za ono malo čudo od psa.

„Dobro veče. Treba li pomoć?", simpatična cura stane ispred mene i nasmeši se.

„Treba mi hrana za Lasicu i..."

„Lasicu?", izbeči oči.

„Ne! Ne! Ne za pravu lasicu!", brže bolje se ispravim. „Za ono malo kuče što ima dlaku bež boje i buljave oči, a telo joj je kao kod lasice... i veličine je lasice", objašnjavam.

„Pa... Koja je rasa?", nesigurno me pita.

Na tren ućutim i setim se. „Čivava! Dugodlaka čivava!"

„Imamo hranu za male pse. Je li to odrastao pas ili je štene?"

E, jebiga sad. „Pojma nema. To je psić moje komšinice. Mala jeste, a da li će još da poraste, pojma nemam."

„Za kuče Vas pitam? Malena komšinica će sigurno da poraste", nežno se osmehne.

Ujedem se za jezik. „Mislim da je odrastao pas", kažem samo to, jer je bolje da više ništa ne govorim.

„Pođite za mnom, sad ću da Vam pokažem šta sve imamo."

I majko mila, sto vrsta hrane ima za te male pse! Taman što odaberem par malih vrećica granula, cura mi pokazuje slatkiše za pse. Šta ću, uzimam i te slatkiše. Onda kaže da imaju i konzerviranu hranu od lososa sa dodatkom povrća. E, kad to čujem, stajem ispred police sa konzerviranom hranom i biram samo najbolje. Ako se iko razume u kvalitetnu kombinaciju hrane, onda sam to ja!

***

Knjiga je dostupna u prodaji.