Posvećeno @larastronggirl ❤️ ❤️  ❤️ 💕💕💕💕💕mojoj Anji 💖💖💖💖

"Giška, ljubavi, idemo večeras van?" - Goran me upita i usput me tresne plastičnom bocom po glavi. Seronja. Pokažem mu srednji prst i nasmijem se. Taman smo izlazili sa Marakane, poslije treninga.

"Ne mogu, pederu. Nalazim se s Mirkom, idemo kod njenih roditelja na večeru.Ajde upadaj, vozim te kući." - pokazao sam mu rukom prema mom automobilu,parkiranom na drugom kraju parkinga.

"Opala, pa što ne kažeš da ideš kod babe i dede u prosidbu. Brate, sredi se večeras. Ne možeš ići takav, ko zadnji klošar. Mislim, kasno je malo za plastičnu kirurgiju, ali bar se pristojno obuci" - isplazio mi je jezik, na što sam ga ja zviznuo po glavi. Seljačina glupa.

Kad smo stigli do automobila, odjednom sam primijetio sitnu djevojčicu, obučenu u prnje, prljava lica, ali prelijepu, kako stoji pokraj mog automobila i nešto stišće u rukama.

"Prosjakinja. Kako se provukla kraj zaštitara?" - prošapće mi Goran, a ja odmahnem glavom. Tijelom su mi prošli ledeni šiljci, a užas se uvukao u srce. Djevojčica je podigla glavu i pogledala me ravno u oči, a meni se činilo da mi vidi u dušu.

Ispružila je ruku i pružila mi ružičastu kuvertu, koju sam uzeo rukom koja je drhtala. Znao sam što je unutra. Znao sam, iako nisam želio znati. Djevojčica se okrenula i potrčala, u trenutku je nestala s vidika.

Goran me je zbunjeno gledao.
"Giška? Jesi li dobro? Brate, blijed si kao krpa." - stavio mi je ruku na rame.

Kimnem a onda mu reknem da uđe u automobil, napravim to isto, a ružičastu kovertu stavim u krilo. Činilo mi se da je teška poput olova,te da miriše na izdaju.

Na Goranova pitanja sam odgovorio da je sve u redu, da moram biti sam i da ću mu se kasnije javiti. Ostavio sam ga ispred njegove zgrade, a onda neko vrijeme oklijevao, razmišljao da li otvoriti kuvertu ili ne, ali onda ipak odlučim odvesti se doma.

Došao sam u svoj stan, bacio svoju sportsku torbu na pod i uputio se prema kupaonici.Kuvertu sam ostavio na stoliću za kavu u dnevnoj sobi. Odjednom je nisam želio otvoriti, iako sam znao njen sadržaj, njegova težina me je pritiskala svom snagom.

Izašao sam ispod tuša, obukao trenerku i sjeo na kauč,pogleda uprta u kuvertu ispred sebe. Odjednom uzmem svoj mobitel, upalim You Tube i pronađem svoju listu za reprodukciju, na kojoj se neprestano ponavljala jedna pjesma. CVETA...
Šaban Šaulić je tragično poginuo prije par mjeseci, sjećam se kako sam se napio tu večer i slušao Cvetu cijelu noć. I plakao. Jer, za mene to nije bila samo pjesma. Za mene je to bila zakletva. Ljubav. Nada. Obećanje. Zauvijek ću te čekati, rekla mi je. Imat ćemo djecu, bit ćemo obitelj. A sad je više nema. Moja Maja, moja ljubav. Ime joj je bilo Maja, ali sam je zvao Cveta, po našoj pjesmi.

Konačno, prisilim se da otvorim kuvertu, izvadim ružičasti papir i počnem čitati, a sa svakim slovom papir je postajao sve vlažniji od mojih suza. Cveto moja, nema te više. Izdao sam te, a ti si me čekala. Ti si svoje obećanje ispunila, a ja sam ti okrenuo leđa.

DA ĆEŠ VJERNA CVETO, DA MI BUDEŠ, KUĆU I DJECU, DA MI ČUVAŠ. 

larastronggirl💖💖💖💖