Budim se u nekoj sobi, beloj,bolničkoj.

- Šta se desilo? - upitam slabašnim glasom.

- Imali ste saobraćajnu nesreću,vaš otac i brat su poginuli. - rekla je žena u belom.

- Ne,ne,ne,ne,ne,ne! Ne može se isto desiti dva puta. Nee! - vikala sam.

- Sofija,Sofija,dobro je. U redu je. - čujem Jakova koji me smiruje.

- Jakove,tu si! - kažem i zagrlim ga na kratko.

- Šta si sanjala? - upita on.

- Sanjala sam da smo imali saobraćajnu nesreću i da ste Oliver i ti poginuli,bilo je strašno. - rekla sam uplašeno.

- Pa ne možeš se mene tako lako rešiti. - rekao je on i nasmejao se.

- Kolika god da si budala,ne želim da umreš,ne želim niko da umre. - rekla sam.

Oliver je parkirao auto.

- Stigli smo? - upitala sam.

- Tako je. - odgovorio je Jakov.

Bilo je mračno i nisam videla kuda idem,tek se u kući videlo svetlo.

- Pazi,tu kod kapije ima neka rupa. - rekao je Jakov.

- Baš ti hvala što si mi rekao. - odgovorila sam.

- Hajde deco krećite se. - rekao je Oliver.

- Hoću ja ali ona neće. - rekao je Jakov.

- On je rekao da ima rupa ovde. - rekla sam.

- Oli,sine! - začuo se starački,dubok glas.

- Čiko,doveo sam vam nekoga. - rekao je on.

- Koga? - upitao je starac.

- Doveo sam Jakova da malo razbistri misli. Ovo je Sofija,ona je sad naša ćerka. - rekao je on a ja sam se upitala sa deda Mićom. Kasnije sam upoznala i baba Stanu,biće nam dobro ovde.

Već je bilo kasno i nismo hteli da jedemo ali nas je baba Stana naterala.

- Ako ovoliko budem jela,ugojiću se. - rekla sam.

- Neka,samo jedi,ljubi te baba. - rekla je ona.

- Mi sad idemo da spavamo,vi ako nećete,gledajte televiziju. - rekao je deda Mića.

- Uuu,baš ima nešto da se gleda. - rekao je Jakov.

- Reako si nešto sine? - pitao je on.

- Ništa,laku noć deda Mićo. - rekla sam.

On je otišao u drugu sobu.

- Taman kad pomislim da si normaln,vidim da si onaj klasičan naduvanko. - rekla sam.

- A ja kad pomislim da si ti normalna,vidim da si ona ista koza. - rekao je on.

-Kaže mi umišljeni. - rekla sam i pošla prema sobi  gde je trebalo da spavamo.

- Čekaj,šta? Spavaćemo u istoj sobi? - pitao je on.

-Ako nećeš,ima ovde klupa,mislim da će ti biti udobno. - rekla sam i nasmejala se.

- Hm,pa i ne baš. - rekao je on.

- Ja prva idem da se presvučem. - rekla sam i pošla ka kupatilu.

- Baš me briga,ja ću u sobi,nemam čega da se stidim. - rekao je on.

' Sigurno imaš čime da se ponosiš. - rekla sam,ne znam ni sama zašto. Dok sam se sa njim svađala,svađala sam se,sad sam previše opuštena.

- Da mi nisi sestra,pokazao bih ti. - rekao je i namignuo.

- Stvarno si retard. - rekla sam i gađala ga nekim velikim jastukom. On je bio mnogo težak pa je samo pao.

- Ma našla sam sa kim da se prepirem,ti si budala,najveća. - rekla sam i otišla da se raspremim,ovaj put stvarno.

* Jakovljeva perspektiva *

Od kako smo došli u selo,sve ide dobro. Možda je tata bio u pravu što me je ovde poslao.  Da sam došao sam,umro bih od dosade a ovako će biti zabavno. Ležim na krevetu,na vrata ulazi ona u onoj letnjoj pidžami i puštene kose. Jeste koza ali je slatka.

- Dođi kod mene. - rekao sam.

- Zašto bih? - upitala je.

- Pa da ne spavam sam ni ti sama,šta ima veze,sestra si mi. - rekao sam.

- Neću. Brat i sestra smo samo na papiru. - rekla je.

- Nisi nikad spavala pored momka? - upitao sam.

- Ne razgovaram sa majmunuma. - rekla je,legla i cela se pokrila iako je bilo jako toplo.