PRVO POGLAVLJE

Crni...

Gladan stomak je lako nahraniti. Gladne oči još niko nije uspeo da zasiti. Koliko god im hrane izneo, nikad nije dosta. Uvek može mnogo. Uvek može još. Uvek bude – daj mi sve i više od toga.

E, ne može više! A od sad neće moći ni ono pod stavkom – sve.

Mala je ovo zemlja za toliko očiju gladnih moći. Premala je da se u njoj sukobe sve četiri sile. Minijaturna je postala onog trenutka kad su se ovde sjatili svi mogući pripadnici. I naravno, kad je mnogo divljaka a prostor mali, mora da dođe do kanibalizma. Jači će pojesti slabije, pa će neustrašivi progutati one jače. Kako taktika nalaže tako i puštam da se dešavanja odvijaju. Čekam da se pojedu između sebe, a onda ću da odlučim koga da progutam.

Više se ne obazirem na narušen balans između crnih, belih, plavih i crvenih. Ionako sam izašao iz Sigme. Ako je vreme da se sruše ovi sistemi vladavina, neka se sravne do temelja. Ionako imam bolji plan za očuvanje ove zemlje. Pošto ničija postati ne sme a svačija ne može biti, i treba sravniti sve, pa krenuti ispočetka sa novim ljudima koji su sposobni da drže pod kontrolom sve i svakoga.

Dok se prisećam protekle večeri i Bele kako je mi je prišla u restoranu Kuća za sto i dala fleš sa podacima Zaštitara, pitam se, je li svesna da mogu ceo klan da joj uništim ili da ga prisvojim?

Mada, ni dve sekunde mi ne trebaju da razmislim o odgovoru. Zna ona da borce za pravdu ni takao ne bih. Da ih prisvajam...? Ne mogu, ne trebaju mi. Jedino ostaje da im pomognem ako za tim ima potrebe.

U privatnosti svoje radne sobe, ubacujem fleš u laptop i otvaram fajl. Kad se očita ko zna koliko pdf strana, prevrnem očima. I da hoću sve da pregledam, nemam vremena za to. Na kraju krajeva, ne zanimaju me obični pripadnici već oni glavni. Na moju sreću, početne strane su ispunjene šemama.

Skoncentrisano prelazim pogledom po piramidi, a onda vidim još jednu, pa na sledećoj strani je treća, pa četvrta, pa peta... I tu stajem. Vraćam se unazad, klizim unapred i kad povežem da u većini gradova ima samostalne pripadnike i da svako vlada na lokalnom nivou, dođe mi da se prekrstim.

Ko zna koliko manjih klanova zapravo čine klan Zaštitara?

Kad tražiš glavnog, nema ga! Tačnije, glavnih ljudi ima onoliko koliko teritorija pokrivaju.

„Pa, ovo samo ženski mozak može da smisli", pričam za sebe dok tražim ko je zadužen za Beograd. „Zašto jednostavno imati jednog koji vlada kad ih može biti pedeset i više!"

Opet, svestan sam da Bela nije nimalo naivna i da sigurno postoji razlog za ovakve raspodele.

Kad napokon nađem teritoriju koja mi treba, vidim da je glavni Vlada Mokić. Naravno uz njega je ekipa koja je sinoć bila na otvaranju restorana. Od te pomisli mi pada mrak na oči.

Znam da su moji momci uvek imali saradnje sa klanovima, samo niko od nas nije znao kome pripadaju Zaštitari. Da sam to saznao pre par meseci, sravnio bih ih sa crnom zemljom. Ni Z od Zaštitara ostalo ne bi. A sad... Jebiga, drago mi je što to nisam saznao.

Uzimam mobilni i šaljem Mokine podatke mom geniju uz naređenje da odmah sazna gde se dotični nalazi i javi mi. Dok moji lični momci rade svoj posao, ja sistemski pretresam Petra, Pavla, Balšu i Jakšu.

Pred ponoć mi stiže informacija gde se Mokić nalazi. Ne znam da li prvo da prevrnem očima ili da se presvučem, pa tri puta prevrnem očima. Na kraju krajeva nije bitno šta kojim redosledom radim, bitno je da krećem tamo gde je on.

Noćni klub je pun ljudi. Jedni se dobro provode, drugi se smaraju, treći završavaju poslove. Kako god da okreneš, svako je ovde iz nekog razloga baš kao i ja. Pokušavam što neprimetnije da prođem kroz manju masu ljudi i odlično mi ide. Mada, nema razloga da išta koči stvar. Kome još treba čovek od ravno pedeset godina?

„Heej!", golišava cura stane ispred mene. „Šta ima?", otegne pijano, a po očima se vidi i da je drogirana.

„Nema ništa", osmehnem se.

„Pa...", obliže usne. „Hoćemo li da se provodimo i da bude nešto", zaprede, zagrize donju usnu i dlan mi prisloni na grudi.

„Nećemo da se provodimo", lagano joj sklonim šaku i zaobiđem je.

„Koja si ti matora drtina!"

Zastanem i pogledam je preko ramena. „Tačno", kažem joj i nastavim dalje.

Glupima jednostavno treba potvrditi da su u pravu.

Nakon što uspem da se probijem do separea, stajem blizu jednog stuba i posmatram Mokića. Crnokos, mišićav, krupan, visok i smrt za devojke. Nema koja ne balavi na njega, a on priča sa nekim tipom dok drugom rukom mazi golo bedro oskudno obučene brinete.

Klasična budala, ako mene neko pita. Ako se drugi pitaju, onda će reći da je to frajerčina kakvu svet nije video. Bez obzira što mu je trideset i pet godina, on se ponaša kao da ima deset manje. Ni ne primećuje da mu šaka stiže do brinetinog međunožja sve dok ne umoči prste u nešto, a onda naglo izvuče dlan i tek tad namršteno pogleda curu do sebe.

„Šta mi se nabijaš na prste, bre? Jesi li poludela? Ne vidiš da pričam?", sruči ribi do sebe.

Napravim dva koraka i stanem ispred njega. „Ne bi se ona nabila ni na šta da ti je ta ruka bila mirnija."

„Jebiga, nije bila mirna", nakezi se i dohvati čašu sa stola. „Sad će da dobije dezinfekciju i lekciju", opušteno polije viskijem levu šaku, pa otrese tako da isprska brinetu.

„Mokiću, stvarno si skot!", zakmeči riba i skoči na noge. „Sad ću da odem!", zapreti mu.

„Idi, ćao", mahne joj.

„Ne mogu da verujem!", zavrišti brineta. „Ti ćeš meni da kažeš – ćao?!"

„A šta 'oćeš da ti kažem?", mangupski je pita.

„Možda treba da me zadržiš da ne odem!", frustracija joj ide u crveno.

„Bože sačuvaj", Moka se prekrsti, pogleda u mene i cokne tri puta. „Je l' vidiš ti kako to histeriše?"

„Vidim", potvrdim mu.

„Što se mene tiče, vodi je slobodno", hladno će on.

„Ne treba meni ona. Ti mi trebaš", obavestim ga.

„Mokićuuu!", urla brineta između nas dvojice. „Morončino glupa! Da se nosiš u pičku materinu!", ljutito otrese i besnim koracima ode.

„Nosiću se u tri majčine, samo ti putuj", pokaže šakom kako da se tera, a onda pogleda u mene. „Sedi, brate, nemoj da stojiš", pokaže na fotelju sa njegove desne strane, a momak koji tu sedi, skače na noge i odlazi.

Opušteno sedam i pokažem konobaru znak da na sto donese dva dupla viskija. Ne treba ni minut da se ispred nas nađu pića.

„Da čujem", Moka se osmehne. „Zašto ti trebam?"

„Bela", izgovaram tu jednu reč.

„Nemam ja belo a ni žuto", nazdravi mi pićem i otpije gutljaj. „Na pogrešnom si mestu", mrtav hladan me iskulira praveći se da nije čuo šta sam tačno rekao.

„Mokiću...", uozbiljim se. „Ja sam Crni", krajnje je vreme da se predstavim.

Izdiže on jednu obrvu, gleda u mene i ne trepće. „Šta sad u vezi sa tim?", slegne širokim ramenima. „Ja sam Moka, ti si Crni. I...?"

„I ništa", kažem mu rasterećeno. „Možda tebi odgovara da joj smaknu glavnu i preuzmeš njeno mesto", nehajno nabacim.

Iste sekunde on ustane u svoj svojoj veličini. Tog trenutka ustaje još pet momaka nedaleko od nas. „Hoćeš li da te izrešetaju pred publikom ili želiš privatnost?"

„Hoću dogovor", ustanem i ja. „Nikom nije u interesu da je ubiju", značajno naglasim.

„Aha...", klima glavom dok procenjuje jesam li ozbiljan ili ne.

„Vidi ovako, sinoć mi je dala fleš sa podacima Zaštitara, tako sam saznao za tebe i mnoge druge", prelazim na istinu, jer ovaj mi drugačije neće poverovati. „Bela misli da se neće izvući iz trenutne situacije i rekla je da vas preuzmem ukoliko joj se nešto desi. Da budem iskren, ne trebate mi ni za dlaku na kurcu."

„Zašto si ti onda ovde?", prekrsti ruke preko grudi. „Ja ti trebam, a klan ti ne treba? Ne kapiram."

„Ovde sam da ponudim pomoć kako ne bih morao da preuzmem brigu o vama", izvadim vizitku i pružim mu je. „Javi se kad budeš spreman da sarađujemo", okrećem se i odlazim.

Znam kako funkcionišu tipovi poput njega. Pre bilo kakvog koraka proveriće sve što može da se proveri, a onda će se pojaviti ako dobije odobrenje od Bele.

***

Dok u miru pijem jutarnju kafu i čitam servirane vesti za narod, pitam se, koliko njih veruje medijima? Novinari su postali gori od prostitutki. Za malu lovu velike laži će da plasiraju bez pardona. A ovi što vise po televiziji, pa oni su zajebali i prostitutke. Jebali bi se sat vremena za sekundu pred kamerama.

Smejem se sam za sebe dok slušam voditeljku kako čita totalne gluposti od vesti. Trabunja ona kako je planiran izvoz jabuka za Rusiju. Realno gledano, sve moguće jabuke što Srbija ima da skupimo i izvezemo, pa mi ne možemo da zadovoljimo najmanji prsten Moskve a kamoli Rusiju. Mada, prolazi ova priča kod svih ljudi koji pojma nemaju kolika je Moskva, jer ti uopšte predstavu nemaju kolika je Rusija.

Pažnju sa urnebesnih vesti mi odvlači zvuk vrata moje radne sobe.

„Da li ti imaš jedan gram mozga u toj svojoj glavudži?", Bela se pojavi sa sve pitanjem umesto bilo kakvog pozdrava.

„Dobro jutro", krećem redom, pošto ona za red ne zna. „Kako si ušla u moju vilu? Posle ćemo da raspravimo kolika je gramaža mog mozga."

„Ušla sam kroz vrata", nakezi se i pokaže ukosnicu.

„I niko te nije primetio?", prilično se iznenadim.

„Vrata za poslugu ti niko ne obezbeđuje", priđe fotelji i sedne.

Zaškiljim očima. Znam da laže!

„Zapravo, onaj momak što kao čuva taj ulaz, mnogo je nespretan", slatko nabaci.

„Šta se desilo sa nespretnim momkom?", pravim se da sam zainteresovan a slutim šta je uradila.

„Ništa mu se nije desilo. Onesvestio se i sad spava u ostavi", široko se osmehne.

Tačno sam znao šta je uradila. „Batali me gde ko spava, kaži zašto si ovde?"

„Ti meni reci zašto si sinoć bio sa Mokićem?", iskosa me pogleda.

„Bio sam sa njim zato što neću da zbrinjavam tvoj klan. Ne zanimaju me. Mogu da im pomognem da se sami brinu o sebi."

„Pomoćićeš im kao što si i meni svojevremeno pomogao?", namršti se na tren. „Kad uzmem u obzir tvoje metode, nemoj ti više nikome da pomažeš", zareži.

„Marija!", oslovim je po pravom imenu. „Na šta tačno misliš?", skočim sa fotelje kao oparen.

„Koja Marija?", pita, pa ustane i ona osvrćući se oko sebe. „Gde ti vidiš Mariju?"

„Ne pravi se pametna", primaknem joj se toliko da joj se unosim u lice. „Ja znam ko si bila, samo ne znam kako si stigla do vladarke Belih", iako mi pritisak skače, ne dozvoljavam joj da to primeti.

„Konstantine, Ilija je ubio Mariju svojim genijalnim metodama za spas", ispljune mi u lice kao najstrašniji otrov. „Ne sećaš se?"

„Prestani", procedim svestan toga da bes ne mogu da prikrijem.

„Prestaću kad prihvatiš istinu da je Ilija ubio Mariju i da su sad ostali samo Crni i Bela!", vikne ljutito.

„Izlazi napolje", pokažem joj prstom na vrata.

„Nisam ni mislila da ostanem na kafi", podrugljivo naglasi. „Zaboravi da sam ti ponudila Zaštitare", okrene se i napusti moju radnu sobu.

Udahnem duboko i dugo zadržim vazduh u plućima pre nego što izdahnem. Znao sam da će kad tad doći na red nerešen račun iz prošlosti. Dvadeset godina je prošlo od akcije Ilijada, a ja se svega i dalje sećam do najsitnijih detalja. Proklet da sam!

Teško dišem dok prilazim baru. Imam utisak da su mi pluća puna olova. Gledam u flaše raznih pića, pa na kraju biram Ivanovu rakiju Ludovaču. Ionako mi malo fali da poludim od sećanja koja naviru. Ne sipam sebi jednu dozu, uzimam flašu i čašu, i sedam za radni sto. Sipam prvu i izručim je u cugu, iako je jaka i prži mi utrobu kao nijedno piće do sada, ne smeta mi. Naprotiv, toliko mi prija da sipam sebi još dva prsta u široku čašu, pa i nju sručim. Treću naspem, čvrsto stegnem kristal i zagledam se u prozirnu rakiju. Jeste čudnog mirisa i mogu da se zakunem da ovakvo nešto nikad probao nisam, hvata me tom brzinom da omlitavim i zavalim se u radnu fotelju lagano pijuckajući Ludovaču.

Prisećam se onoga što je bilo pre ravno dve decenije. Marija, devojka duge biserno bele boje kose, iskrenog pogleda, nežne ali i odlučne naravi. Lepa kao devet ikona i poželjna kao sva blaga ovog sveta. U svojih dvadeset godina nije ni bila svesna da je označena kao živo oružje opasno po naciju. Njena harizma i sposobnost da zavede široke mase učinili su da postane najtraženija osoba za političke partije. Znali smo da kome ona priđe taj na izborima izgubiti sigurno neće.

Tako je počeo lov na Mariju. Političari su skovali planove da je uzmu pod svoje, a moj nadređeni je imao plan da je zaštiti. Osmislio je Iliju, pozvao me i jasno rekao kako i šta da radim. Akcija Ilijada je počela onog trenutka kad sam se doselio u njen grad. Sa svojih trideset godina, brdom love, mišićavim telom i lepotom, postao sam smrt za devojke. Svestan sebe i svojih sposobnosti, nije mi trebalo duže od dvadeset i četiri sata da se čuje za mene, a za četrdeset osam sati sam postao najpoželjnija osoba za druženje. Sve oči su bile uprte u mene osim njenih. Jedino Mariju nije zanimalo ko sam i šta sam. Jedino nju nije interesovalo moje prisustvo. Tako da sam morao da se potrudim i da je zainteresujem.

Znajući koliko je Marija inteligentna osoba, moj nadređeni je rekao – ne biraj sredstvo do cilja. I nisam birao!

Prvi koraci su bili proračunati i smišljeni. Svaki postupak dobro isplaniran. Međutim... Nisam mogao dugo da odolim njenoj harizmi. Podlegao sam joj. Kao da dana obuke nisam imao, kao da nijednog sata proučavanja njene ličnosti nisam čuo, pao sam joj pod noge. Uradio sam ono što ni novajlija uradio ne bi, a kamoli čovek sa iskustvom. Zaljubio sam se. Zavoleo sam je. I tog trenutka sam izdao svog nadređenog. Dozvolio sam sebi ono što mi je toliko puta naglasio da ne sme desiti. Iako me je milion puta upozorio da je u pitanju fatalna devojka, ja sam stameno odgovarao da me to ne zanima. Verovao je moj nadređeni da sam jedini čovek koji zadatak može obaviti, uostalom godine iskustva su bile iza mene. Ali... džabe sve.

Ja sam smišljeno postao čovek iz njenih snova, ona je spontano postala sve što sam ikad želeo. A onda... Onda sam i ja spontano postao sve što je ona ikad želela.

Uzdahnem ošamućeno pokušavajući da potisnem sećanja. Međutim, magla koja se navukla pred oči ne prestaje. Koliko god puta da trepnem, vid ne mogu da izoštrim. Pogledam u čašu koju i dalje držim. Prazna je. Majku mu, nema šanse da su me tri duple rakije otkinule od života. Oslonim dlanove o rukohvate fotelje i u pokušaju da ustanem, padam u stranu tom silinom da se prosterem po podu bez ikakve šanse da se dignem.

„Jebote...", smrsim za sebe.

Pokušam još jednom da se pridignem, ali bezuspešno. Trnu mi udovi tom brzinom da nisam ni svestan šta se dešava. Sećanja ponovo naviru. Prosipaju se kao žar po koži. Peče i boli, ali ne smeta. Ionako se oduzimam od realnosti...

...

Bela...

Više od pola sata se vrzmam po spavaćoj sobi vile koja pripada Crnom. Niti sam otišla niti sam mu zapravo rekla zašto sam došla, a da napustim ovaj posed ne smem. Uostalom, sačekaću da se dotičnom ego malo izduva, pa ću onda da mu objasnim šta mora da uradi.

Skidam se i ulazim u njegovo lično kupatilo kao da je moje. Dok ležem u kadu punu vode, razmišljam o narednom koraku. Znam da Crnog jedino podsećanjem na prošlost mogu naterati da sarađuje sa mnom. Osećaće se dužnim da mi izađe u susret, i to je ono što mi treba kako bih u povoljnom trenutku likvidirala Trećeg a ovog kretena sačuvala.

Sa dobro razrađenim planom izađem iz kade i oblačim njegov crni bademantil. Krenem iz sobe, oprezno otvaram vrata i posmatram hodnik. Osluškujem zvukove i čujem muške glasove uz psovanje. Ne treba mi dugo da razaznam koga čujem a vrlo brzo i ugledam pet momaka. Kao bez glave ulete u radnu sobu.

„Jebote, on je umro!", Nemanja vikne.

„Daj, bre, ne seri!", Ivan drekne.

„Matija, uradi nešto!", Marko urla.

„Nije umro! Ne paniči!", Jakov se prodere.

U par brzih koraka uđem u sobu i gledam kako njih trojica okreću Crnog na leđa. Nema šanse da ga tek tako podignu sa poda. Pri tom, toliko su bučni da bi i mrtve probudili.

„Tišina!", oglasim se.

Svi se okrenu prema meni. Ćute i ne mrdaju.

„Pre sat vremena je bio odlično", saopštim im i priđem, pa se spustim na kolena pored Crnog. „Šta je tebi moglo da se desi?", zagledam ga.

„Služavka je pozvala Dariju i digla uzbunu", Jakov počne da priča. „Odmah smo krenuli da vidimo šta mu se desilo i..."

Dok on i ostali pričaju, ja se primaknem njegovom licu i kad osetim miris groznog alkohola, naglo odmaknem glavu. „On je pijan", pomalo zbunjeno kažem. „Crni se nikad nije opio do te mere da izgubi svest", ustanem sa poda i pogledam ih.

„Šta li je pio?", Matija počne da gleda po sobi, pa u isto vreme vidimo flašu na njegovom radnom stolu.

„To je pio", pokažem prstom na predmet koji Jakov uzme i gleda.

„Ivane, jebote!", Jakov prasne kao lud. „Sad ću da ubijem i tebe i Nemanju!"

„Što mene, brate?", Nemanja se izbezumi.

„Zato što ste ispekli rakiju od čiste komine i bez vode! I zato što ste je sipali u flaše i očigledno niste bacili!", Jakov pogleda u mene. „Bukvalno su otrov uspeli da naprave. Znači, ništa me ne pitaj!", uhvati on Crnog da ga podiže dok mu ostali pomažu.

„Auuu...", Ivan se opali po čelu. „Matija, računaj da se Crni otrovao od alkohola."

„Pa, momci, čestitam za ovo piće", pokažem na flašu prozirne tečnosti. „Rusi bi vam pozavideli na umeću kreiranja alkohola", dobacim.

„Bela, pusti sad Ludovaču, gde ćemo da ga smestimo?", Matija zastenje držeći Crnog sa jedne strane. „Mora da primi infuziju."

„U njegovu sobu", pokažem rukom kuda da krenu. „Fino ga stavite na krevet i priključite ga na šta treba."

Pošto ga prenesu i nameste na krevet, Matija mu nađe venu i priključi infuziju. Dalje ne pratim šta radi, gledam koga da pošaljem u kupovinu.

„E, neko će morati da ode do apoteke", oglasi se Matija.

„Evo, mi ćemo", Nemanja povuče Ivana za rukav dukserice. „Kad smo ga već iz nehata sjebali, iz poštovanja ćemo u život da ga vratimo."

„Odlično!", veselo uzviknem. „Meni ćete da kupite nešto, sad ću da vam pišem u porukama šta sve treba", priđem fotelji, uzmem novčanik i mobilni. „Odmah da se razumemo jednu stvar, niste me ovde videli i..."

„Nećemo nikom reći da ste u šemi", Nemanja se zacereka.

Pogledam ga tako da muk nastane u sobi, a zatim mu priđem. „Ni Crni ne zna da sam u njegovoj vili", tiho mu kažem. „Ako iko sazna, ovde će bomba da padne", pokažem rukom oko sebe. „Kapiraš?", izvadim štos keša i pružim mu.

Nemanja ćuti i guta knedlu. „Kapiram", šapne i uzme novac.

„Hajde, krenite", mahnem im rukom i sedam u fotelju kucajući poruku šta sve da kupe.

Nakon deset minuta odložim mobilni i prvo pogledam kako Matija Crnom meri pritisak, a onda pogledam u Jakova i Marka.

„Ima li pitanja?", osmehnem se da povratim prijateljsku atmosferu.

„Šta se dešava?", Jakov ozbiljnim tonom pita.

„Ja, kao gospođa Belić, otputovala sam poslovno u Rostov na par dana znajući da moj ljubavnik, ili šta mi je već, nema šanse da krene sa mnom. Zapravo, ostala sam ovde da ispratim neke bitne stvari i ubrzam plan. Treći nikako ne sme saznati da sam u Srbiji."

Jakov klimne glavom kao znak da razume. „A on ne zna da si ovde?", uperi prstom u Crnog.

„Pojma nema da sam ovde. Nisam stigla to da mu saopštim pošto smo se, kao i obično, pokačili", nasmešim se.

„Ne zna ni da nosiš njegov badematil?", Marko se nasmeje.

„Ne zna ni da sam se okupala u njegovom kupatilu", dodam uz smeh.

Jakov naglo skrene pogled sa mene na Crnog. „Tačno ga je Ludovača dokusurila", nasmeje se i on.

„Momci, neko mora da reši osoblje i obezbeđenje vile. Tačnije, moraju odmah da se sklone", saopštim bitnu stvar.

„Ja ću to da sredim", Jakov ustane. „Pošto sam mu zet, imam pravo da ih raspustim. Samo, ko će da brine o Crnom kad se probudi?"

„Bože, šta ti pitaš", frknem. „Čim me ugleda ima da bude kao nov!", uskliknem.

„Ma ima da bude turbo raspoložen i mega mamuran", dobaci Matija i priđe nam. „Umeš li da menjaš boce infuzije?", pita me.

„Naravno", namignem mu.

„U svakom slučaju, ne želim da budem ovde kad se probudi", Matija se zarazno nasmeje.

„Brate, ni ja ne želim", Marko otpuhne vazduh. „Mene ako vidi, stvarno će me ubiti."

„Zašto bi te ubio?", Jakov ustane.

„Zato što sam mu lično ja preksinoć dao onu flašu rakije da ponese", nakezi se. „Pojma nisam imao šta su Ivan i Nemanja uradili."

„Dobro, jeste li retardirani?", Jakov zareži. „Ako sam rekao da bacite svu rakiju koja je prozirne boje, zašto to niste uradili?"

„Frajeru, ja ne znam kad si ti to rekao", Marko se zasmeje, pa stavi dlan preko usana. „Eno u restoranu nekoliko flaša te bezbojne rakije", odjednom se uozbilji.

„Polazi, idiote!", drekne Jakov. „Brže idi u restoran i bacaj tu rakiju! Usput moli Boga da je neko već nije naručio i popio!"

„Pa, od koliko čašica nekom može da pozli?", pita ga.

„Od jedne može da se urolja kao govedo ako uopšte uspe da je proguta", Jakov objasni i pogleda u Crnog. „Meni nije jasno kako je uspeo i jednu da popije? To, bre, prži utrobu do te mere da imaš utisak kako pravi rupe po tkivu i koži, pa curi iz tela."

„Popio je nekoliko", Matija zapanjeno kaže. „Video sam koliko fali u onoj flaši."

„Preživeće", suptilno dobacim. „Jak je taj za petoricu", dodam.

„Kad do sad nije crk'o, neće ni sad", frkne Jakov i povuče Marka. „Ti polazi u restoran, a ja idem da rešim poslugu", napusti sobu.

Matija gleda u mene i smeši se. „Ceo dan ima da mu menjaš boce", pogleda na sat. „Da budem precizan, do ponoći i koji sat duže ima da bude na infuziji."

„A kad završi sa infuzijom, šta onda?", pogledam u Crnog kako leži.

„Onda mu daj nešto da pojede i lekove protiv glavobolje sa vodom da popije."

Nakon što sa Matijom razmenim bitne informacije oko pacijenta, Jakov se vrati sa vestima da je sve raspustio tako što im je rekao kako Crnog vodi kod sebe i Darije. Ubrzo stignu Nemanja i Ivan sa lekovima za komiranog idiota i stvarima za mene. Ne promiče mi da momci gledaju u pune kese odeće i ostalih potrebnih stvari.

„Zapamtite ovaj dan. Vi ste jedini muškarci koji su mi kupili donji veš i bruseve", našalim se.

„Ako treba, doživotno ću ići da ti kupujem šta god kažeš, samo ostani ovde i tresi mu kavez dok ne poludi", Nemanja sklopi ruke da moli.

„Lud je on i bez mene", nabacim, a zatim uzmem par kesa. „Momci, vi radite šta hoćete, ja moram da operem i osušim garderobu."

„Mi idemo", Jakov krene, a i ostali za njim.

„Otprilike na dva sata menjaj boce", Matija dodaje. „Ako zatreba pomoć, zovi."

Sve ih ispratim, zaključam vilu i bacim se na posao. Dok mašine peru i suše odeću, ja menjam boce infuzije Crnom i divim mu se kako oduzeto spava. Tačno bomba da padne, on ni malim prstom mrdnuo ne bi. I smešno je, jer znam da je to čovek koji se budi na svaki šum.