Sedim u školskoj klupi i čekam da konačno zvoni za kraj ovog dosadnog časa. U pitanju je matematika, mrzim matematiku. Jedva čekam da odem kući kod majke da se ispričamo, to je na neki način naša tradicija, za vreme ručka pričamo šta nam se desilo u toku dana.

"Deco to bi bilo to za danas, slobodni ste." Rekao je profesor matematike. Spakovala sam knjige i izašla ispred škole, čekala sam Miu svoju najbolju prijateljicu, a ujedno i komšinicu, da izađe iz škole. Listala sam instagram dok sam je čekala.

"Hej, Ela!" Uzviknula je Mia, "Hej, Miksi!" Uzvratila sam joj istom merom, mrzim kad me ljudi zovu Ela, više volim Pam. "Hahha dobro dobro neću više." Rekla je Mia. Krenule smo ka kućama.

Miu znam od pete godine života, kada se doselila u kuću do moje, ona mi je poput sestre koju nikad nisam imala. Imam dva starija brata, doduse jedan je stariji od mene pet minuta, ali se ponasa kao da je stariji dvadeset godina. Theo je moj brat blizanac i volim ga više od života, a tu je i Dillan koji je od nas stariji jednu godinu. Oni žive u Americi sa ocem, dok sam ja u Srbiji sa majkom. Moji su razvedeni već tri godine.

"Pamella, hej!" Mahala mi je Mia ispred očiju. "Hm?" Trgla sam se. "Gde si otišla? Dozivam te već pet minuta!" Rekla je pomalo iznervirano. "Izvini M, zamislila sam se" rekla sam joj, stvarno mi je bilo žao. "U redu je." Nastavile smo put u tišini, ali ne onoj neprijatnoj, zapravo je bila baš prijatna.

***

"Vidimo se posle, Pam!" Rekla je Mia na ulazu u svoju kuću. "Važiii!!" Razdrala sam se za njom, da bi me čula. Ušla sam u dvorište svoje bele dvospratne kuće, dovoljno za moju majku i mene.

"Stigla sam!" Razdrala sam se da bi me majka čula. "U kuhinji sam!" Začula sam nežan, ali pomalo promukao glas moje četrdesetogodišnje majke. Popela sam se na sprat u svoju sobu, presvukla sam se u crni, pamučni šorc i belu, široku majcu. Volim široke stvari. Sišla sam dole i sela za šank u kuhinji. Majka je spremala, koliko vidim, pomfrit. Njam.

"Kako je bilo u školi, Pam?" Upitala me je promuklo. Nešto se dešava. "Pa znaš, smoreno." Rekla sam smorenim tonom. "Tebi na poslu?" Upitala sam je. Naglo se okrenula ka meni. Oči su joj bile krvave od plakanja. "Mama, šta je bilo?" Upitala sam, prilazeći joj. "Pam, seliš se." Rekla je drhtavim glasom. "Selim se? Gde? Kada? Zašto? Molim?" Postavljala sam pitanja jedno za drugim. "Da seliš se, u Ameriku kod oca, avion ti je večeras u osam sati, zato što sam ja izgubila posao i nemam više novca da te izdržavam." Rekla je to kroz plač. Čvrsto sam je zagrlila i sama plačući. Nisam volela da plačem, ali se opraštam od svog života u Srbiji. Mia! O Bože! Kako njoj da objasnim situaciju? Mama se smirila, a i ja sam. "Moram do Mie." Rekla sam joj, obuvajući se. Izletela sam iz kuće i ušla u njeno dvorište. Pozvonila sam na vrata.

"Hej, Pam!" Otvorio mi je njen, dve godine stariji, brat. "Hej, Dušane. Jel tu Mia?" Upitala sam ga. "Da u sobi je, uđi." Popela sam se brzo na stepenice i uletela u njenu sobu. Skočila je sa kreveta, uplašila se.

Normalno da se uplašila kad si joj uletela u sobu kao komunalna!

Rekao je moj glasić u glavi. Nervira me taj mali stvor.

"Šta ti je? Vrata ćeš da mi razvališ!" Razdrala se na mene. "Mia, selim se." Rekla sam slomljeno. U njenim očima sam videla suze. "Šta?! Kako?! Kada?! Gde?! Zašto?!" Obasipala me je pitanjima. "Večeras mi je avion, kod oca i braće, moja majka je izgubila posao i nema novca da me izdržava." Rekla sam plačući. Prišla je i zagrlila me. O moj Bože, selim se.

Hej hej ljudeksi. Dobro došli u uvod moje nove priče. Nadam se da vam se svidja za sada. Ljubim vasss